Knjiga Srđana Cvijića, „Vixere: Udbina ubistva u srcu Evrope“ govori o ukupno sedam ubistava u belgijskoj i evropskoj prestonici Briselu u periodu od 1975. do 1990, koja se pripisuju Državnoj bezbednosti SFRJ: Bore Blagojevića (1975), Petra Valića (1975), Miodraga Boškovića i Uroša Milićevića (1976), Milana Boškovića (1981), Vehbija Ibrahimija (1981) i Envera Hadrija (1990).
Ubistvo Envera Hadrija u Briselu 1990. jedno je od retkih ubistava Udbe koje je dobilo pravosudni ishod. Božidar Spasić, agent saveznog DB-a, Veselin Vukotić i Andrija Drašković su zbog ovog ubistva na suđenjima 2016. i 2025. u Belgiji osuđeni na doživotnu robiju. Sumnja se da su u ubistvu učestvovali i Andrija Lakonić i Darko Ašanin, kojima nije suđeno jer su ubijeni 1990, odnosno 1998.
Belgijski istražni sudija izdao je nalog za hapšenje Ašanina i Vukotića još 8. novembra 1993.
Nekoliko godina posle svedočenja svedoka C-048 pred Haškim tribunalom, na kraju februara 2006, na osnovu poternice belgijskog suda za Hadrijevo ubistvo, ali i na osnovu zamolnice Međunarodnog krivičnog suda za zločine na prostoru bivše Jugoslavije, španska policija hapsi Vukotića na aerodromu Barahas, u Madridu. Bez obzira na činjenicu da je putovao sa lažnim hrvatskim pasošem i vozačkom dozvolom izdatom na ime Ludvig Bulić, španska policija je na osnovu dojave uhapsila Vukotića u trenutku kad se iz Pariza vraćao u Španiju.
Lažna dokumenta i izmišljeni identiteti
Vukotić je, sa suprugom i dve ćerke, živeo u Barseloni, a mogao je da putuje po Evropi i Latinskoj Americi zahvaljujući lažnim dokumentima i izmišljenim identitetima. U vreme hapšenja spekulisalo se da je Haški tribunal bio navodno zainteresovan za Vukotića kao svedoka na suđenju Slobodanu Miloševiću, a u vezi sa iskazom svedoka C-048, ali i tvrdnjama iz istrage Hadrijevog ubistva u Belgiji da je ubijeni kosovski aktivista imao dokaze protiv Miloševićevog režima za ubistvo trideset dva kosovska Albanca.
Bilo kako bilo, u istom trenutku Vukotića, pored Haškog tribunala i belgijskog suda, potražuje i Srbija i Crna Gora za ubistvo Duška Boškovića, pomorskog kapetana (navodno jer ga je ovaj polio pićem), i ranjavanje njegovog prijatelja u novembru 1997, u kafiću Fleš u Prčanju kod Kotora. Sud u Nikšiću, u novembru 2000, Vukotića u odsustvu osuđuje na tadašnju maksimalnu kaznu od dvadeset godina zatvora za ovo ubistvo, dok ga u januaru 2006. isti sud proglašava krivim i za pokušaj ubistva Blaža Gardaševića iz 1986. Suočivši se sa više istovremenih zahteva za izručenje, Španija usvaja zahtev briselskog suda i tokom 2006. izručuje ga Belgiji. Po izručenju iz Španije, Veselina Vukotića smeštaju u zatvor Sen Žil, gde ostaje naredne dve godine. Prilikom Vukotićevog boravka u tom belgijskom zatvoru, posećuje ga i Ašaninova supruga Marion Kruger, 26. marta 2008.
Zaštićeni svedok takođe izjavljuje kako mu se Vukotić poverio da je u diskoteci Nana ubio Lakonića jer je ovaj usled dejstva heroina, koji je konzumirao u velikim količinama, počeo da o detaljima te „misije“ priča okolo
Novinar Vremena Dejan Anastasijević, koji se na neko vreme sklonio u Belgiju pošto su 2007. u Beogradu pokušali da ga ubiju, o ovom slučaju napisao je nekoliko odličnih članaka.
Tokom dve godine, mučeći se da podigne optužnicu protiv Vukotića, belgijski sud u oktobru 2008. odlučuje da Vukotića pošalje na porotničko suđenje, ali i prihvata kauciju od 100.000 evra, koja je predviđala mogućnost da se Vukotić brani sa slobode i obavezu da okrivljeni do suđenja boravi na adresi stana u Briselu koji je iznajmila njegova supruga. Umesto da u Belgiji sačeka suđenje, Vukotić sredinom decembra 2008. biva izručen Srbiji. Vukotićevo izručenje je traženo po dva osnova: radi izdržavanja dvadesetogodišnje kazne za ubistvo u Prčanju 1997. i ranjavanje iz 1986, ali i zbog toga što je bio okrivljen za ubistvo Lakonića u Nani 1990.
Vukotićevo izručenje izazvalo je šok Hadrijeve porodice, a takođe izvesnu kontroverzu u belgijskoj javnosti. U odgovoru na poslaničko pitanje o izručenju, u februaru 2009, tadašnji belgijski ministar pravde Stefan de Klerk objasnio je da se njegov prethodnik, ministar Jo Vandorzen, suočen sa izborom da Vukotića ili oslobodi na osnovu kaucije, ili da ga izruči Srbiji gde bi suđenje proveo u zatvoru, znajući da proceduru pred belgijskim porotničkim sudom nije bilo moguće započeti pre 2010, odlučilo za drugu, po njemu ispravnu, opciju.
Srpsko-crnogorski gangsteri u međunarodnom kriminalu
Belgijski novinari koji su pomno pratili postupak povodom Hadrijevog ubistva, žestoko su kritikovali odluku belgijskog suda i države, ističući da je izručenje Vukotića, saradnika beogradske policije i savezne DB, „vraćanje njegovim bivšim poslodavcima“, dodajući da su šanse da će se Vukotić jednog dana pojaviti pred belgijskim sudom veoma male. Briselska štampa u tom kontekstu takođe spominje podatke iz belgijske istrage da je čak i jedan od zaposlenih u Ambasadi Jugoslavije u Briselu u to vreme učestvovao u operaciji Hadrijevog ubistva.
Vukotić kraće vreme posle izručenja boravi u Centralnom zatvoru u Beogradu, posle čega biva upućen na izdržavanje dvadesetogodišnje zatvorske kazne u zatvor u Sremskoj Mitrovici…
Treba spomenuti da se ujdurma oko Vukotićevog izdržavanja kazne dešava upravo u periodu napetih bilateralnih odnosa između Srbije i Crne Gore oko slučaja Šarić i, uopšteno govoreći, loše saradnje u krivičnopravnim predmetima.
Drašković i Vukotić uspeli su posle skoro jedne decenije da isposluju ponovljeno porotničko suđenje. Spasić se na presudu iz 2016. nije ni žalio. Dana 29. januara 2025. godine briselski porotnički sud potvrđuje Draškoviću i Vukotiću doživotnu robiju za Hadrijevo ubistvo…
Prema pisanju Dejana Anastasijevića, Vukotić je tokom procesa puštanja iz zatvora prihvatio da sarađuje sa srpskim islednicima kako bi dokazao učešće srpsko-crnogorskih gangstera i visokih crnogorskih zvaničnika u međunarodnoj trgovini narkoticima i cigaretama i pranju novca. Prema navodima neimenovanog visokog zvaničnika iz srpskog ministarstva pravde, Vukotić je, još prilikom postupka izručenja iz Belgije, Srbiji ponudio podatke korisne za podnošenje nove optužnice protiv kontroverznog biznismena Stanka Subotića, kojem je u tom trenutku suđeno pred sudom u Srbiji. Namera srpskih pravosudnih organa, navodno, nije bila da Vukotića pozovu da u postupku protiv Subotića svedoči (s obzirom na njegov kriminalni pedigre svaka odbrana bi mogla dovesti u pitanje njegov kredibilitet), već je Vukotić srpskoj policiji i tužilaštvu trebalo da pruži informacije korisne za istragu. Zauzvrat, Vukotiću je gledano kroz prste i pušten je da umesto u zatvoru dane provodi u Novom Sadu, na slobodi. U razgovoru sa Anastasijevićem, izvor iz Ministarstva pravde potvrdio je da će „učiniti šta mogu da mu pomognu… u okviru zakonske procedure“.
U trenutku kad se Vukotić nalazi na slobodi u Srbiji, belgijski sud mu u nekoliko navrata šalje zahtev za saslušanje u postupku istrage Hadrijevog ubistva, ali ovaj se ne odaziva, objašnjavajući da ga je srpski sud privremeno pustio na slobodu pod uslovom da boravi na teritoriji Srbije. Podsećajući se na reči Kristijana Golubovića u istrazi u Srbiji 1991, teško je otrgnuti se utisku da se obećanje inspektora Bižića dato njemu od reči do reči ostvarilo u Vukotićevom slučaju. Ili, kako bi to rekao jedan belgijski novinar, da su Vukotićevi poslodavci iz srpske države održali reč i da su ga vratili kući.
Skoro četvrt veka posle ubistva Envera Hadrija 25. februara 1990, belgijski sud 29. aprila 2014. potvrđuje optužnicu protiv Veselina Vukotića, Božidara Spasića i Andrije Draškovića za ubistvo s predumišljajem i nalaže njihovo privođenje pravdi. Do suđenja dolazi nešto više od dve godine kasnije.
Ovde je bitno objasniti da se u Belgiji za teška krivična dela, poput ubistva, atentata i uzimanja talaca konstituiše ad hok tribunal, takozvani Porotnički sud, koji je sastavljen od troje profesionalnih sudija i dvanaest porotnika slučajno izabranih među običnim stanovništvom.
Dvadeset šest godina duga istraga
Svaka provincija ima svoj sud, a za Hadrijevo ubistvo nadležan je bio Porotnički sud u Briselu. Početkom novembra 2016. tužilaštvo i advokati optuženih biraju sedam muškaraca i pet žena za porotnike koji će zajedno sa profesionalnim sudijama suditi Vukotiću, Spasiću i Draškoviću. Ubrzo ispred posebno konstituisanog suda u mastodontskoj Palati pravde u Briselu počinje izvođenje dokaza, čitanje prethodno datih izjava svedoka u dvadeset šest godina dugoj istrazi, kao i ispitivanje svedoka.
U ponedeljak, 14. novembra 2016. na scenu stupa jedan od krunskih svedoka, menadžer novosadskog kazina Veselina Vukotića iz 1990-ih godina, koji je već pred Haškim tribunalom (pod kodnim brojem C-048) govorio o činjenicama vezanim za Hadrijevo ubistvo. Prilikom ispitivanja pred briselskim porotničkim sudom, ovaj zaštićeni svedok ponavlja da mu je Veselin Vukotić priznao da je 25. februara 1990, po nalogu Udbe, ubio Hadrija. Menadžer Vukotićevog kazina takođe svedoči da su u atentatu učestvovali Andrija Lakonić i Darko Ašanin koji su se sa Vukotićem nalazili u automobilu.
Zaštićeni svedok takođe izjavljuje kako mu se Vukotić poverio da je u diskoteci Nana ubio Lakonića jer je ovaj usled dejstva heroina, koji je konzumirao u velikim količinama, počeo da o detaljima te „misije“ priča okolo. Svedok koji je, zahvaljujući Vukotićevoj vezi, i sam sarađivao sa DB-om, od 1992. do 2000, nekoliko puta posećuje Vukotića u Italiji i Španiji, dok se ovaj tamo krio, pošto je zbog ubistva u Crnoj Gori opet morao da beži iz zemlje. Kad je reč o trećeoptuženom Andriji Draškoviću, svedok nije imao saznanja da li je lično učestvovao u Hadrijevom ubistvu, ali izjavljuje da je zajedno sa Vukotićem, za račun Udbe, učestvovao u drugim operacijama u inostranstvu.
U odgovoru na pitanje o motivu zašto svedoči protiv Vukotića, svedok je objasnio da je, u vreme kad je radio u njegovom kazinu, bio mlad, da nije bio svestan opasnosti koju je sa sobom donosilo kretanje u tom kriminalnom miljeu i da rad za Vukotića i uopšte saradnja sa DB-om nikad nisu bili njegov voljan izbor, i da mu je posle deset godina bilo dosta pa da je odlučio da svedoči pred Haškim tribunalom kako bi se iz svega izvukao.
Vukotić je tokom procesa puštanja iz zatvora prihvatio da sarađuje sa srpskim islednicima kako bi dokazao učešće srpsko-crnogorskih gangstera i visokih crnogorskih zvaničnika u međunarodnoj trgovini narkoticima i cigaretama i pranju novca
Na kraju suđenja, poštujući ustaljena pravila postupka, troje profesionalnih sudija su porotnicima podneli upitnik u kojem se od njih tražilo da odluče o krivici optuženih, umišljaju, olakšavajućim i otežavajućim okolnostima. Prema proceduri, po prijemu upitnika, porotnici se zatvaraju u posebnu prostoriju gde bez prisustva trećih lica raspravljaju o postavljenim pitanjima. Rasprava obično traje nekoliko sati, a u posebno komplikovanim slučajevima (što u procesu povodom Hadrijevog ubistva nije bio slučaj) do nekoliko dana. Zakon ne poznaje maksimalni rok za raspravu porotnika. Odluku, to jest potvrdan ili odričan odgovor na svako postavljeno pitanje iz sudijskog upitnika porotnici donose samostalno i u tajnosti…
Raspravu o krivici trojice optuženih za ubistvo Envera Hadrija porota je započela u utorak 22. novembra 2016, u jutarnjim satima. Posle celodnevne rasprave, osuđujuća presuda za ubistvo doneta je u 20.30. Porotnici u potpunosti prihvataju verziju tužilaštva i oštećene strane. Sledećeg dana, 23. novembra 2016. u smiraj dana, optuženi Spasić, kao naručilac ubistva, i Vukotić i Drašković, kao izvršioci, osuđeni su na kazne doživotnog zatvora.
Drašković i Vukotić uspeli su posle skoro jedne decenije da isposluju ponovljeno porotničko suđenje. Spasić se na presudu iz 2016. nije ni žalio. Dana 29. januara 2025. godine briselski porotnički sud, posle nekoliko nedelja dugog suđenja, potvrđuje Draškoviću i Vukotiću doživotnu robiju za Hadrijevo ubistvo…
Jedini koji zamalo da završi na suđenju a onda i u belgijskom zatvoru bio je Andrija Drašković, kojeg je, na osnovu belgijske poternice iz 2015, na odmoru u Splitu uhapsila hrvatska policija. U toku procesa ekstradicije Drašković hrvatskom sudu daje kauciju od 100.000 evra kako bi umesto u zatvoru izručenje Belgiji dočekao u hotelu. Već prvog dana Drašković beži u Srbiju. Tadašnja ministarka pravde Srbije izjavila je da o izručenju Spasića, Vukotića i Draškovića nema ni govora jer srpsko zakonodavstvo ne predviđa mogućnost izručenja sopstvenih državljana Belgiji. Time je potvrdila da su bile opravdane pretpostavke belgijskih novinara da se Hadrijeve ubice nikad neće naći u belgijskom zatvoru.
