Prvi je maj 1962. Vidim mladog Dušana Makavejeva kako s kamerom radoznalo beleži pripreme za prvomajsku paradu u Beogradu. Učesnika parade ogrnutog u jugoslovensku zastavu, mladića koji oko vrata nosi mladog ovna, čoveka koji na povocu vodi svinju Trgom republike, scenografe koji dovršavaju gigantske portrete partijskih i državnih rukovodilaca: obrvu Borisa Kidriča, brk Moše Pijade, radnike koje postavljaju skele za binu ispred Narodne skupštine, brkatog nastavnika fizičkog koji prati uvežbanost učenica koji preskaču konopac, porodice sa hoklicama u ruci koje užurbano „rezervišu“ svoja mesta u prvom redu duž Ulice maršala Tita, čoveka u civilnom odelu s francuskom kapom na glavi okićenog ordenjem za kojim koračaju dva dečaka s koja u ruci nose bukete svežeg poljskog cveća.
Centralnim gradskim ulicama život prosto vri, ljudi na prozorima, ljudi na terasama, ljudi na krovovima. Buketi u rukama, izlozi prodavnica u kojima krupnim slovima piše „Živeo prvi maj“. Grbovi svih republika i pokrajina socijalističke države pažljivo napravljeni od svežeg cveća. Bratstvo i jedinstvo (Bratstvo i enotnost) je centralna parola na svakom scenografskom elementu parade. Vojska, policija i orkestri svih vrsta su izmešani sa pekarima, poljoprivrednicima, sportistima, osnovcima i rudarima. Vodi se račune da prodefiluju sva zanimanja, svi narodi i narodnosti i sve generacije Jugoslovena. Jedan nasmejani dečak u Makovom kadru pokušava da uhvati leptira u letu. Ljudi poređani duž ulica više ne sede nego stoje na svojim hoklicama i gajbicama što je znak da je počela gužva. U devetom minutu filma Josip Broz Tito u beloj maršalskoj uniformi pogleda na sat i vesela graja užurbanih ljudi se potpuno utiša. Čuju se udarci gonga. Negde iz dalekog off-a počinje prvomajska parada.
Bunkerisana „Parada“
„Ironija je jedini način da se preživi ozbiljnost sveta koji se pravi da je savršen“, govorio je Dušan Makavejev. Njegova ironija nije zlonamerna, ona u ovom filmu slavi život. „Zanima me čovek kakav jeste, a ne kakav bi trebalo da bude.“
„Dokumentarni film mora da bude živ, da diše, da se ne boji da pokaže ono što nije savršeno.“ Ima li bolje prilike od toga nego prikazati kontrast između parade, koja ima svoje prestroge zakone jer se u svestima ljudi identifikuje sa državom i režimom, i ljudi od krvi i mesa koji učestvuju ili samo posmatraju paradu kao spektakl? Ipak, Makavejev je imao problema sa cenzurom. Sve što odstupa od klasičnog socrealističkog narativa sa Titom i Partijom u glavnoj ulozi, još uvek, 17 godina nakon završetka Drugog svetskog rata nailazi na sumnjičavost. A ovde je Tito u totalnoj epizodnoj ulozi. Obavezni deo svakog socrealističkog dokumentarca je ushićeni narator koji komentariše prizore i događaje i slavi Tita i Partiju. Makavejev se dosledno drži tek promovisanog „cinema verite“ stila u kome nema mesta za naraciju i komentare. Kamera je nemi posmatrač, a gledalac sam izvlači zaključke iz redosleda pokretnih slika. Već to je bilo dovoljno subverzivno.
„Parada“ je navodno bila bunkerisana zbog scene u kojoj neposredno pred početak događaja, Titu prilazi gatara i nudi da mu predvidi budućnost. Kada je Makavejev izbacio dva kadra film je pušten u distribuciju
„Parada“ je navodno bila bunkerisana zbog scene u kojoj neposredno pred početak događaja, Titu prilazi gatara i nudi da mu predvidi budućnost. Kada je Makavejev izbacio dva kadra film je pušten u distribuciju. Iz današnje perspektive, u kome obezbeđenje predsednika Vučića sprečava premijera države Macuta da mu priđe, jako je teško zamisliti susret Tita i gatare. Zato ova priča koju reditelj nikada nije potvrdio više deluje kao urbana legenda. Ali bez obzira, svaki kadar koji vođu prikazuje kao „čoveka od krvi i mesa“ a ne kao božansko biće bio je problematičan. Tito gleda na sat? Zar Tito u svakom trenutku ne zna koliko je sati?
Dok su tenkovi dve nedelje orali novobeogradske bulevare pripremajući se za veliku vojnu paradu zamišljao sam kakav bi rimejk svog filma, šezdeset tri godine kasnije, snimio Dušan Makavejev. Da je živ i da ga državne parade kao nekada na početku karijere i dalje zanimaju, prvo bi se začudio što parada nije ispred Narodne skupštine. Tamo istina nema saobraćaja i stoje nekakvi šatori nalik na filmsku scenografiju ali šta je Ćacilend, kako se ta naseobina već više od pola godine naziva, i zašto ga Beograđani uglavnom izbegavaju, teško bi ukratko bilo objasniti poslovično radoznalom čoveku kakav je Dušan Makavejev bio.
Praznici koji to nisu
Čoveku koji je ovekovečio Titovu tačnost uoči Prvomajske parade 1962. godine teško bi bilo da razume i zašto se proboj Solunskog fronta obeležava s pet dana zakašnjenja? Još bi ga više zbunio razlog odlaganja: putovanje trenutnog lidera u Japan. Dokusurila bi ga činjenica da ova država tradicionalno ne poštuje svoje datume. Tako se jednom, kad se to Putinu tako prohtelo, 2014. godine, oslobođenje Beograda desilo četiri dana ranije. Jedino su kiša i pokisle zvanice tog dana bile neobično fotogenične. Makavejev je još bio živ i verujem da je uživao u prizoru poplavljene svečane tribine. Za takvim kontrastima je čitavog života tragao.
Bilo bi mu zanimljivo da snima sluđene vozače gradskog saobraćaja i izbezumljene putnike koji ulazeći u autobus dve nedelje nisu znali gde će završiti.
„I kuda sada idete, gde ćete stati?“, pokušava da od „majstora“ sazna starija putnica sa prepunim cegerima.
„Ne znam stvarno, malopre me kod Fontane tenkovi nisu pustili. Idemo da probamo, pa šta bude.“
Vučićeva parada totalno poništenje svih ideala koji su učesnike parade iz filma Dušana Makavejeva vodile kroz život. Daleka posledica krvavog raspada jedne zemlje nakon čega su na vlast došle gomile dripaca u ulozi „vrhovnih komandanata“ svojih državica. Teza i antiteza
Makavejeva bi ova GSP igra „gde smo pošli a gde stići“, ispunila onom dečačkom radošću kojom je zračio svaki susret s njim.
Od bratstva i jedinstva koje je bojilo prvomajske prizore njegove „Parade“ iz 1962, ostala je Vučićeva „Snaga jedinstva“, ma šta to značilo. Umesto, da kao što je Tito na paradama voleo da kaže „čuvamo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga“, mi smo nekadašnjoj SFRJ braći pokazali tenkove, topovske cevi, avione i kamione. Jer zašto bi se uopšte naoružavali da nema mrskih Hrvata, Bošnjaka i svih drugih nevoljenih naroda i narodnosti koji okružuju „regionalnog tigra“? Tu je i Stiven Sigal na tribini i stvarno smo mnogo jaki. Džeki Čen, opravdano odsutan.
Eho zvučnog topa
Tako je Vučićeva parada totalno poništenje svih ideala koji su učesnike parade iz filma Dušana Makavejeva vodile kroz život. Daleka posledica krvavog raspada jedne zemlje nakon čega su na vlast došle gomile dripaca u ulozi „vrhovnih komandanata“ svojih državica. Teza i antiteza.
Kako bi Makavejevu objasnio zašto je žandarmerija čuvala vojsku od naroda? I da postoji poseban „autobuski pravoveran narod“ koji sme da gleda paradu. A postoji i „blokadersko-teroristički ološ“ kome se ne sme dozvoliti da izbliza vidi najnovija vojna dostignuća. I da imenica „jedinstvo“ u bilo kakvoj vezi sa Srbijom zvuči danas sasvim neumesno.
U danima kada je rasplet već postao krvav, i dok beogradskim ulicama još odzvanja eho zvučnog topa, dve nedelje prisustva tenkova na novobeogradskim bulevarima moglo je buditi samo neke druge asocijacije pobunjenim građanima i studentima. Na jedan preveliki trg u zemlji naših „gvozdenih prijatelja“ i krvavo ugušenu pobunu. A tu više ne pomaže ni Makavejev ni njegova zdrava, okrepljujuća ironija.
PS. Makovu „Paradu“ možete pogledati na snimku ispod:
