Vojne i tehničke aspekte parade „Snaga jedinstva“, kao centralnog događaja ovogodišnjeg obeležavanja Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, elaboriraće u vremenu koje dolazi vojni i politički analitičari. Ali, jednako zanimljiv, i za stanje zdravlja srpskog društva simptomatičan, je i komunikacijski i medijski aspekt ovog događaja koji će, za potrebe ovog teksta, biti analiziran kroz fotografiju za koju su mnogi na društvenim mrežama isprva pomislili da je nevešta fotomontaža. Stiven Sigal, filmska zvezda koja je odavno izgubila svoj sjaj, iz prvog reda, tek dva mesta od Načelnika Generalštaba RS, generala Milana Mojsilovića, posmatra Paradu.
Počasno mesto za celebrity ambasadora
Šta je sve sporno u ovom prizoru? Za početak, nesklad konteksta. Vojna parada je događaj koji bi trebalo da simbolizuje državnu moć, disciplinu i ozbiljnost. Očekuje se da je sa počasnih pozicija posmatraju predsednik države, ministar odbrane, visoki dužnosnici vojske i drugi visoki zvaničnici, domaći i strani. Kada se pored njih pojavi filmska zvezda poznata po akcionim B-filmovima i samopromociji, dolazi do vizuelnog i simboličkog „kratkog spoja“.
Stiven Sigal je u Srbiji već neko vreme prisutan kao svojevrsni „celebrity ambasador“ – dobio je srpsko državljanstvo, predstavlja se kao prijatelj režima, pa i kao kulturno-politički most sa Rusijom i Putinom, sa kojim glumac ima bliske veze. Međutim, njegovo prisustvo na strogo formalnom i najvišem vojnom događaju šalje poruku da država koristi poznatu ličnost da doda zrno estrade i popularne kulture sopstvenoj predstavi moći. Ako je reč o estradizaciji politike, to nije ništa novo, to je populistička strategija eksploatisana širom Planete. Ali, estradizacija vojne sile jedne države je mnogo ozbiljniji problem.
Verovatno nije neophodno podsetiti da je Stiven Sigal glumac koji je u filmovima uvek bio „nepobedivi borac“, ali on u realnosti nema ni vojnu karijeru, niti kredibilitet u toj sferi. Ta diskrepancija – između filmskog imidža i stvarnog političko-vojnog okruženja – čini prizor sa parade (tragi)komičnim. Njegova figura, pored najvišeg zvaničnika vojske jedne države, više podseća na mim – mešavinu ozbiljnog i trivijalnog – nego na prizor sa događaja koji bi trebalo da stvori osećanje ponosa, vojne nadmoći i snage.
Država koristi poznatu ličnost da doda zrno estrade i popularne kulture sopstvenoj predstavi moći. Ako je reč o estradizaciji politike, to nije ništa novo, to je populistička strategija eksploatisana širom Planete. Ali, estradizacija vojne sile jedne države je mnogo ozbiljniji problem
Vojska je, kao institucija društva, u Srbiji oduvek prepoznata kao stub poverenja. To je činjenica zasnovana na nizu istraživanja godinama unazad, pa i danas. Pored crkve, vojska je institucija sa najvišim nivoom poverenja u Srbiji, jer se percipira kao „nadpolitička“, „tradicionalna“, čuvar kontinuiteta državnosti i nacionalne sigurnosti. U skladu sa tim, vojna parada bi trebalo da bude ritual u kom se to poverenje obnavlja, osnažuje i vizuelno demonstrira. Međutim, kada se pored vojnih generala i predsednika pojavi glumac iz niskobudžetnih akcionih filmova, dolazi do mešanja kodova: ozbiljan simbol države ukršta se sa trivijalnošću prevaziđene pop-ikone. Osim što deluje komično i apsurdno, ovaj čin simbolički i komunikaciono potkopava ritual demonstracije snage i poverenja – što je Parada, valjda, želela da ostvari. Građani koji su očekivali ozbiljnost dobili su spektakl i kič.
Kič zaslepljenost holivudskom zvezdom
Da li je namerno ili slučajno Sigalovim smeštanjem u počasni prvi red Parade ugrožen simbolički kapital institucije kojoj se najviše veruje u Srbiji – pitanje je za one koji su se bavili protokolom i komunikacionim aspektima cele manifestacije. Ne bi iznenadilo da je u pitanju čist nemar i neznanje, ali i zaslepljenost holivudskom zvezdom, makar ona bila i davno zaboravljena i nebitna.
Hajde da razmotrimo scenario u kom je pozicioniranje Stivena Sigala, pored Načelnika Generalštaba i na par mesta od Predsednika, bilo slučajno – previd protokola, nenamerni čin. To je, naravno, sporno i problematično iz više razloga. Državni protokol je mehanizam koji strogo određuje gde ko sedi ili stoji – upravo da bi se izbegle simboličke „greške“, ali i da bi se komunicirale vrednosti, savezništva, ideološke, kulturne i političke koordinate jedne vlasti.
Državni protokol je zasnovan na simboličkoj komunikaciji, on kreira sliku koja je poruka. Građane ne zanima da li je slučajno ili namerno – ona vidi da Stiven Sigal stoji pored načelnika Generalštaba. Ako je to propust, onda je država izgubila kontrolu nad sopstvenom komunikacijom i prepušta narativ ironiji i podsmehu. Ako je Sigal u prvi red dospeo slučajno, to govori da je protokol nekompetentan, komunikacija države neprofesionalna, a sam događaj komunikaciono ranjiv, izložen podsmehu i eroziji autoriteta.
Stiven Sigal je u Srbiji već neko vreme prisutan kao svojevrsni „celebrity ambasador“ – dobio je srpsko državljanstvo, predstavlja se kao prijatelj režima, pa i kao kulturno-politički most sa Rusijom i Putinom, sa kojim glumac ima bliske veze
Realniji scenario – ovo je bio namerni čin. Vlast je, verovatno, računala na to da Sigalovo prisustvo povećava vidljivost parade i stvara „holivudski efekat“ događaja. Za deo publike, posebno one sklonije kiču i populizmu, to može izgledati kao potvrda međunarodnog značaja Srbije. Međutim, za deo građana koji cene vojsku kao ozbiljnu instituciju, ovakav postupak može biti shvaćen kao nedostatak poštovanja i devalviranje ozbiljnih simbola.
Provincijalno i groteskno
Komunikacijski, ovaj gest je dvosekli mač. On će možda za vlast kratkoročno pojačati spektakularizaciju parade i „nahraniti“ narativ o „posebnim vezama“ i međunarodnom ugledu. Nažalost, za vojsku, on rizikuje degradiranje njenog statusa jer se ozbiljnost simbola suštinski parodira. Mim potencijal ovog prizora nemoguće je ignorisati. Prizor glumca akcionih filmova čija je slava odavno izbledela, smeštenog na poziciju koja bi možda u nekom paralelnom univerzumu mogla pripadati njegovim filmskim likovima, izvor je inspiracije za mimove, ironične i sarkastične interpretacije – zbog apsurdnog spoja kodova, simbola i značenja. Konačno, glumac na zalasku karijere slavljen kao „važan gost“ u maloj zemlji, u najmanju ruku deluje provincijalno i groteskno.
Naravno, u političkoj komunikaciji „celebrity diplomatija“ nije retka. Vlasti, a posebno one autoritarne, vole da iskoriste poznate ličnosti da bi obezbedile globalnu vidljivost i privukle pažnju, pa makar i kroz bizarnosti. Sigalovo prisustvo može se čitati i kao poruka savezništva, s obzirom na to da je glumac poznat po vezama s Rusijom i Vladimirom Putinom, pa njegovo prisustvo može da se čita kao signal političkog i ideološkog svrstavanja.
Kako god, izvesno je da na ovom primeru imamo sudaranje imaginarnih svetova – vojne parade koja afirmiše rigidnu, hijerarhijsku, „realnu moć“ i akcionih filmova B-produkcije koji su zasnovani na preuveličavanju snage, preteranom heroizmu i fiktivnoj moći. Zato njihovo mešanje proizvodi komični efekat. Sama scena izgleda kao da je prepisana iz filma, što doprinosi osećaju apsurda. Država je tako samu sebe postavila u ulogu glumca u „B-produkciji“ sopstvene moći.
Vlast je, verovatno, računala da Sigalovo prisustvo povećava vidljivost parade i stvara „holivudski efekat“ događaja. Međutim, za deo građana koji cene vojsku kao ozbiljnu instituciju, ovakav postupak može biti shvaćen kao nedostatak poštovanja i devalviranje ozbiljnih simbola
Komunikaciona perspektiva može biti proširena i etičkom. Da li je Vojsci RS zaista u interesu da se snaga i važnost nje kao institucije na ovaj način relativizuju? Jer, ako je na bini jedan glumac ravnopravan predsedniku i generalima, implicitno se poručuje da „država i institucije“ mogu deliti prostor i značaj sa estradnim ličnostima. Tu stižemo i do najvećeg problema – političkog marketinga kroz kič i trivijalizaciju. Ovim postupkom ozbiljna ceremonija ozbiljne institucije od najvećeg poverenja u državi je instrumentalizovana zarad imidža vlasti i ličnog PR-a Predsednika.
Kakvi su bili utisci javnosti o Sigalovom prisustvu na Paradi i kako je publika percipirala ovaj publicity stunt (jer glavna posledica i, verovatno, cilj nisu bili jačanje poverenja u vojsku, nego medijski efekat, buzz i viralnost)? Ako je suditi po komentarima na mrežama i portalima, preovlađuju komika i podsmeh – scena je doživljena kao farsa. Sloj cinizma je, takođe, prisutan – publika je uživala u ironiji prizora, jer je on potvrdio da je politika loše pozorište, a ne realna moć. Ipak, za deo građana, ova slika je sasvim izvesno izazvala zbunjenost i nelagodu, koju možda nisu odmah uspeli svesno da artikulišu. Previše apsurdna da bi bila ozbiljno shvaćena, scena Sigala pored Mojsilovića je i previše ozbiljna da bi bila samo šala.
Stapanje ozbiljnog i trivijalnog
Prisustvo Stivena Sigala na vojnoj paradi jeste i bizarno i smešno, ali to nije samo anegdota – to je strategijski čin političke komunikacije koji funkcioniše kroz estradizaciju politike, spektakularizaciju državnih rituala i proizvodnju mim prizora. Da li je ovo u interesu Vojske RS? Nije. Iz perspektive pomenutih istraživanja javnosti u Srbiji, ovakav čin je paradoksalan: dok se vlast oslanja na vojsku kao instituciju sa najvećim poverenjem, istovremeno je uvlači u performans koji to poverenje može narušiti, a vojnu paradu svodi na kulise populističkog, estradnog performansa i jeftinog spektakla.
Naravno, ne treba se zavaravati – ogroman deo publike se nije preterano udubio u ovaj isečak, detalj celog događaja, niti ga je shvatio ozbiljno, niti mu je bitan. Zašto? Pa, zato jer je publika u Srbiji već godinama, sistemski, uporno, vrlo intenzivno i perfidno navikavana na spajanje ozbiljnog i trivijalnog. Godinama nacionalni kanali plasiraju sadržaje u kojima se ozbiljno i trivijalno stapaju: političari su zvezde rijaliti programa, rijaliti zvezde komentarišu geopolitička zbivanja. Kada se to ponavlja svakodnevno, publika počinje da veruje da je to normalan način komunikacije politike i društva.
U društvu u kom se politika neretko predstavlja kroz estradu, tabloide i spektakl, deo publike više ne razlikuje ozbiljan institucionalni ritual od scenskog nastupa ili rijaliti programa. Za njih, „prisustvo Sigala“ ne deluje ni čudno, ni pogrešno – jer logika šou-biznisa već uveliko oblikuje način na koji doživljavaju politiku. Kada publika svakodnevno gleda kako se političari i starlete, generali i voditelji, sveštenici i rijaliti likovi pojavljuju u istim formatima, ravnopravno debatuju o politici, medicini, estradi, teorijama zavere – publika gubi osećaj za granicu između ozbiljnog i irelevantno, krucijalno i sporedno. Upravo zato ne može da prepozna bizarnost Sigalovog prisustva – jer to jeste logičan produžetak onoga što već godinama gleda na televiziji.
Politički spektakl – ispražnjen od suštinskog sadržaja
Sve zajedno, ne čudi što su očekivanja od politike, pa samim tim i njenih institucija, niska. Ako građani ne veruju da politika može (mora!) da bude ozbiljna i institucionalno odgovorna, ako ne razumeju značaj ceremonijalne simbolike, oni u svemu ovome neće videti apsurd, niti će očekivati „dostojanstvo“. Zato veliki deo publike neće ni primetiti degradaciju Vojske kao simbola kroz performans u kom je Stiven Sigal počasni gost – jer to je samo još jedna predstava u nizu.
„Nerazumevanje“ ovog apsurda zapravo pokazuje koliko je politički spektakl – ispražnjen od svakog suštinskog sadržaja, moralne, kulturne ili institucionalne vrednosti – normalizovan u srpskom društvu. Srpska medijska scena, kojom dominiraju rijaliti programi, populistički diskurs, neprekidna manipulacija mitovima i istorijskim pričama lišenim konteksta, stvorila je publiku kojoj je kič normalan, spektakl očekivan, a apsurd nevidljiv. To je teren na kojem „Sigal na vojnoj paradi“ prestaje da bude šok, a postaje prirodan kadar.
