Nebojša Bakarec, poslanik Srpske napredne stranke, sa skupštinske govornice diplomirane dramske i audiovizuelne umetnike – glumce koji su stali uz proteste „Srbija protiv nasilja“ nazvao je zanatlijama i izvođačima radova: čitaju tuđe tekstove, rekao je, pa zato nemaju ni pravo na moralni autoritet. Tu retoriku ubrzo su prihvatili i drugi funkcioneri vladajuće većine, kao da su dobili zadatak da umetnicima odrede granice građanskog prava. Hteo je da pljune na njih, a pljunuo je uvis i pogodio sebe pravo u čelo.
Jedino im se može oprostiti ako su mislili na naturščike koji se pojavljuju na prorežimskim televizijama. Naturščik je, u najširem značenju, neprofesionalni izvođač koji ne mora da poseduje glumačko obrazovanje da bi dobio ulogu. Na filmu to ponekad ume da bude šarmantno, čak i dirljivo: čovek koji nije glumac dobije priliku. Na televiziji je „zanat“ sasvim drugačiji: treba ti tekst, kamera i nemanje srama da tuđe političke poruke izgovoriš kao sopstvenu mudrost.
Nastaje nova akademska disciplina, „primenjena televizijska stručnost“, u kojoj se mišljenje prvo našminka titulom, zatim posadi pred mikrofon i konačno proglasi činjenicom. Taj narativ potiskuje pluralizam mišljenja, jer posledica je slabljenje mogućnosti građana da događaje sagledaju kroz više nezavisnih i međusobno suprotstavljenih perspektiva
U toj podeli uloga svako lako dobije i zvanje. U zemlji u kojoj institucije ćute, pojavljuje se na prorežimskim medijima ograničen krug „učenih“ komentatora: „politički analitičari“, „geopolitički analitičari“, „stručnjaci za srpsko-ruske odnose“, „stručnjaci za izborne kampanje“, „vojni analitičari“, „verski analitičari“, „bezbednosni i medijski stručnjaci“ i, za svaki slučaj, jednostavno „eksperti“. Glume zabrinutost, mršte se u kameru, klimaju glavom pre nego što završe rečenicu, kad ponestane teksta, improvizuju: ono što ne znaju nadoknađuju tonom, ono što ne mogu da dokažu, nadoknađuju gestikulacijom, a ono što izmisle izgovaraju tako mirno da bi i scenarista poverovao. Svi redom događaje dosledno tumače kroz isti narativ: da su protesti rezultat stranog uticaja, da su kritike vlasti deo „obojene revolucije“, da su nezavisni mediji instrumenti stranih interesa. Impozantan je to „naučni korpus“, od geopolitike do teologije, a sve sa jednom zajedničkom metodologijom: što manje dokaza, to više samouverenog tona. Ako nemaš „institut“, imaš „analizu“; ako nemaš „istraživanje“, imaš „ekspertizu“; a ako nemaš ni „analizu“ ni „ekspertizu“, imaš kameru. Tako nastaje nova akademska disciplina, „primenjena televizijska stručnost“, u kojoj se mišljenje prvo našminka titulom, zatim posadi pred mikrofon i konačno proglasi činjenicom. Sam taj narativ nije sporan kao politički stav, ali postaje problem kada gotovo potpuno potisne pluralizam mišljenja, jer posledica nije samo politička polarizacija, već i slabljenje mogućnosti građana da događaje sagledaju kroz više nezavisnih i međusobno suprotstavljenih perspektiva.
Ti naturščići tek su prednji red mnogo dužeg defilea promotera vladajuće većine. Iza njih stoje voditelji čiji glas u istom dahu preleti sa vremenske prognoze na optužbu za izdaju, kao da je reč o vestima iste težine i iste vrste. Stoji urednik koji zna, ili bi morao da zna, da naslov nije istinit, a ipak ga pušta u etar. Stoji penzionisani profesor koji svoju nekadašnju titulu iznajmljuje kao pečat verodostojnosti za tuđe uvrede. Na samom začelju stoji mladi novinar, koji je poslušnost izabrao jer je ona za njega, i u ovoj zemlji, jedini siguran posao. Kada neko drugi bude morao da odgovara, reći će da je samo radio svoj posao, ne primetivši da je to najstariji izgovor za saučesništvo. A na čelu tog defilea ne stoji nijedan od njih. Tamo korača bivši predsednik, a za njim ministri, poslanici i funkcioneri, svaki sa svojom ulogom u istoj predstavi: spasilac nacije, žrtva zavere, zabrinuti otac otadžbine. Taj defile, bez teksta nema šta da kaže, a bez suflera ne zna kuda da krene.
Njihov rečnik je uzak, ali izuzetno fleksibilan: ista šačica etiketa seli se iz emisije u emisiju, publika je ista, a menja se samo meta. Student postaje „nasilnik“ i „huligan“, profesor „profesorčić koji je prodao fakultet“, novinarka „predvodnica krvožedne rulje“, aktivistkinja „strani plaćenik“ i deo „obojene revolucije“. Čitava generacija na ulici preimenovana je u „ustaše“ i „teroriste“, a odnedavno i u „silovatelje“. Uvreda se ovde ne dokazuje, nego ponavlja na gotovo svim TV ekranima. Uvek je odenuta u zastavu, bezbednost ili moral, jer gola uvreda malo koga ubeđuje, a uvreda obučena u brigu za otadžbinu ubeđuje mnoge.
Najdraži režimski medij prvi izgovori naručenu optužbu ili objavi spisak „neprijatelja”, a onda sledi podela sporednih uloga, sa istim scenarijom i rediteljem. Senzacionalnu vest zatim preuzimaju ostale režimu bliske televizije, neke i sa nacionalnom frekvencijom, koje istu priču razrađuju, ukrašavaju detaljima i ponavljaju
Mehanizam je star koliko i propaganda sama, ali je u poslednjih nekoliko godina usavršen do industrijske preciznosti. Ima tri koraka. Prvi je etiketiranje: neistomišljenik se ne predstavlja kao politički protivnik ili kritičar, već kao „izdajnik“. Drugi korak je povezivanje etiketirane osobe, nezavisnog medija sa temama koje u domaćem političkom prostoru nose snažan emotivni i identitetski naboj. Time se profesionalno novinarsko izveštavanje ili javno iznošenje stava prevodi u okvir nacionalne izdaje, a pojedinac postaje legitimna meta javne diskreditacije. Kada se javno targetiranje jednom uspostavi, pitanje više nije ko je prva meta, već ko će biti sledeća.
Treći korak je objavljivanje fotografija, podataka o radnom mestu, fakultetu ili drugim ličnim okolnostima, čime se dodatno povećava izloženost osobe javnim pritiscima, kampanjama uznemiravanja i potencijalnim pretnjama. Posebnu zabrinutost izazivaju situacije u kojima privatni audio ili video snimci završe u programu kablovske televizije, pre nego što se javnosti objasni kako su pribavljeni. Takvi slučajevi otvaraju ozbiljna pitanja o poreklu tih materijala, zaštiti privatnosti i mogućem curenju informacija iz državnih institucija. Kada privatni razgovor postane sadržaj televizijskog programa, poruka nije upućena samo osobi na snimku. Poruka je upućena svima koji gledaju: ne postoji privatan razgovor, ne postoji siguran prostor, jer i vaš razgovor sutra može biti emisija.
Najdraži režimski medij prvi izgovori naručenu optužbu ili objavi spisak „neprijatelja”, a onda sledi podela sporednih uloga, sa istim scenarijom i rediteljem. Senzacionalnu vest zatim preuzimaju ostale režimu bliske televizije, neke i sa nacionalnom frekvencijom, koje istu priču razrađuju, ukrašavaju detaljima i ponavljaju. Odatle se kaskadno spušta do lokalnih stanica, gde se ponavlja do poslednjeg zareza, kao naredba prosleđena niz komandni lanac. Kad bivši predsednik na konferenciji za štampu svečano ispali novu sintagmu, ona se već sutradan ponavlja na skoro svim televizijama, bez ijedne nijanse razlike, kao da je neko preko noći svima poslao isti scenario. To nije poklapanje stavova, poklapanje stavova bi bar ličilo na slučajnost. TV kanali se samo smenjuju, glas ostaje isti.
Kad bivši predsednik na konferenciji za štampu svečano ispali novu sintagmu, ona se već sutradan ponavlja na skoro svim televizijama, bez ijedne nijanse razlike, kao da je neko preko noći svima poslao isti scenario
Bivšem predsedniku su, međutim, najdraži oni koji ulogu igraju do kraja, koji se „nesebično” daju. Prva među njima je „suzna savetnica“, koja plače zato što je on podneo ostavku, plače zbog zemlje koja će sada propasti, i, pošto je njena sudbina prišivena uz njegovu, plače i za sobom. Bila je to retka scena u kojoj se jedna suza troši na 3adrese. Odmah pored nje je i „najbolja učenica“, koja je lekciju naučila bolje od učitelja: parlament vodi kao pres-službu, pa se o zakonima sve češće govori kao o televizijskom programu, dok repertoar ide od državnih interesa do studentskog sapuna. Tu je i ministar koji na gotovo svako pitanje ima spremnu formulu „predsednik je rekao“, kao da tom rečenicom može da zameni i argument i odgovornost, a ponekad i Ustav. Svi znaju svoje mesto u kadru. Jedni govore, drugi ponavljaju, treći objašnjavaju šta je prvi mislio, a četvrti se zaklinju na lojalnost.
Naravno, svaka predstava ima svoju cenu: treba platiti sve te silne naturščike, statiste, scenografije i čitavu produkciju jedne velike političke predstave koja se izvodi na malim ekranima. Mehanizmi finansiranja nisu nikakva tajna, naprotiv, tragovi su uredno raspoređeni po konkursima, ugovorima i javnim nabavkama. Prvi kanal je projektno sufinansiranje, novac koji bi, po zakonu, trebalo da služi javnom interesu, a čija raspodela godinama izaziva primedbe zbog sastava komisija, kriterijuma i izbora korisnika. Drugi je oglašavanje: državne institucije i javna preduzeća kupuju medijski prostor, često kroz postupke čija se opravdanost i kriterijumi mogu sasvim legitimno preispitivati. Treći su javne nabavke medijskih usluga, gde se ono što je nekada izgledalo kao podrška javnom informisanju sve češće pojavljuje pod drugim nazivom i u drugoj budžetskoj fioci. I tako se javni interes, malo-pomalo, pretvara u javni račun.
Sve to zajedno nije samo tržište medija. To je sistem u kojem novac i politička poslušnost mogu da se nađu na istoj adresi, a između njih stoji dovoljno papira da sve izgleda administrativno uredno. Konkurs ima svoj broj, ugovor svoj datum, odluka svoj potpis. Svaki javni novac ostavlja trag, svaka odluka ima dokument, svaki ugovor ima drugu stranu. A kada se jednog dana otvore registri i uporede iznosi, korisnici, vlasnici, komisije i uređivački proizvodi, možda će se pokazati da iza mnogih velikih televizijskih „stručnjaka“ nije stajala nikakva velika škola mišljenja, nego mnogo prizemnija računica.
Ne kupuje se samo mišljenje. Kupuje se i odsustvo mišljenja. Buka se prepoznaje. Tišina se ne sumnjiči. Pod parolom „medijskog pluralizma“ isporučuje se „umivena“ verzija iste slike sveta. Za publiku kojoj je grubost postala neugodna. Ne psuju, ne prete, samo pažljivo biraju šta se ne pominje. Lice im je mirno, pristojno, „nezavisno“, a iza kamere isti novac. Kad jutarnji program jedne takve televizije, u vlasništvu supruga, vodi žena koja istovremeno uređuje državnu agenciju čija je imovina data na korišćenje, a firma čije je suvlasnica dobija od državnog preduzeća poslove, to nije pluralizam. To je porodična glumačka družina sa državnim sponzorom. Ponuđeno im je da ostanu pristojni i da pritom budu nagrađeni, samo da ne pitaju ono što treba. I prihvatili su, jer su zabranjena pitanja najskuplja roba u ovoj zemlji. Naturščik po definiciji ne može da izda ono što nikada nije bio. Ali onaj ko je nekad znao da igra, pa pristao da statira, zna tačno šta prodaje – svoj obraz.
U filmskom rečniku postoji jednostavnija definicija naturščika, kao nekoga ko na filmu igra ulogu iz sopstvene društvene sredine, jer svojom prirodnošću donosi autentičnost. Od njih se tražilo samo da ostanu tačno ono što jesu: da vređaju, osuđuju, targetiraju i presuđuju, a sve to prodaju kao spontan izraz ličnog uverenja i navodno nepatvorenog glasa naroda. Takvi ljudi sude o velikim stvarima upravo tamo gde im je nedostajalo znanja da shvate koliko su velike.
Svaka predstava ima zakazani kraj, pa i ova. Nema producenta koji će produžiti sezonu, nema uredništva koje će naručiti novu epizodu. Naturščici su pokušali da nam oduzmu dostojanstvo, a njima će narod 25. oktobra pokušati da oduzme nešto prostije i okrutnije: ulogu. A kad se uloga oduzme ovom naturščiku, ne ostaje glumac koji čeka sledeći angažman. Ostaje čovek bez težine, ostaje ono što je oduvek bilo ispod kostima – statista koji je, kad su reflektori pogašeni, otkrio da nikad nije imao šta da kaže. Oni koji su godinama gradili paralelnu stvarnost odgovaraće. Pred zakonom. Pred nezavisnim institucijama. Pred dokazima. Ovo nije predstava posle koje ćete svi otići kući, jer prvi put bez scenarija, svako će morati da odgovara za svoju ulogu.
