„Mislim da nacionalni tim Srbije ima budućnost. Kada je reč o meni, sada je vreme za slavlje ovog velikog uspeha osvajanja medalje na Olimpijskim igrama. Nemam nikakav plan. Da budem iskren, nemam plan, prvi put u svom životu ne znam šta želim da radim idućih dana. Želim da budem sa porodicom, prijateljima, da slavim i idem na odmor kao i posle svakog turnira. O srpskoj košarci, svi znaju mene i ja sam uvek tu ukoliko sam im potreban. Za bilo šta, tu sam“.
„Predsednik KSS-a Predrag Danilović podneo je ostavku. Kako sam razumeo, uradio je to da bi omogućio novom rukovodstvu Saveza da na početku novog olimpijskog ciklusa formira novi stručni štab i ciljeve. Što se mene lično tiče, još pre Pariza saopštio sam da neko drugi treba da nastavi ono što sam započeo. Pošto vidim da me neki nisu dobro čuli, sada im poručujem, da bi odgovorni, oni koji će ubuduće voditi KSS, trebalo da znaju da između ostalog moraju da traže i novog trenera“.
Obe ove izjave dao je Svetislav Pešić, prvu neposredno nakon što je sa reprezentacijom osvojio bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu, drugu dvadesetak dana kasnije, kad je saopštio da više neće biti selektor. Ako i zadržimo malu rezervu oko preciznosti novinarskog prenošenja onog što je rekao, suština ostaje ista. Košarkaši Srbije ostaju bez selektora, sledi najpre kadrovska papazjanija oko izbora novog predsednika Košarkaškog saveza, a nakon toga i odluka tog novog rukovodstva ko će predvoditi reprezentaciju već 21. i 24. novembra na FIBA „prozorima“ u okviru nastavka kvalifikacija za Evrobasket.
Konsultacije na Andrićevom vencu umesto u Sazonovoj ulici
Treba li naglasiti da će već odabir prvog čoveka srpske košarke biti obavljen „uz konsultacije“ i krajnji „befel“ na Andrićevom vencu, iako je sedište Saveza u Sazonovoj ulici i da su PR kuhinje preko medija već istoga dana kad je Danilović podneo ostavku izašle sa „najozbiljnijim kandidatima“ za naslednika. Te da je, populistički mereno, ta funkcija uz rame sa onom predsednika FSS, a iznad ministarske, iako bi zbog mesta košarke u srcu prosečnog građanina Srbije i njene uspešnosti trebalo da bude najvažnija.
Ti najozbiljniji kandidati po medijima su ili preiskusni u sportskom funkcionerstvu Žarko Zečević (74 godine) i Nebojša Čović (66), ili neiskusni a već državni sekretar za sport Marko Kešelj (36), ili partijsko-politički podobni sa nešto jačim igračkim karijerama Dejan Tomašević (51) i Željko Rebrača (52). Tokom Danilovićevog mandata na najodgovornijem mestu srpske košarke, od 2016, muški državni tim osvojio je drugo mesto na Mundobasketu 2023. i Evrobasketu 2017. i bronzu na nedavno okončanim Olimpijskim igrama. Ženska reprezentacija je 2021. osvojila titulu evropskog šampiona, uz bronzu 2019. na istom takmičenju i četvrto mesto na Olimpijadi u Tokiju 2021. Medalje u basketu tri na tri da ne prebrajamo, ali je bitno da su se i mlađe kategorije vratile u evropski vrh.
Provladini mediji već su za mesto predsednika KSS kandidovali Žarka Zečevića, Nebojšu Čovića, Marka Kešelja, Dejana Tomaševića i Željka Rebraču
Da razjasnimo, Danilović po Statutu nije mogao da konkuriše za treći mandat. Iako mu drugi ističe 1. decembra, dao je ostavku ranije da bi Savez mogao sa novim rukovodstvom (ali i selektorom) da na vreme zagazi u novi olimpijski ciklus za Los Anđeles 2028. Da li je to bila samo njegova odluka ili je bilo i „sugestija“ sa strane i nije toliko važno, važno je da je Skupština KSS na kojoj će biti izabran (izglasan) novi prvi čovek srpske košarke zakazana za 1. oktobar. I da je rok za dostavu predsedničkih kandidatura 24. septembar. Tek posle toga sledi izbor selektora, mada su, ukoliko bude „biran“ kao fudbalski, „konsultacije“ već u toku. Formalno, predlog selektora je pravo predsednika (KSS, a ne države), nekada zlata vredni stručni saveti su ukinuti bez ijednog objašnjenja.
Svi za jednog, jedan za svi
Opcija da se Pešić predomisli je gotovo neverovatna (iako i njemu ugovor formalno ističe na kraju septembra), bez obzira na to što je Aleksa Avramović najavio maltene peticiju igrača. „Treba da se čujem sa njim. Ne želim da poverujem da se to desilo. Ne ja, nego svi igrači. Pešić zna koliko znači nama igračima, a i koliko mi značimo njemu. Napravio nas je boljim košarkašima, milina je sarađivati sa njim. Nadam se da će ostati selektor… Mislim… On sve zna“, zavapio je Avramović.
Popularni Kari nije tu odluku, pa bila ona i pre Pariza, doneo bez dobrog premišljanja i merenja sebe i drugih, u čemu je inače megaekspert. Odlazak Dragana Tarlaća sa mesta sportskog direktora reprezentacije na istu poziciju u Bajernu odmah nakon Danilovićeve ostavke, naknadno je otkrio da se sve ipak ranije znalo, ali da se možda očekivala neka proceduralna akrobatika. Pešiću očigledno nije zvanično ponuđen nastavak saradnje, za tako nešto bi se definitivno znalo. Danilović je verovatno smatrao da za to više nije nadležan, a drugi „nije imao ko“. Bez obzira da li bi na to pristao ili ne, to svakako nije bilo baš korektno prema selektoru, ali je sve sad prošlo vreme.
Skupština na kojoj će biti izabran (izglasan) novi prvi čovek srpske košarke zakazana je za 1. oktobar, a rok za kandidature je 24. septembar. Tek posle toga sledi izbor selektora, mada su, ukoliko bude „biran“ kao fudbalski, „konsultacije“ već u toku. Formalno, predlog selektora je pravo predsednika – Košarkaškog saveza, a ne države
Pravi hepiend ovakve priče bila bi kandidatura Pešića za prvog čoveka Saveza. Naravno, on ne bi sam to uradio, a bez obzira na to što ova opcija zvuči koliko odlično toliko i neverovatno, bila bi sjajno rešenje za dva problema. Najpre, Pešić je za ove tri godine drugog mandata kao selektor detektovao sve organizacione, strateške i taktičke mane srpske košarke. Zatim, ima neprocenjivo životno i trenersko iskustvo i iz Nemačke i Španije, iz klubova i Saveza. I treće, u svojih 75 godina ima još uvek neverovatnu energiju i strast prema košarci. Te bi znao šta i kako i koga za selektora.
Pričao je Kari i ovih godina, a nedavno i u intervjuu jednom hrvatskom portalu o prilično sumornoj perspektivi srpske košarke ako se nešto drastično ne promeni. Da ćemo doći na nivo „kao Hrvatska“. Kako je srpska profesionalna liga neophodan uslov za stvaranje kvaliteta, šta sve treba učiniti u radu sa mladim kategorijama, da je sistem takmičenja potpuno prevaziđen i da ne radi glavnu stvar, ne proizvodi igrače.
„Mi imamo u svim ligama igrače koji nemaju apsolutno nikakve perspektive za budućnost u našim velikim klubovima ili za reprezentaciju. Sve ovo što ja govorim, kada je u pitanju košarka u Srbiji – svi klimaju glavom, a rezultata nema. Nema ni pokušaja, nema ni akcija“, rekao je Pešić.
Jedan igrač ne pravi ekipu, ali može da je rasturi
Naveo je da, osim Crvene zvezde i Partizana, niko ne igra u Evropi i to već godinama. A oni će verovatno postati stalni članovi Evrolige. „Mi želimo da razvijemo našu košarku. Šta to znači? To znači onog trenutka kad mi napravimo profesionalnu srpsku ligu, kao što su Litvanci napravili, onda će iz te srpske lige biti prohodnost za evropska takmičenja“, jedna je od Karijevih vizija, ali je još važnija maksima da „za velike stvari nije važan jedan čovek, već su važni sistem i strategija“.
„Jedan igrač ne pravi ekipu, ali jedan može da je rasturi. Ekipa sa dobrom ‘hemijom’ ne samo da će igrati zajedno, već će biti u stanju da podnese i loše momente tokom sezone“, još je jedna i te kako primenljiva self-made mudrost Piroćanca rođenog u Novom Sadu, igrački stasalog u Sarajevu, a trenerski u Beogradu, Berlinu i Barseloni. Što je dopunio već viralnim i južnjački „prepevanim“- svi za jednog, jedan za svi.
Diplomirani ekonomista koji je završio i Višu trenersku, a i dan danas žali što nije završio i DIF, bio je pre košarke i uspešni fudbalski golman i prvak Srbije u stonom tenisu. Rano shvatio da „ne može uvek da radi ono što voli, ali mora da voli ono što radi“ i da je pravi uspeh davanje svog maksimuma, čak i kad nema rezultata
Član FIBA Kuće slavnih, jedini trener koji je osvojio sva FIBA takmičenja: Kadetsko (1985) i Juniorsko (1986) prvenstvo Evrope, Omladinski šampionat sveta (1987), Evropsko prvenstvo (Nemačka, 1993. i Jugoslavija 2001) i Svetsko prvenstvo (Indijanapolis, 2002). Jedini uz Lola Sainsa koji je bio klupski prvak Evrope i kao igrač (Bosna 1979) i kao trener (Barselona 2003). Koji je „izmislio odbranu protiv Amera i posle par treninga ubedio igrače da to radi“ (po rečima Ognjena Dobrića), Nemce „naučio“ da igraju košarku, doneo im evropsku titulu i što je još važnije zapalio ih za nju.
Diplomirani ekonomista koji je završio i Višu trenersku, a i dan danas žali što nije završio i DIF, bio je pre košarke i uspešni fudbalski golman i prvak Srbije u stonom tenisu. Rano shvatio da „ne može uvek da radi ono što voli, ali mora da voli ono što radi“ i da je pravi uspeh davanje svog maksimuma, čak i kad nema rezultata. Ko god da bude selektor, važno je da se dobro analizira ovaj olimpijski ciklus i da počne priprema za L. A. 2028, rekao je odjavljujući se pre nekoliko dana.
Karija za predsednika, zasad samo Košarkaškog saveza, a on nek se bakće sa izborom selektora. Ima li ko bolji?
