Zbog tromosti birokratije, procena brojnosti stranih radnika u Srbiji za 2024. odokativna je i kreće se od 80.000 do 100.000 lica, što je osetno uvećanje u odnosu na prethodeću godinu, možda i dvostruko. Ipak, izvesno je da ni u 2025, kada se procena popela za koju desetinu hiljada više, glavninu ne čine Nepalci zaposleni u kragujevačkom JKP „Šumadija“, na koje se 7. decembra sručio bes lokalnih crnokapuljaša. Napadu je prethodila glasina da je jedan njihov sunarodnik silovao devojčicu u naselju Vinogradi, slična onima iz pikova izbegličkih kriza, koju su opovrgli i gradonačelnik Nikola Dašić i kragujevački MUP. Kada laž nije prošla kao mamac za mobilizaciju, zaređale su se „nevinije“ bojazni – nije red da stranci koriste javni prevoz, kupuju u prodavnicama, borave po kućama, a neretko zapravo nelegalnim barakama bez grejanja… rečju, da žive naočigled drugih, bez permanentnog nadzora.
Prema rečima Melanije Lojpur iz Političke platforme Solidarnost, u njenom Zrenjaninu svojevremeno su kolale slične priče o vijetnamskim radnicima zaposlenim u Linglongu. Odnos prema stranim radnicima ukazuje se ogledalo brojnih problema koji potresaju Srbiju…
„Kriza generiše bojazni, a na njih je lako nalepiti strah od migrantskog nasilja, invazije, otimanja posla… nekada to učine trenutne vlasti, manipulativnije od prethodnih, verovatno u saradnji s izraelskim savetnicima koji veoma dobro poznaju psihologiju mase. Nekada to učini samo društvo koje opterećuju razne nerazgrađene mitomanije, o Velikoj Srbiji, o očevima nacije, o spasiocima, bili oni partije, Evropska unija ili Vladimir Putin, koje su svedočanstvo kolektivnih trauma i kompleksa. I sad, ako tebi kao mlađem muškarcu u sredinu kojom nisi zadovoljan dođe neko slab i siromašan, omogućeno ti je da se kao gubitnik tranzicije, ratova, Kosova, rodne nadmoći, konačno osetiš kao pobednik, bolji od nekoga drugog. Rasizam prema stranim radnicima više govori o njegovim vinovnicima nego o metama. Tako je u svetu, tako je i u Srbiji“, kaže ona za Radar.
Zaštite malo, napada mnogo
Očekivano ili ne, najbrojniji strani radnici u Srbiji ubedljivo su kineski i ruski državljani. Prisustvo prvih obrazlaže se poslovanjem kineskih preduzeća u Srbiji, od Linglonga i Ziđina u Boru, preko smederevske čeličane i trgovinskih radnji, do rada na velikim infrastrukturnim projektima… potonji su, bežeći od izolacije, u Srbiju počeli da pristižu nedugo nakon ruske invazije na Ukrajinu. Preneli su svoje poslove, najčešće iz oblasti trgovine i kreativne i IT industrije.
Tamo gde prve od rasističkih ispada brani dugotrajno prisustvo, moćna matica i njene zatajne veze s režimom u Srbiji, a druge svetla put i slovenska krv, manje-više svim preostalim stranim radnicima – redom: Turcima, Indijcima, Azerbejdžancima, Tadžikistancima, Pakistancima, Srilančanima, Vijetnamcima i ostalim – nema ko da stane u zaštitu, a deluje da mogu da ih napadnu svi.
Kriza generiše bojazni, a na njih je lako nalepiti strah od migrantskog nasilja, invazije, otimanja posla… nekada to učine trenutne vlasti, manipulativnije od prethodnih, verovatno u saradnji s izraelskim savetnicima koji veoma dobro poznaju psihologiju mase
Melanija Lojpur
U Kragujevcu su to bili samoorganizovani građani, doduše okupljeni baš na lokacijama gde su članovi SNS proletos organizovali skupove protiv studentske borbe, slučajno ili ne. U Vojvodini su na prelazu iz 2020. u 2021. godinu to bile Narodne patrole (NP), koje su vršile „građanska hapšenja“ izbeglica. Valja primetiti da su ovaj put dokazanim navodima o krijumčarskim bandama, mahom iz Avganistana i Maroka, usledili tek dve i po godine kasnije.
NP su pre dva meseca neuspešno pokušale da organizuju protest na Trgu republike protiv dolazaka stranih radnika, ali i postojanja Ćacilenda. Njihov vođa Damnjan Knežević, zagovornik mračnjačke teorije o isplaniranoj zameni belačkog stanovništva inostranim, uhapšen je zbog širenja rasne diskriminacije. U potonjem saopštenju NP, našao se melanž strahova od infektivnih bolesti stranaca i tobožnjeg rasta kriminala i frustracija zbog ekonomske i populacione politike SNS-a.
„Privreda Srbije dugo se zasniva na subvencionisanju stranih investitora, i to ne samo finansijskom. Dajemo im i poreske olakšice, poklanja im se zemljište, garantuje im se nedodirljivost. Logično je onda da dođu, otvore fabrike, ostvare profit i odu tamo gde je poslovanje isplativije. I ove i prethodne vlasti u Srbiji, ali i drugde, ne kroje politiku na osnovu autohtonih prednosti i potreba, već na osnovu interesa krupnog kapitala. Običnom čoveku preostaje da se snađe, rodio se on ovde ili negde drugde. I, neko iz Srbije će sreću potražiti na Zapadu, a neko iz, recimo, Bangladeša, baš u Srbiji“, zaključuje Lojpur.
Država ne bi da se meša
Kad zanedostaje batinaša, dakle, pretnja stranim radnicima su poslodavci, ali i državni organi, koji bi, čini se, radije davali besmislena saopštenja nego se zamerili investitorima i drugim partnerima.
Paradigmatičan je slučaj Indijaca za koje je pre pet godina utvrđeno da su u maltene robovskim okolnostima mesecima bili na privremenom radu na tada najvećim infrastrukturnim projektima u zemlji – izgradnji brze pruge Beograd-Budimpešta i Koridora 11. Prvi posao tada je s ruskim partnerima sprovodila država, a drugi, finansiran kineskim kreditom, jedna kineska firma.
Njih sedamdesetak stupilo je u štrajk zbog očajnih uslova rada i neisplaćenih zarada, a kada su poželeli da se vrate u otadžbinu – gde su porodicama redovno slali primanja od 300 do 600 evra – rečeno im je da avionsku kartu moraju sami da kupe, budući da prema slovu ugovora poslodavci to nisu bili u obavezi da urade. I nije to bila jedina sporna tačka sporazuma o angažmanu – mnoge su kršile radno zakonodavstvo Srbije, zaključno s onom prema kojoj je poslodavac imao pravo da jednostrano raskine ugovor sa zaposlenim, bez formalnog obrazloženja. Inspekcija rada u tome nije videla problem, jer su sporazumi sklopljeni između zaposlenih i posredničke američke firme. Rečju, da se ne bi zamerila poslodavcima, država je odlučila da ne poštuje sopstvene zakone, već da se poziva na „prekobarske“.
Kad u sredinu kojom nisi zadovoljan dođe neko slab i siromašan, omogućeno ti je da se kao gubitnik tranzicije, ratova, Kosova, rodne nadmoći, konačno osetiš kao pobednik, bolji od nekoga drugog. Rasizam prema stranim radnicima više govori o njegovim vinovnicima nego o metama. Tako je u svetu, tako je i u Srbiji
Melanija Lojpur
Sličan slučaj zadesio je kasnije i jedanaestoro indijskih radnika u Linglongu, koje je kineski poslodavac želeo da pošalje kućama bez isplaćenih plata, ujedno im prethodno oduzevši pasoše i uskrativši im komunikaciju s medijima, policijom i nevladinim sektorom.
Imigracija prepuštena improvizaciji
U Strategiji Republike Srbije o ekonomskim migracijama za period 2021-2027, u brojnim sektorima je konstatovan nedostatak kvalifikovanih radnika što se tumačilo kao opasnost po ono malo privrednog rasta. S pravom.
„Ovdašnji manjak radne snage sada je već godinama hroničan i vidi se i po protoku radne snage i po vrstama ugovora koji se potpisuju sa zaposlenima. Političko zapošljavanje u javnom sektoru i nezasnivanje politike na razvoju privrednih komparativnih prednosti dodatno je destimulisalo ljude da ostanu u Srbiji i pokušaju da ostvare radnu mobilnost. Njihov izostanak na ovdašnjem tržištu rada, očekivano, popunjavaju strani radnici“, predočava Lojpur, uz opasku da je svaki deveti zaposlen na crno, van sistema socijalnog i zdravstvenog osiguranja.
Proces uvoza radne snage prilično je olakšan. Od februara 2024, dozvole za boravak i dozvole za rad objedinjene su u jedinstvenu, a njeno izdavanje je digitalizovano i oročeno na 15 dana. Izmenama Zakona o zapošljavanju stranaca iz 2023, uvedena su i pojedina ograničenja – poslodavac ne može da zaposli stranog državljanina ukoliko u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje postoje domaći radnici koji ispunjavaju kriterijume, a Vladi Srbije je ostavljeno diskreciono pravo na ograničenje broja stranaca koji mogu da pristupe tržištu rada Srbije.
Međutim, za razliku od članica EU, koje takođe kubure s manjkom radne snage, Srbija je potkapacirana za potrebe ocenjivanja znanja, zaleđine i sposobnosti stranih radnika. Da se u uvoz radne snage krenulo nepromišljeno svedoči i činjenica da je Vlada Srbije u junu 2025. ukinula uredbu o subvencionisanju poslodavaca koji zapošljavaju novonastanjena lica. Rečju, stihijski priliv stranih radnika uzdrmao je budžet. Uz to, preveliko oslanjanje na svojeglave strane investitore i izostanak strateškog planiranja privrede onemogućio je i planiranje radne migracije.
Proces uvoza radne snage prilično je olakšan. Od februara 2024, dozvole za boravak i dozvole za rad objedinjene su u jedinstvenu, a njeno izdavanje je digitalizovano i oročeno na 15 dana
I, tamo gde je neodgovornost donosilaca odluka već postala predvidiva, građani se, prema rečima naše sagovornice, ponašaju kao „indolentni naslednik koji rasprodaje porodičnu firmu drugom domaćinu, zadovoljan što će preživeti od sitnih dividendi“. Dolazak stranih radnika plasira se i doživljava se kao rast konkurencije, a ne kao proces zahvaljujući kojem privreda neće kolabirati.
Izazovi tek predstoje
Recentno istraživanje UNDP u Srbiji pokazuje da ćemo u 2026. ući s 144.000 radnika manje no što je potrebno. Konteksta radi, u periodu od 2014. do 2024. godine, Srbija je zbog negativnog prirodnog priraštaja ostala bez skoro 550.000 građana, a zbog emigracije oko 30.000, prema konzervativnim merenjima Zavoda za statistiku. Popis iz 2022. zabeležio je da je u inostranstvu boravilo oko 300.000 državljana Srbije, mahom u zemljama „globalnog Zapada“. Uprkos uvreženim mišljenjima, odliv radnika nije obuhvatio samo visokokvalifikovane radnike.
Na delu je logika koja spolja može delovati paradoksalno – strani radnici iz manje razvijenih država Srbiju tretiraju kao prolaznu stanicu, a građani Srbije kao odskočnu dasku za intergrisanje u tržište rada razvijenijih ekonomija. I, tamo gde prve nerado dočekuju meštani Srbije, Hrvatske, Rumunije, Nemačke, Engleske… potonji nailaze na hladan doček u Slovačkoj i Poljskoj, o čemu su mediji višestruko izveštavali.
„Kao što je za naše ljude odlazak u bolje radne uslove pozitivna stvar, tako je i radnicima iz manje razvijenih zemalja, s kojima sklapamo međudržavne sporazume i s kojima imamo odgovarajuće vizne režime, dolazak u Srbiju ostvarenje sna“, zaključuje naša sagovornica.
Sigurno je jedno – kriza je globalna, a Srbija, kao zemlja periferije s nezapamćenim društvenim raslojavanjem, ne može da bude izuzeta od gibanja. Negativne pojave u njoj mogu samo da su vide jasnije i ogoljenije.
