Građaninu Srbije teško je i da pobroji sve izazove svakodnevice, počev od devedesetih godina prošlog veka. Jer, doživeo je sankcije, hiperinflaciju, privatizacije, bombardovanje NATO-a, a svedočio je i bratoubilačkim ratovima pri cepanju Jugoslavije.
U narednom veku nastavilo se, sve intenzivnije, urušavanje sistemskih poluga svih vrsta, praćeno bezbrojnim političkim aferama bez epiloga, kao i slomom moralnih vrednosti. Sledile su i ekološke pretnje, i zatvaranje u četiri zida zbog epidemije korone. Ni užasom ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“, i u Duboni i Malom Orašju, kao ni sve većim brojem femicida, porodičnog i drugog nasilja, ovaj se spisak stresora ne završava, obuhvatajući i rastuću ekonomsku nesigurnost dobrog dela stanovništva.
Posledično, većini su nam istanjeni živci, rečeno narodski, što uzrokuje niz poremećaja u ponašanju i opservaciji stvarnosti, gledano medicinski. Stoga smo od 2016. do 2019. bili vodeći u Evropi po prometu benzodijazepina, konzumiravši 5,54 miliona kutija lekova za smirenje samo u 2018. godini, prema statistici RFZO-a.
Nedostatak novca ispostavlja se kao osnovna prepreka da se pomoć zbilja i potraži, uz uverenje da smo manje vredni ako za njom posegnemo, što su dva glavna razloga za rasprostranjenu autostigmatizaciju
Korišćeni da ublaže duševnu bol, uz recept ili bez njega, ti sedativi praktično su anestezirali naciju, a posebno stariju populaciju, s kojom se vezuje glavnina potrošnje pomenutih lekova, povećana za 30 odsto u odnosu na prethodni period. Lekari ih nekad prepisuju i zbog povišenog pritiska i drugih kardiovaskularnih tegoba, kao i protiv nesanice i promene raspoloženja, kako pokazuju vrlo sporadična ispitivanja.
Dešava se, neretko, i da pacijenti pribegnu samomedikaciji, koja nosi rizik od edikcije, ravne zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, kako navodi prof. dr Goran Golubović, psihijatar u privatnoj praksi i profesor na Akademiji vaspitačko- medicinskih strukovnih studija iz Kruševca, na odseku medicinskih strukovnih studija u Ćupriji. Nuspojava benzodijazepina je i pospešivanje suicidalnih misli, o čemu pacijent često nije obavešten.
Briga, strah, nesanica
Od povišene anksioznosti, ali i depresije, pate i mladi od 15 do 29 godina, i to skoro 10 puta češće od odraslih, prema istraživanju Krovne organizacije mladih u Srbiji iz 2021. Tako je više od dve trećine ispitanika (68,5 odsto njih) osećalo simptome poput preterane brige, straha, poremećaja apetita, nesanice, a nešto preko polovine – znakove umerene i teške depresije (prema samoproceni). Umesto na tablete, ili i njih uzimajući, mladi su mahom „navučeni“ na društvene mreže, opasne i sa aspekta digitalnog nasilja, kao i otuđenja od realnog sveta i realnih osoba. Probleme im zadaju i alkohol, droga, kockanje, te su sve češće pacijenti ustanova za odvikavanje.
Od povišene anksioznosti, ali i depresije, pate i mladi od 15 do 29 godina, i to skoro 10 puta češće od odraslih, prema istraživanju Krovne organizacije mladih u Srbiji iz 2021.
Zbirno gledano, trećina stanovništva Srbije može se smatrati psihički ugroženim, kako pokazuju rezultati istraživanja Procene potreba, faktora rizika i barijera u dobijanju stručne pomoći, koje je 2022. objavilo udruženje PIN (Mreža psihosocijalnih inovacija). Konkretnije, kod 15,6 odsto ispitanika bili su prisutni simptomi depresije, 7,2 odsto njih je primetilo znakove anksioznosti, dok je 1, 6 odsto bilo u visokom riziku od suicida. Da li je to bio neki znak za državu?
„Programom o zaštiti mentalnog zdravlja u Republici Srbiji, za period od 2019. do 2026, definisani su smerovi i zaista dobri ciljevi, i donet je akcioni plan za prve četiri godine. Međutim, iako analiza učinka te prve faze primene Programa pokazuje da većina ciljeva nije dostignuta, akcioni plan za naredni period, koji je trebalo da bude implementiran početkom 2023, još nije donet“, za Radar objašnjava dr Maša Vukčević Marković, naučna saradnica sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i direktorka organizacije PIN.
Da je bilo više političke volje da se dobro postavljen plan sprovede do kraja, u ovogodišnjem budžetu bi se pojavila stavka sa ovom namenom i formirao bi se multisektorski tim koji bi pratio primenu Programa. Ali, nije. Sistemski pomak je ostao da čeka bolja vremena.
Ni aktuelna ponuda stručne podrške ne odgovara potražnji takvih usluga, prema logičnom tumačenju podataka Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, sa samog kraja 2023. godine. Po tom izveštaju, u ustanovama primarnog nivoa zdravstvene zaštite, zaposlena su svega 104 doktora sa specijalizacijom u oblasti psihijatrije i neuropsihijatrije, i samo 158 psihologa. U zdravstvenim ustanovama viših nivoa zdravstvene zaštite, odnosno, institutima, centrima za mentalno zdravlje, specijalizovanim klinikama i bolnicama, stručnu pomoć pružaju 532 psihijatra i neuropsihijatra i 239 psihologa. Da li je to dovoljno za oko 6,6 miliona stanovnika naše države?
Politika bi morala da povuče prste iz oblasti zdravstva (između ostalih), kako bi psihička i moralna zrelost lekara, kao i njegova stručnost, postale isključive preporuke pri zapošljavaju i dobijanju više funkcije, umesto partijske podobnosti
Teško. Jer, ukoliko ukrstimo rezultate istraživanja PIN-a i zvanično dostupne statistike Svetske zdravstvene organizacije o broju psihologa u okviru zdravstvenog sistema, pokazuje se da, kada bi svako ko oseća neku klinički značajnu psihičku tegobu, momentalno zakazao razgovor sa raspoloživim stručnjakom u državnim ustanovama, poslednja osoba bi na prijem čekala pune četiri godine.
Koliko košta psihoanaliza
I, šta bi onda ona dobila? Razgovor od svega 7-15 minuta. Na sledeći tretman pacijent bi čekao onoliko koliko škrti uslovi dozvoljavaju – do sledećeg meseca, u najboljem slučaju. Inače, liste čekanja se smatraju jednom od koruptivnih poluga.
„Jedan od gorućih problema je i nerešeno pitanje psihoterapeutske struke“, nastavlja Golubović. Naime, dok temeljno obrazovanje podrazumeva i po 20 godina učenja, kad su u pitanju psihijatri sa dodatnim zvanjem psihoterapeuta, a nešto manje kad se radi o psiholozima sa istom edukacijom iz sfere psihoterapije, ovde se često ide prečicom. Pa se nakon bilo kog fakulteta, a možda i bez njega, pohađa kurs od svega par meseci i kraće, a tako stečen sertifikat okači u ordinaciji, čija se delatnost u APR-u registruje kao recimo socijalna podrška, ili nešto još udaljenije od psihoterapeutskih usluga. A one se, iako često medveđe, vrlo skupo naplaćuju.
„Takvi ’nadripsihoterapeuti’ em su nelojalni konkurenti kompletno edukovanim stručnjacima, em predstavljaju opasnost po pacijenta koji možda pati i od najtežih mentalnih bolesti“, Golubović ističe.
Govoreći dalje o tarifama, treba izdvojiti psihoanalizu, vrlo dugotrajnu i zahtevnu psihoterapiju. Pa, ukoliko bi se poštovale preporuke svetske struke o broju potrebnih sesija, takav „ekskluzivan“ pristup korisnika bi koštao 1.000 evra mesečno. Prilagođeno ovdašnjem tržištu i relativnoj nedefinisanosti stručnih kriterijuma, onaj kome je pomoć psihoterapeuta potrebna, obično prolazi nešto jeftinije, plaćajući od 30 do 150 evra po seansi, uobičajeno – jednom nedeljno. Jer, i privatnici imaju veoma gust poslovni raspored.
Onaj kome je pomoć psihoterapeuta potrebna, obično prolazi nešto jeftinije, plaćajući od 30 do 150 evra po seansi, uobičajeno – jednom nedeljno. Jer, i privatnici imaju veoma gust poslovni raspored
Oblast psihoterapeutskih usluga ni pravno nije regulisana, jer nema zakona o psihoterapiji. „U sistemu socijalne zaštite još uvek nisu doneti standardi za licenciranje savetodavno-terapijskih usluga, uprkos nastojanjima nevladinog sektora, ali i drugih relevantnih aktera“, napominje Vukčević Marković, u nadi da će se predlog standarda koje je razvio tim eksperata okupljenih nastojanjem PIN-a, a Ministarstvo pozitivno evaluiralo, ozvaničiti u toku tekuće godine.
Promene u ovoj oblasti trebalo bi da obuhvate i uspostavljanje kontrole nad uslugama psihoterapeuta, uključujući i obavezne konsultacije, supervizije, objavljivanje naučnih radova. Tako bi i okačeni sertifikati više značili, opravdavajući poverenje klijenata.
Iako je nadzor nad radom psihijatara čvršći, i premda oni podležu i krivičnoj odgovornosti, i odgovornosti pred Sudom časti Srpske lekarske komore, ne prate se pozitivni svetski trendovi u ovoj oblasti. Pa lekari najčešće nemaju svog psihijatra, ni psihoterapeuta, niti su zakonski zaštićeni od izgaranja („brnauta“) – preko mogućnosti da se odmore na svakih pet godina, i pohađaju grupne terapije, što se praktikuje u drugim državama.
Šačica psihologa po domovima zdravlja
Situaciju dodatno pogoršava to što mnogi lekari sa specijalizacijom iz psihijatrije, zaposleni u javnim službama – ili honorarno rade po privatnim poliklinikama, ili nezakonito otvaraju privatne ordinacije, i to na ime nekog (obično penzionera) kome za to daju nadoknadu. „Logično je, ali i predstavlja sukob interesa da taj lekar sebe preporuči pacijentu za sve usluge koje realno ne može da mu pruži u svojoj matičnoj ustanovi“, Golubović opominje.
Od pomenute šačice psihologa po domovima zdravlja, kojih i nema na svakoj opštini, mnogi bi da valjano vrše svoj poziv, ali nemaju adekvatne uslove. Jer, četvrtina obuhvaćenih još jednim od istraživanja PIN-a kaže da nema odgovarajući prostor za konsultacije sa klijentima. Trećina njih navodi da nema pristup testovima, neophodnim za dijagnostiku, oko 60 odsto ispitanika da nema profesionalnu podršku, dok petina pokazuje umerene simptome izgaranja. Veoma važna multisektorska i multidisciplinarna saradnja ne funkcioniše u dovoljnoj meri, prema viđenju jedne trećine obuhvaćenih istraživanjem.
Izostaju i transparentni podaci o tome koliko novca ide na brigu o mentalnom zdravlju na državnom nivou, kako zapaža Vukčević Marković. Dodatno, centara za mentalno zdravlje ima samo šest, premda je Programom bilo predviđeno otvaranje još 14, do kraja 2022. godine. „Ovi centri su važni iz mnogo razloga. Oni bi omogućili da svi građani mogu da uslugama usmerenim na mentalno zdravlje pristupe besplatno i lako, ali i da se informišu o zdravim navikama, o tome kako mogu da pomognu sebi ili bliskim osobama koje prolaze kroz krizu, o tome šta su proverene informacije, a šta pseudonauka u ovoj oblasti, kao i o drugim važnim informacijama“, navodi naša sagovornica.
Oblast psihoterapeutskih usluga ni pravno nije regulisana, jer nema zakona o psihoterapiji. „U sistemu socijalne zaštite još uvek nisu doneti standardi za licenciranje savetodavno-terapijskih usluga
Put do dobre prevencije psihičkih poremećaja može da bude i preko organizacije tribina, filmskih večeri i sličnih sadržaja u okviru centara za mentalno zdravlje, koji bi građanima bili zanimljivi, i koji bi ih stimulisali na razmišljanje o mentalnom zdravlju, kako ona primećuje.
Prevencija je zapravo ključna reč, jer briga o skladu psihičkog i socijalnog funkcionisanja građana ne treba da bude reaktivna, uvodeći se tek kao odgovor na neku krizu ili tragediju. Međutim, država nije formirala centar za krizno reagovanje ni posle prošlogodišnjih masovnih ubistava, što je lišava mehanizma da pomoć pruži pravovremeno i svim ugroženim licima.
Preventivno u odnosu na eskalaciju problema, trebalo bi da deluju i školski psiholozi i pedagozi, ali je i po ovom aspektu sistem iskrivljen. Tako nastavnici đake šalju „po kazni“ kod ovih stručnjaka, koji bi trebalo da su osobe od poverenja najmlađima, te da kroz razgovor s njima uspeju da reše različite nemile situacije.
Kako je razgovor sa ekspertima stožer suštinskih promena u biću, bilo bi uputno, i čak nužno, da građani psihoterapeutskim sesijama pristupaju kad god osete tu potrebu. Međutim, nedostatak novca ispostavlja se kao osnovna prepreka da se pomoć zbilja i potraži, uz uverenje da smo manje vredni ako za njom posegnemo, što su dva glavna razloga za rasprostranjenu autostigmatizaciju.
Da su stvari bolje postavljene u državi, možda bi se i (auto)stigma smanjila. Tako, kad već nema legislative vezane za zanimanje i opseg delovanja psihoterapeuta, bilo bi preporučljivo da udruženja iz ovog domena budu aktivnija, kao i sama Lekarska komora. „Time bi se oblast regulisala bar većim brojem preporuka, u nedostatku zakona“, kaže Golubović.
Politika bi morala da povuče prste iz oblasti zdravstva (između ostalih), kako bi psihička i moralna zrelost lekara, kao i njegova stručnost, postale isključive preporuke pri zapošljavaju i dobijanju više funkcije, umesto partijske podobnosti, kako on sugeriše. Uputno bi bilo i finansijski ceniti težak rad stručnjaka po državnim ustanovama, da ne bi morali da se snalaze sa strane.
Stanje bi se efikasno poboljšalo i ako bi svi eksperti bili savesni i odgovorni, baveći se ne samo prestankom simptoma, već celokupnim oporavkom osobe, i to na način na koji ga sama osoba prepozna i definiše– u skladu sa svojim sistemom vrednosti, svojim identitetom i svim drugim što smatra važnim. Empatija okoline takođe bi bila dragocena, ali i na njoj mora da se poradi. Stoga je spisak nužnih sistemskih popravki isti, ako ne i duži od liste svega onog što može da ugrozi naš mir i stabilnost.
