Isidora Jovanović stalni je član Petnice, maturant i odličan učenik Pete beogradske gimnazije. Zbog odluke đaka da se krajem decembra pridruže komemorativnom protestu zbog stradalih u Novom Sadu, kao predsednik Đačkog parlamenta, bila je u nekoliko navrata pozivana telefonom od predstavnika uprave škole, razgovarala sa školskom policajkom, izvođena sa časa i upućivana u kabinet direktorke gimnazije na ponovne razgovore.
Prema rečima njenog oca, Saše Jovanovića, letača helikoptera Vojske Srbije u penziji, iako su sada već bivša direktorka škole i svi profesori bili upoznati sa činjenicom da je zbog njenog zdravstvenog stanja strogo zabranjeno da bude izložena bilo kakvom stresu, to nije bilo uzeto u obzir. Nakon poslednjeg u nizu razgovora u kabinetu direktora škole Borke Popović doživela je šok od koga je Isidori trebalo nekoliko sati da se oporavi. O tom nemilom događaju, uprava nikada nije našla za shodno ni da obavesti njene roditelje:
„Krajem prošle godine kada je jednoglasno izabrana za predsednicu školskog parlamenta Pete beogradske gimnazije, ona to nije shvatila kao privilegiju, već kao priliku da kao prva među jednakima dodatno podigne ugled škole. Školski parlament je planirao nekoliko sportskih i humanitarnih akcija, planirao ili isporučio pomoć školama u Topoli, Krupnju, Kladovu, Pirotu, Ivanjici i Leposaviću. Roditelji su podržali, svako na svoj način. To se sve dešavalo u novembru i decembru, a direktorka škole je takođe sve to podržavala. Uvek bi ih saslušala i podržavala njihove aktivnosti, imala razumevanja za sve aktivnosti đačkog parlamenta.“
Sagovornik Radara ističe da je zbog svega toga njegovo zaprepaštenje bilo još veće, ali da danas nema sumnje zbog čega se sve dogodilo:
„Ona je targetirana, označena je kao navodni predvodnik protesta i kao takva izložena neprimerenom ponašanju rukovodstva škole. Deca za prvi skup nisu ni tražila dozvolu jer su očekivala da je to nešto normalno u ovakvoj situaciji i da za to imaju podršku škole jer su je smatrala svojom, u najboljem smislu reči. Lično sam imao priliku da čujem direktorku kako na ljubazan a u stvari preteći način govori Isidori da će onaj ko izađe sa časa, biti zapisan. Slušao sam njen razgovor vozeći je automobilom, kao što danas čujemo pretnje ministarke da će učenici biti disciplinski kažnjavani, kao i nastavnici koji dozvole izlazak sa časova. To su bile pretnje. Narednog dana ona je ponovo pozvala i onda je to krenulo svakodnevno. Pozivanje, ubeđivanje, zatim su tražili od nje da odgovori da li ona zna šta se dešava u Trećoj i u drugim gimnazijama. Dakle, to je već policijsko ispitivanje a ne pedagoški razgovor, svakodnevno, tokom čitavih sedam dana.“
Dok je Isidorin otac sa ostalim roditeljima bio ispred škole sa žutim prslukom, ponovo je pozvana u kabinet direktorke i tokom tog razgovora joj je pozlilo. Pomoćnica direktora joj je predložila da „ako želi može da je zatvori u kancelariju dok se ne smiri“
Prema rečima sagovornika Radara sve to se, naravno, dogodilo zbog pritiska koji je prema svim školama i nastavnicima vršio sistem, a zatim se on preneo na Isidoru. Jovanović, inače letač helikoptera, prijatelj i kolega stradalog majora Omera Mehića, ističe da je sada očigledno – pravo značenje slogana za našu decu: „Isti slučaj je i sa onim skarednim simbolom koji su ispisivali po školama i fakultetima, to je preneseno značenje onog, svima poznatog: pa šta?
Posle nekoliko mučnih razgovora sa direktorkom škole i njenom pomoćnicom Sandrom Nikolić, Isidoru Jovanović je školska policajka na hodniku opomenula da skup mora da se prijavi, a da to treba upravo ona da učini:
„Pošto nisam želeo da se stresira oko toga a pomalo se, sticajem okolnosti i iskustva, razumem u te procedure, odlučio sam da ja umesto dece prijavim skup u policiji. Pošto po zakonu nije dozvoljeno okupljanje ispred škola, skup smo prijavili na uglu Aberdareve i Ilije Garašanina. Dok sam ja zajedno sa ostalim roditeljima bio ispred škole sa žutim prslukom, ponovo je pozvana u kabinet direktorke, gde je njena pomoćnica vodila razgovor sa Isidorom tokom koga joj je pozlilo. Nekoliko minuta nije mogla da dođe do daha, niti da se orijentiše i komunicira, a što je zaista neverovatno, pomoćnica direktora škole joj je, u toj i takvoj situaciji, predložila da „ako želi ona može da je zatvori u kancelariju dok se ne smiri?!“
Iako je sve vreme imala podršku svojih drugara koji su prilikom jednog od poziva iz kabineta direktora, koji je došao usred časa, zahtevali da joj se svi pridruže, Isidora Jovanović nije roditeljima želela odmah da saopšti tok događaja.
„Želela je da se prvo smiri, pošto dobro zna kakva bi bila naša reakcija da smo je videli u takvom stanju. Moje dete je svesno odlučilo da ide tamo gde je najteže, i najbolje, jer je tako vaspitana. Zato je odabrala Petu gimnaziju, iako živimo na Novom Beogradu. Zbog njenog zdravlja strogo je zabranjeno da bude izložena visokom nivou stresa i fizičke aktivnosti. Kada smo upisali Petu prvo je direktorka obaveštena o tome, svi profesori su obavešteni. Najviše nas je povredilo to što je tim nepromišljenim postupkom bilo direktno ugroženo njeno zdravlje.“
Porodica Jovanović i dalje nije odlučila da li će podneti tužbu protiv rukovodstva škole, ali gorak ukus koji posle svega ostaje je isti onaj koji ljudi širom zemlje mesecima izvodi na ulice. Posebno upozorenje ide onima koji studentima i đacima i dalje zameraju odsustvo formalnog liderstva. U zemlji otvorenog pravnog nasilja vlasti ono je, očigledno, i dalje lični rizik. Mladim ljudima zato ne trebaju kritike već zaštita od napada i nasilja.
