Knjiga Srđana Cvijića Vixere: Udbina ubistva u srcu Evrope govori o sedam ubistava u Briselu u periodu od 1975. do 1990, koja se pripisuju Državnoj bezbednosti SFRJ: Bore Blagojevića (1975), Petra Valića (1975), Miodraga Boškovića i Uroša Milićevića (1976), Milana Boškovića (1981), Vehbija Ibrahimija (1981) i Envera Hadrija (1990). Uroš Milićević, jedna od briselskih žrtava iz Cvijićeve knjige, bio je svedok u poznatoj „aferi Marković“ koja je potresala Francusku 1968/69.
U sledeća tri broja Radar će objavljivati delove Cvijićeve knjige.
Afera Marković
Dana 1. oktobra 1968. nađeno je telo tridesetogodišnjeg Beograđanina Stevana Markovića, umotano u navlaku za dušek, na đubrištu u opštini Elankur, nekoliko minuta vožnje od dvorca u Versaju, na jugozapadu Pariza.
Ovo, nikada nerazjašnjeno ubistvo, moglo bi se reći i sasvim začuđujuće s obzirom na to da je ubijeni Marković bio imigrant na ivici zakona, mesecima je zaokupljalo pažnju francuske javnosti i donekle joj odvraćalo pažnju od političkih posledica previranja maja 1968. i konačnog kraja vladavine ostarelog oca nacije generala De Gola.
Sama žrtva mnogima nije bila suštinski interesantna. Pažnju javnosti, od samog početka, privlačile su pre svega spekulacije ko je i zbog čega ubio Markovića. Veoma brzo mediji su se usredsredili na dve teorije. Obe liče na ubistvo iz ljubomore ili na odgovor na Markovićeve ucene. Dok je prva klasičnog tipa, sa primesama glamura jer u njoj učestvuju poznate ličnosti, druga u sebi nosi elemente zamršenog političkog trilera.
Budući da je Marković dve godine radio za poznatu filmsku zvezdu Alena Delona kao čovek za sve potrebe, i telohranitelj i neka vrsta prijatelja koji je Delona podsećao na njegove skromne početke, da je živeo u njegovoj kući i na njegov račun i možda gajio preterano bliske odnose sa glumčevom suprugom Natali, prva teorija kaže da su za Markovićevu smrt krivi Delon i njegov prijatelj, korzikanski gangster Fransoa Markantoni. Ovu teoriju učinila je donekle verovatnom sadržina poslednjeg, izuzetno konfuznog pisma koje je Stevan, od milošte zvani Stevica, neposredno pred nestanak i ubistvo poslao 25. septembra poslao svom bratu Aleksandru u Beograd. U njemu Marković piše: „Šta god da se desi, i za sve neprilike koje bi me mogle snaći, obratite se Alenu Delonu, njegovoj ženi i njegovom saradniku Marku Antoniju, Korzikancu i pravom gangsteru.“
Razglednica iz Sen Tropea
Iako ga je u nekoliko navrata ispitivala policija, Delon nikada nije zvanično optužen u slučaju Marković. Glumac je u danima pred Markovićev nestanak boravio u Sen Tropeu na Azurnoj obali, gde je sa Romi Šnajder, nemačkom glumicom i svojom nekadašnjom intimnom prijateljicom, snimao film Bazen. Ironijom sudbine, ovaj psihološki triler, prvi put prikazan u bioskopima 1969, govori upravo o preljubi i posesivnosti, jednom od mogućih motiva za ubistvo srpskog plejboja.
Iako je u trenutku Markovićevog nestanka 22. septembra snimanje bilo završeno, bez obzira na to što je policija došla u posed razglednice luke u Sen Tropeu, koju je Delon sa svoje pariske adrese poslao jednoj prijateljici prostitutki upravo na dan Markovićevog nestanka, on je tvrdio da je u to vreme bio u Sen Tropeu. Činjenicu da je karta poslata iz Pariza poznati glumac je objasnio time da je zadatak da pošalje razglednicu poverio jednom od svojih saradnika, te da je ovaj zaboravio da to učini u Sen Tropeu, već je zadatak ispunio tek po povratku u Pariz. Pored ovoga, Delonov alibi potvrdili su njegova supruga i drugi koji su sa njim boravili na jugu Francuske, te su se istražne radnje usmerile ka njegovom prijatelju Markantoniju, za koga se sumnjalo da je mogao ubiti Markovića za račun poznatog glumca.
„Afera Marković“ nije imala negativne posledice na političku karijeru Žorža Pompidua. Naprotiv, očigledno lažna i neukusna zavera pretvorila ga je u žrtvu u očima francuskog javnog mnjenja i možda mu čak i pomogla pri izboru za predsednika republike u leto 1969.
Markantoni, bivši pripadnik francuskog Pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata, pljačkaš i robijaš u mirnodopskim uslovima, proveo je nešto manje od godinu dana, od 1968. do leta 1969, u istražnom zatvoru kao osumnjičen za učešće u Markovićevom ubistvu. U istrazi je utvrđeno da je navlaka za dušek u koju je žrtva bila umotana odgovarala tipu madraca koji je Markantoni kupio samo nekoliko meseci ranije. Od značaja za istragu je i to da je radnik koji je isporučio dušek Markantoniju naveo da je, kako bi mogao da ga lakše nosi, napravio dva proreza na navlaci. Slični prorezi nađeni su na navlaci za dušek u koju je bilo umotano Markovićevo telo. Pritom je Markantoni bio jedini od kupaca dušeka koji je poznavao Markovića i jedini od svih koji nije mogao da sa sigurnošću ubedi istražioce gde je završila navlaka u kojoj mu je dušek isporučen. U januaru 1976, šest meseci pre ubistva Boškovića i Milićevića u Briselu, sud je obustavio krivični proces protiv Markantonija, delom zbog nedostatka dokaza (navlaka za dušek nije najbolji krunski svedok), a delimično i zbog političkog balasta druge teorije o Markovićevom ubistvu.
Nedugo posle ubistva, Francuskom su počele da kruže glasine kako je Marković, čest učesnik bludnih zabava koje su se u sitnim satima neretko pretvarale u orgije, posedovao negative kompromitujućih fotografija na kojima je, pored ostalih, bila i žena istaknutog predstavnika vlasti.
Ubrzo se saznalo da je navodno reč ni manje ni više nego o supruzi Žorža Pompidua, francuskog premijera do samo nekoliko meseci pre ubistva i budućeg naslednika De Golovog republikanskog trona. Kao potpora ovim glasinama kasnije se pojavila i pornografska fotografija sa Klod Pompidu u glavnoj ulozi. Pored fotografije, izvesni Borivoj Ackov, zvani Bob, takođe Jugosloven na izdržavanju zatvorske kazne u Francuskoj, iz svoje ćelije piše pismo Alenu Delonu. Ovo pismo, smisleno napisano kao da je reč o komunikaciji sa intimnim prijateljem, verovatno je planski poslao preko zatvorske administracije, znajući da će biti presretnuto i prosleđeno istražnom sudiji u slučaju Marković. Ono očigledno služi kako bi se navodni „svedok“ Ackov doveo u vezu sa Markovićem, Delonom i Markantonijem, te kako bi on bio pozvan kao svedok u slučaju ubistva. Kasnije, prilikom saslušanja, Ackov je tvrdio da je sa Stevanom Markovićem prisustvovao orgijama, kao i da je i sam „polno opštio“ sa suprugom bivšeg francuskog premijera. Prema ovoj teoriji, budući predsednik Pompidu je, valjda kako bi zataškao ovu sramotu, naručio ubistvo mladog Srbina.
Dvorske intrige
Iako je i dalje predmet rasprave u srpskim tabloidima više od pedeset godina posle ubistva, ova teorija je u Francuskoj odavno odbačena kao lažna. Žorž i Klod Pompidu nisu imali nikakve veze sa Markovićevim ubistvom.
Kako to obično biva, mnogo interesantnija od teorije zavere koja povezuje Pompidua sa jugoslovenskim plejbojem jeste istinska urota protiv budućeg predsednika Francuske.
Pošto je Drugi svetski rat proveo van francuskog Pokreta otpora, bez obzira na to što nije bio saradnik okupatora, Pompidu je u očima pravovernih sledbenika generala De Gola bio nedostojni oportunista koji je čekao ishod rata kako bi se priključio pravoj strani i kao takav oduvek im bio trn u oku. Kao „De Golov poslanik na zemlji“, kako su ga nazvali zavidni degolisti, ili „De Golov papučar“, kako je iz skupštinskih klupa voleo da ga zove tada opozicioni prvak, budući predsednik Francuske Fransoa Miteran, Pompidu je u ulozi tehnokratskog šefa kabineta predsednika republike, iako nevidljiv široj javnosti, sve znao, sve video i učestvovao u mnogim ključnim odlukama Francuske 1950-ih godina.
Ubijeni Stevan Marković, imigrant na ivici zakona, mesecima je zaokupljao pažnju francuske javnosti i donekle joj odvraćao pažnju od političkih posledica previranja maja 1968. i konačnog kraja vladavine ostarelog oca nacije, generala De Gola
Mržnja ortodoksnih degolista prema Pompiduu jačala je sa svakim njegovim novim usponom u karijeri. Kao najdugovečniji premijer Francuske, od 1962. do 1968, u očima opozicije postao je oličenje vlasti. Kao konzervativni političar blizak poslovnim krugovima, među kojima i prebogatim bankarima Rotšildima, za koje je i radio na vrlo odgovornim pozicijama, Pompidu se zamerio čitavom levom krilu vlade čiji je bio premijer. U jesen 1968, kad je postalo jasno da ga De Gol, bez obzira na trvenja i surevnjivost, vidi kao mogućeg naslednika na mestu predsednika republike, otpočelo je svojevrsno političko i pravosudno kamenovanje Pompidua.
U orkestriranoj kampanji Pompiduove delegitimizacije preko „afere Marković“ učestvovali su opozicija, ministri, visoki državni činovnici, istražne sudije, javni tužioci, policija, delovi tadašnje francuske Službe za inostranu dokumentaciju i kontrašpijunažu, a moguće i tajne službe drugih zemalja, uključujući i Udbu.
I sam predsednik De Gol, pod uticajem zaverenika koji su mu ukazali da bi zaustavljanje istražnih radnji usmerenih ka Pompiduu i njegovoj supruzi moglo biti protumačeno kao „zataškavanje“ i iskorišćeno od opozicije za napad na vladajuću većinu i njega samog, dao je zeleno svetlo da se istraga nastavi. Činjenica da je ostareli general donekle verovao da nestrpljivi Pompidu želi da ga prevremeno smeni na mestu predsednika republike sigurno nije pomogla da se istraga zaustavi. Da je De Gol hteo, mogao je da saseče montiranu aferu u korenu, ovako, čini se da je „aferom Marković“ hteo Pompiduu da poruči: „Zar i ti, sine Brute?“
Za famoznu fotografiju Klod Pompidu utvrđeno je da, bez ikakve sumnje, predstavlja foto-montažu na kojoj je lice supruge budućeg francuskog predsednika ukomponovano u telo prostitutke, inače poznate u pariskom noćnom životu krajem 1960-ih godina.
Jugosloven Ackov, koji ne samo da nije bio u stanju da samostalno sastavi pismo Delonu na francuskom već, verovatno, ni na maternjem srpskom, na kraju krajeva, i sam je u kasnijem toku istrage opovrgao svoje inicijalne tvrdnje koje ga dovode u vezu sa Klod Pompidu.
„Afera Marković“ nije imala negativne posledice na političku karijeru Žorža Pompidua. Naprotiv, očigledno lažna i neukusna zavera pretvorila ga je u žrtvu u očima francuskog javnog mnjenja i možda mu čak i pomogla pri izboru za predsednika republike u leto 1969.
Potpuno nadrealno, kasnije opovrgnuto svedočenje Aleksandra Markovića, brata ubijenog, da je 1967. večerao zajedno sa Stevanom, bračnim parom Delon, gangsterom Markantonijem i, ni manje ni više, aktivnim premijerom Francuske i njegovom suprugom, dalo je dodatni izgovor istražnim organima da saslušaju Žorža i Klod Pompidu. Takođe je doprinelo tvrdnjama da su francuski zaverenici ili neko drugi izmanipulisali Stevičinog brata Aleksandra da vodećeg francuskog političara umeša u ovaj slučaj. Činjenica da je pravni zastupnik Aleksandra Markovića u postupku za ubistvo njegovog brata bio lično Rolan Dima, dugogodišnji bliski saradnik lidera socijalista Miterana, takođe ukazuje na moguću političku manipulaciju.
Svedočenje Klod Pompidu
Ne treba isključiti ni mogućnost da je Udba preko Aleksandra, za svoj račun ili račun drugih svetskih sila sa Istoka i Zapada (još jedan degolista i pobornik nezavisne francuske spoljne politike nije odgovarao ni službama poput CIA i KGB-a), dala doprinos rovarenju protiv De Golovog naslednika. U posthumno objavljenoj knjizi o „slučaju Marković“ Utvrditi jednu istinu, koju je priredila njegova supruga Klod, Pompidu tvrdi nešto slično.
Francuski novinari, citirajući razgovor bliskog Pompiduovog saradnika i ministra spoljnih poslova Mišela Žobera sa jugoslovenskim ambasadorom u Parizu, dovode Aleksandra Markovića „ražalovanog pripadnika jugoslovenske mornarice, prevaranta i bivšeg zatvorenika“, u vezu sa jugoslovenskim tajnim službama.
Pompiduov izbor za predsednika sigurno je otežao da istina u ovom slučaju ikad izađe na videlo. Na početku je tendenciozno usredsređivanje na bračni par Pompidu skrenulo istragu u pogrešnom pravcu, kasnije, zbog politički motivisanog povezivanja predsednika Francuske i njegove supruge sa aferom, nikom nije bilo u interesu da se bavi ovim slučajem. „Afera Marković se kao pseći izmet zalepila za đon bivšeg premijera“ i pratila ga tokom celog njegovog predsednikovanja. Već na početku 1969, u jeku predizborne kampanje, na zahtev Markantonijevog advokata, istražni sudija saslušao je Žorža i Klod Pompidu. Pritisak se nastavio, te su tokom 1970-ih godina, kroz direktno javno obraćanje predsedniku Pompiduu, i Delon i Markantoni, nimalo suptilno poredeći svoj položaj u istrazi sa njegovim, sigurno uticali na to da se svaka istražna radnja u slučaju Marković protumači kao nastavak starih napada na predsednika. Sve ovo, ali i sam protok vremena, imalo je posledicu da se obustavi krivični postupak protiv Delonovog prijatelja Markantonija, ali i arhivira čitava istraga u slučaju Marković krajem 1970-ih.
Njegovo uključivanje u Markovićevo ubistvo za Pompidua je predstavljalo neprijatni teret kojeg je želeo da se otarasi. Iako je već sledeće godine postalo jasno da se radi o montiranoj aferi sa kojom bračni par Pompidu nema nikakve veze, ubice Stevana Markovića nikada nisu osuđene.
Govoreći o Markovićevom ubistvu, Markantoni je ostavio sledeću rečenicu da, poput enigme, lebdi po kulisama istorije: „Ima nas samo trojica koji znamo istinu: Delon, ja i Bog koji nikad ne cinkari.“ Markantoni je umro 2010, Delon 2024.
