Ako izuzmemo „studente koji žele da uče“ koji su se tog dana povukli iz Pionirskog parka bez ijednog ispunjenog zahteva, niko nije ozbiljno shvatao računicu Ane Brnabić (za prosvetu hobistički zainteresovane) po kojoj će 17. mart biti „dan D“ nakon koga bi akademska godina bila definitivno izgubljena ukoliko se blokade ne obustave. I ne samo što nisu, već su se posebno prozvani medicinski fakulteti za koje je predsednica Skupštine istakla da zbog prakse u bolnicama ne mogu tek tako da nadoknade propušteno, prvi odlučili da naprave korak dalje u podršci studentima koji žele da se učenje odvija u iole normalnoj državi, u kojoj se upravo rekonstruisane nadstrešnice ne obrušavaju na građane a oni kojima se to ne dopada ne postaju legitimne mete napada.
Stupanje u štrajk
Zato je Medicinski fakultet u Beogradu stupio u štrajk baš tog nesuđenog „dana D“, do ispunjenja studentskih zahteva, a Fakultet u Novom Sadu odlučio da im se pridruži od sledeće nedelje.
„Mi smo kao nastavnici i sami – naravno uvek smo u kontaktu sa studentima – došli do zaključka da nešto mora da se promeni jer oni su već gotovo četiri meseca izvan nastavnih aktivnosti, a pri tome se odigravaju njihove časne aktivnosti na ulicama i treba da ih podržimo još jače i snažnije. Odluka je takođe inicirana izveštajem radne grupe Univerziteta koja nas je upoznala sa činjenicom da prva tri studentska zahteva nisu ispunjena, a iako je usvojen Zakon o visokom obrazovanju koji predviđa mogućnost povećanja izdvajanja za fakultete u traženom iznosu od 20 procenata, iskustvo nam pokazuje da treba da vidimo da li će se to stvarno i primeniti u praksi. Iz tih razloga smo stupili u štrajk gotovo jednoglasno – od gotovo 600 prisutnih zaposlenih na sednici na kojoj je odluka doneta, tri osobe su bile protiv i četiri uzdržane, što smo pozdravili aplauzom“, kaže dr Vesna Bjegović Mikanović, redovna profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu.
U praksi, to znači da će se pored nastave obustaviti i specijalistički ispiti i polaganje doktorata, kao i naučna delatnost na fakultetu i povezanim institutima, a da pacijenti ne bi bili ugroženi štrajk neće uticati na pružanje zdravstvenih usluga. Ono što najverovatnije hoće biti ugroženo jesu sami zaposleni. Već je iskustvo prof. Vladimira Dugalića, koji je u decembru ekspresno razrešen sa načelničke pozicije u Kliničkom centru nakon otvorenog pisma podrške studentima, pokazalo da postoji „dobra“ volja za represivnim merama, a oblik u kome mogu da dolaze sada kada je proglašen štrajk mogli smo da vidimo na primeru nastavnika u osnovnim i srednjim školama koji su zbog obustave rada umesto prve polovine plate primili po dve-tri hiljade dinara, neki nešto više, a neki baš ništa. Zaposleni u beogradskom Centru za socijalni rad, iako u zakonskom štrajku, suočili su se jednako proizvoljnim umanjenjem plate koje čak nije pogodilo sve radnike u štrajku, ali jeste i poneke koji nisu.
„Brinulo nas je smanjenje plata prosvetnim radnicima i pre nego što smo stupili u štrajk, u smislu da smo se organizovali preko foruma i društvenih mreža Univerziteta da solidarno pomognemo kolegama iz osnovnih i srednjih škola iz naših ličnih dohodaka koje smo nastavili da primamo. A sada kada smo mi u štrajku, zabrinuti smo za naše zaposlene koji imaju finansijske probleme – neko ima kredite, imamo pomoćne radnike koji imaju izuzetno male plate… Takođe, svi nastavnici su deo plate dobijali na račun rada na naučnim projektima i sa obustavom naučnih aktivnosti i ta primanja mogu biti ugrožena. Znamo da smo u riziku i mislim da smo svi spremni na tako nešto, a pošto primamo plate za mesec dana unazad, očekujemo tek krajem aprila da vidimo šta će se dogoditi“, kaže Bjegović Mikanović.
Od gotovo 600 zaposlenih na Medicinskom fakultetu u Beogradu koji su odlučivali o štrajku, samo tri osobe su bile protiv, a četiri uzdržane
A zdravstveni radnici koji su očekivali nasilje 15. marta u Beogradu, organizovali su akciju „Vaš beli štit“ i pozvali kolege da ponesu bele mantile i stetoskope i formiraju beli kordon kojim bi ne samo podržali studente, već ih i fizički zaštitili, pošto, kako su naveli, „do sada smo šetali sa papirima, apelovali, potpisivali, pružali finansijsku i moralnu podršku, međutim sada tu istu decu neko planira da bije“. I dok su fizički okršaji umogome izbegnuti, okupljeni građani su tokom petnaestominutnog ćutanja bili izloženi do sada nepoznatom vidu zvučnog napada koji je izazvao paniku i umalo stampedo. Prisutni beli mantili to nisu mogli da preduprede ništa više od redara ili bajkera, ali oni u Kliničkom centru Srbije (KCS) su svakako mogli da pomognu pogođenima i svima nama da razumemo šta se zapravo dogodilo.
Niz svedočanstava i demantija
I dok su se u javnosti nizala svedočanstva o intenzivnom zvuku koji podseća na avion ili vozilo koje se zaleće, i različitim tegobama koje su usledile, od problema sa sluhom, preko mučnine i vrtoglavice, do prestanka rada pejsmejkera, KCS se oglasio demantujući „proizvoljne informacije koje neodgovorni pojedinci tendenciozno šire putem društvenih mreža“ da su zbrinuli na desetine građana sa tegobama koje bi mogla da izazove upotreba nekakvog zvučnog topa. Izričito tvrdeći da ni kod koga nisu zabeležene navedene tegobe, zaključili su da se radi o zloj nameri sa ciljem unošenja panike.
Mada još uvek ne znamo šta se na protestu u Beogradu zaista dogodilo, nešto zasigurno jeste (preko tri hiljade svedočanstava koje su nevladine organizacije prikupile do ponedeljka ne mogu biti „o ničemu“), a KCS nije ostavio čak ni prostor da se radi o čisto psihičkim reakcijama na stresnu situaciju, koje se svakako ne saniraju glasnim optužbama za zlonamernost, već je postao deo zvaničnog odgovora sistema da se ništa nije dogodilo. Više javno tužilaštvo je naredilo da se pronađu lica koja su širila paniku, a ministar Zlatibor Lončar celu priču zaokružio tvrdnjom da su u Urgentni centar ljudi počeli da se javljaju po nalogu i da recituju tegobe koje ih je neko instruisao da navedu.
A kada su studenti medicine reagovali protestom ispred KCS, usledilo je najostrašćenije saopštenje do sada, u kome su „krajnje neodgovorni pojedinci, poneti svojim trenutnim funkcijama“ optuženi da nemaju nimalo osećaja solidarnosti i brige za pacijente iz Severne Makedonije koji su u teškom stanju dovezeni nekoliko sati ranije i da treba da ih bude „večno sramota“. Iz obraćanja predsednika Vučića, koji je svoju brigu i solidarnost demonstrirao dovođenjem čitave svite ljudi sa kamerama u sobe u kojima su ležali pacijenti povređeni u požaru u Kočanima, saznali smo da se „pojedinci na trenutnim funkcijama“ zapravo odnosi na dekanku Medicinskog fakulteta Tatjanu Simić, čiju su odgovornost za protest demantovali i studenti i Fakultet.
Mada još ne znamo šta se na protestu u Beogradu zaista dogodilo, nešto zasigurno jeste. Preko tri hiljade svedočanstava koje su nevladine organizacije prikupile ne mogu biti ni o čemu
„Nije ekspertiza Kliničkog centra da procenjuje da li je narod želeo da inicira paniku, to je nadležnost nekih drugih organa. Oni treba da pruže informacije o građanima koji su se javili da dobiju uslugu i šta je tokom subjektivnog i objektivnog nalaza pronađeno. Po meni je ovakva reakcija neprimerena“, kaže Bjegović Mikanović.
I nije prvi put da se uprava KCS stavlja na stranu interesa vlasti, jer kad je u novembru policija nasilno odnela Savu Manojlovića sa protesta protiv rušenja Starog savskog mosta, Manojlović nije još ni napustio KCS kada je izdato saopštenje da je urađena kompletna dijagnostika i da „nisu utvrđene bilo kakve povrede“ – iako su u dokumentaciji sa kojom je otpušten povrede konstatovali specijalisti radiologije, ortopedije i neurohirurgije.
Za sada, tu ništa ne pomaže što je preko trista nastavnika Medicinskog fakulteta ujedno zaposleno u Kliničkom centru i prevagu izgleda odnosi to što su i prethodni direktor Milika Ašanin i sadašnji v. d. direktora Jelena Drulović, potpisnici podrške listi SNS-a na poslednjim parlamentarnim izborima. A ako se sutra organizuju i tim povodom, protest će sigurno biti proglašen još sramotnijim.
