Dok je posmatrao ljudsku masu koja je u subotu predveče bulevarom hodala ka Terazijama, jedan je beogradski taksista mislio da gleda u navijače košarkaške reprezentacije. Znao je naravno za protest protiv Rio Tinta – jer je neobavešten taksista nezamisliv koliko i dobronamerna privatna rudarska kompanija – ali je svejedno bio uveren da tako brojan i šaren svet može da se okupi samo zarad sportske proslave. Bulevarom koji je nekada slavio revoluciju a sada kralja, ka zbornom mestu su brzali i monarhisti i komunisti, i osedele i ekspresionistički ofarbane glave, i onaj što žudno zuri ka Kremlju i onaj koji vlažnih očiju pilji u Brisel. Takav politički bujon, ili boršč, kako vam drago, Beograd nije video skoro četvrt veka, i to nije bilo samo neobično, već i neophodno. Nijedna ideološka struja u Srbiji nije dovoljno snažna da se na ivici provalije sama suprotstavi režimu, a pomisao na otvaranje paklene rupe usred zemlje jednako brine vernika i ateistu.
Socijalni eksperiment
Budući da je taj socijalni eksperiment uspeo, da u subotu na Terazijama niko nikoga nije pojeo, možemo zabeležiti da taj sudar svetova jeste bio zabavan. Plakati sa internacionalnim porukama poput „Fuck your profit“ i „Fuck green imperialism“ u gužvi se sudaraju sa narodskim i ćiriličnim „Nećete vala kopati“. Jednom je demonstrantu diplomatski film sasvim pukao, pa mu je ostalo da poruči „I za Zapad i za Kinu, marš u…“ Svakako ne u Rađevinu. Organizatorima je jasno da moraju da podmire različite ukuse. Zato zvučnici prvo emituju Jeremiju Krstića koji peva o svom selu Toponici i drvenoj dvokolici, a odmah potom rokersku – i luditsku – nadu da uskoro počinje rat ljudi protiv mašina. Ni sva ta buka ne ometa sestru i brata da u blizini bine dremaju obisnuti o oca i majku. Neka sada spavaju, jer će biti društvenih problema za rešavanje i kada stanu na svoje noge. U međuvremenu se za njih i za ostalu decu bori i neki drugi otac, koji plakatom poručuje „Zbog Matije i zbog Nine, Rio Tinto, marš sa Drine“.
Kada kažemo da protest nije „politički“, time zapravo želimo reći da nije stranački, i ta se razlika ne sme zaboraviti
I sam inspirisan slavnim drinskim borbama iz 1914, šezdesetogodišnjak pokušava da se popne na drvo kraj hotela Moskva kako bi uhvatio bolji kadar. Ne uspeva, ali ga zamenjuje devojka koja ima otprilike trećinu njegovih leta. Ona hvata taj kadar, a u njemu ljude koji nisu saglasni ni u čemu osim u želji da ne žive na rudarskoj deponiji, i to je za početak sasvim dobro. Koliko je tih ljudi? Gađanje brojkama je rukavac političke rasprave u kome se bespotrebno troši snaga. Ljudi je mnogo; ne još dovoljno, ali ohrabrujuće mnogo. Slede govori. Sa bine se razmišlja iz pesničke, zakonske, naučne perspektive; poziva se na istoriju i budućnost, na Ustav i na hemiju.
Zatim se objavljuje pokret ka Ulici kneza Miloša. Nije lako pokrenuti to glomazno telo, i demonstranti se razlivaju i najbližim i zaobilaznim putevima, i nadzemnima i podzemnima. Kada se najzad susretnu sa knezom, pravo je vreme da se pitaju koliko će još puta tom gradskom arterijom proći kolovozom, a ne trotoarom. I još važnije – kada će time nešto postići. Ulica kneza Miloša, inače puna privremenih znamenitosti, privremenih jer svaka zavisi od investitorskog ćefa, sada Beograđanima i njihovim gostima služi samo za to da putuju i da protestuju. Shodno tome pažnju šetača privlači samo sedište srpske vlade. Upućuju se tradicionalne poruke ljubavi, viče se „Izdaja, izdaja“, skandira se „Rio Tinto neće kopati“, a prodavac pištaljki i vuvuzela zadovoljno trlja ruke. Još je ranije, prikladno blizu Ministarstvu privrede, morao da zastane kako bi uslužio sve zainteresovane.
Deoba mase
A tamo gde knez postaje vojskovođa, pred Bulevarom vojvode Putnika, organizatori dele masu; ne dele je politički, bez brige, već taktički. Upućuju ljude da po volji krenu ka Železničkoj stanici Novi Beograd ili ka Železničkoj stanici Beograd centar, kolokvijalno poznatoj kao Prokop. Reporter Radara polazi ka Prokopu – ne zato što je bliži, časna reč, već zato što je to delovalo zanimljivije – i tamo svedoči ostvarenju sna generacija graditelja. Svaka istorija osim režimske, po kojoj je Aleksandar Vučić Prokop izgradio sam, kaže da su radovi tamo započeti 1977. Od tada do danas, ko god je hteo da u Prokop preseli glavnu železničku stanicu Beograda, nadao se da će jednog dana gledati reku razdraganih ljudi koja ka novoj stanici hrli. Nekih četrdeset sedam godina kasnije to se najzad i dogodilo. Problem je samo u tome što masa ne namerava da putuje, već da ostane. Na platou pred stanicom organizatori traže demonstrantima da ne ulaze pre nego što se svi okupe, jer se začelje kolone nije još ni sa knezom Milošem rastalo, ali to što železnička stanica nudi posle duge šetnje, suviše je privlačno. I pobunjenik ima pravo da se osveži. Pojedinačne ulaske ubrzo zamenjuje kolektivni, i bučna gomila je očas posla na peronima i šinama. Momak iz Čačka objašnjava šta ga je navelo da okupira Prokop.
Gađanje brojkama je rukavac političke rasprave u kome se bespotrebno troši snaga. Ljudi je mnogo; ne još dovoljno, ali ohrabrujuće mnogo
„Za neke biljke u našem narodu kaže se ’u zlu je dobra’. Ova situacija je takva zato što nas je ujedinila upravo oko biljaka, zemljišta, zdravlja ljudi. Životima branimo život. Ne branimo ideologiju nego ekologiju; zapravo biologiju, vlakno života. Ovde nas ima od levih do desnih, od seljaka do naučnika. Posprdno se kaže da ekolozi grle drveće. Da, grlim drvo kako bih ukazao na očigledno – da to drvo negde drži obalu, negde planinu, negde kiseonik.“
Mladi Čačanin se zove Jevđenije Julijan Dimitrijević, i još je i pesnik, pored toga što je ekološki aktivista. Jednako srčano brani Jadar i Kablar. Ako je čitalac zaboravio, vlast je naumila da na vrhu Kablara, jedinstvenog prirodnog dobra, pobode betonsko-stakleni vidikovac. U pripremnim radovima prošle godine su stradale stotine metara šume, a što se tiče nestabilnog terena, nadalo se da će krečnjak shvatiti mudrost državnog rukovodstva. Izgleda da je nije shvatio.
Ovde nas ima od levih do desnih, od seljaka do naučnika. Posprdno se kaže da ekolozi grle drveće. Da, grlim drvo kako bih ukazao na očigledno – da to drvo negde drži obalu, negde planinu, negde kiseonik
Jevđenije Julijan Dimitrijević
„Radovi su zaustavljeni. Mi smo za to da se skalamerija ukloni i da se sanira šteta“, stiže Dimitrijević da brine o svom Kablaru i dok brine o Jadru.
Pesnik dodaje da demonstrantima nije prijatno zbog policije, zbog parapolicije, zbog svih koji mogu da im dođu u posetu, ali nema nameru da odustane. Blizu smo ponoći, a kada je reč o policiji, onoj vidnoj, prisutna su samo dvojica; i jedan i drugi u staničnom holu. Mlađi telefonira, a stariji se zabavlja time što reguliše red pred jedinom otvorenom trafikom. Možda ono malo večernjih i noćnih vozova nije stiglo gde treba, ali Železnička stanica Beograd centar sigurno nikada nije zabeležila veći robni promet nego tokom protesta. To bi resorna ministarstva trebalo da imaju u vidu kada demonstrante osuđuju. Svakome je do šale kako bi utukao vreme. Vanredni čuvar trafike u ponoć nalaže prodavačici da zatvori radnju i skoro očinski izgovara „Deco, idite kući“.
Još ima i „dece“ i onih koji se ni uz najveći popust ne mogu tako nazvati, ali prazne sate nije lako izdržati. Početna gužva se svela na dvestotinak ljudi. Guraju vreme kako znaju. Razgovaraju i čitaju, slušaju muziku i spavaju. Ljubitelji železnice koriste priliku da razgledaju prugu iz perspektive koja je obično nedostupna. Tokom jednog govora kojim organizatori pokušavaju da razmrdaju prisutne, sredovečni slušalac se izdvaja povikom „Je*em im mater političarsku!“ Treba razmisliti o tom gnevnom pokliču. I žitelj zemlje Srbije i žitelj Zemlje imaju razloga da reč „politika“ shvataju kao pogrdnu. Loše je, međutim, kada takva percepcija uđe i u javni diskurs.
Politički, ne stranački
Režim je i ovaj protest pokušao da diskredituje tvrdeći da je „politički“, a mnogi su demonstranti instinktivno uzvraćali da nije. Budimo ozbiljni – naravno da je protest protiv Rio Tinta politički već zbog toga što je svako promišljanje o tome kako treba organizovati društvo, o tome šta ta najšira zajednica treba da čini i šta činiti ne sme, po prirodi političko. Kada kažemo da protest nije „politički“, time zapravo želimo reći da nije stranački, i ta se razlika ne sme zaboraviti. A možda sve to i nije toliko važno, već samo sati na Prokopu prolaze sporo…
Policija je razbila protest onda kada se i moglo očekivati, u zoru. Brojnija od preostalih ljudi, isterala ih je sa obe zauzete železničke stanice. Ivan Bjelić je ekspresno osuđen na četrdeset dana zatvora, Nikola Ristić na trideset. Na trideset dana zatvora osuđen je i mladi čačanski pesnik Jevđenije Julijan Dimitrijević.
