Svega desetak dana otkako se predsednik Aleksandar Vučić „premišljao“ šta se to događa na dan godišnjice pada nadstrešnice novosadske železničke stanice, pitajući se „a da se ne igra neka utakmica“, Grad Novi Sad raspisao je konkurs za idejno rešenje spomenika za 16 nastradalih 1. novembra prošle godine. Ovo je bio povod da se stručna javnost ponovo pobuni, i zatraži hitno obustavljanje postupka.
Glas su među prvima digli članovi Nezavisne kulturne scene Srbije, smatrajući da je trenutak u kome je raspisan konkurs „u suprotnosti sa osnovnim principima odgovornog pristupa memorijalnim praksama, politikama sećanja i javnom dobru“. Jer, odgovornost za tragediju nije utvrđena, što se kosi sa međunarodnim standardima koji zahtevaju verifikaciju uzroka nesreća kojih ćemo se sećati. Stoga podizanje ovog spomenika „predstavlja rizik da bude instrumentalizovan, kao simbolička zamena za nedostatak pravnog, ali i drugih rešenja“, kako je to NKSS naglasio.
Takođe, (i) ovom prilikom izostala je konsultacija sa stručnjacima, relevantnim institucijama i udruženjima, kao i sa porodicama žrtava, dok strateške dokumente iz oblasti kulture sećanja i nemamo. Prema saopštenju NKSS-a, sporna je i atmosfera u društvu, za koju su krivi upravo predstavnici vlasti, oni koji bi da podižu spomenik.
Zloupotreba tragedije
Društvo arhitekata Novog Sada, Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine i Udruženje likovnih umetnika Vojvodine raspisivanje javnog poziva videli su kao „zloupotrebu tragedije“. Zanimljiva je i sramna činjenica da je istim rečima gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin propratio gest studenata u blokadi, koji su šest meseci nakon tragedije postavili spomen-ploču ispred poprišta nesreće. Baš tamo gde vlast namerava do podigne „svoje“ obeležje.
Istom prilikom Mićin je studentima spočitao to što se ni sa kim nisu konsultovali pre postavljanja spomen-ploče, da bi potom sam zaobišao proceduru, kao zvaničnik države. Daleko sramniji je fakat da su vlasti demonizovale komemorativne skupove, da bi sad prionule na podizanje spomenika žrtvama.
„To je tako tipično za aktuelnu garnituru: fasada iza koje zjape kriminal i korupcija. Vlasti veruju da će ovom, kao i svim drugim merama, poput smanjenja trgovačkih marži da bi se bolje živelo, produženja rada domova zdravlja da bi se ukinule liste čekanja po bolnicama, pokriti suštinu neotvaranja nijednog ključnog pitanja“, naglašava istoričarka Dubravka Stojanović.
Zbog takvog pristupa, mi i dalje ne znamo kako se, zašto i zbog koga tragedija desila, godinu dana od početka protesta i blokada univerziteta, srednjih i osnovnih škola u zemlji. „Po hiljaditi put šibicarenje – kuglica je sada ispod spomenika, a sve drugo je praznina“, ističe Stojanović.
Jevanđelje pomirenja
Metod „šibicarenja“ u slučaju Mićina, njegova je tvrdnja da „pitanje spomenika mora biti iznad politike, u znaku prevazilaženja razlika u mišljenjima“. Pa svoju odluku o raspisivanju konkursa vidi kao „jevanđelje pomirenja“, a ne kao pokazatelj licemerja, sopstvenog i celokupne vrhuške.
Da i „sam spomenik može da bude izvor korupcije“, kako očekuje Stojanović, nagoveštava najava da će nas izrada idejnog rešenja stajati 3,9 miliona dinara. Cena uključuje tri nagrade za „najmaštovitije“, koji će „ispuniti kriterijume adekvatnog simboličkog, metaforičkog ili asocijativnog vizuelnog jezika“, adresiranog na prošlogodišnju tragediju (ili „tamo neku utakmicu“).
Da je ovo prvi put da vlasti politizuju tragediju, nekad i izostankom bilo kakvog činjenja, možda ne bi trebalo da sumnjamo u njene namere. Međutim, reakcija na masovno ubistvo devetoro đaka i čuvara OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, 3. maja 2023, uverava nas da se radi o trendu zataškavanja nepočinstava i poslovične neodgovornosti najodgovornijih.
Tada je, na inicijativu porodica pobijenih mališana i čuvara škole, pokrenut postupak za izgradnju Memorijalnog centra na mestu tragedije, ubrzo pošto se ona dogodila. Međutim, taj predlog odmah je miniran: intoksirano društvo izrodilo je takav Savet roditelja, u stanju svesti da predloži da se samo učionica i „eventualno deo hodnika“, gde je nastradalo najviše đaka, podvrgne memorijalizaciji.
Zatečena (kao snegom u januaru), i ne znajući šta bi drugo, vlast je formirala radnu grupu. Na čelo tima, sastavljenog od zastupnika javnih institucija, viktimoloških udruženja, advokata i dva predstavnika porodica ubijenih, postavila je Ministarstvo prosvete. Isto ono čija je ministarka Slavica Đukić Dejanović gledala da što pre povrati „uzoran“ status „Ribnikaru“.
Ludeli od bola
Suočene sa nizom neblagovremenih i pogrešnih poteza vlasti, porodice žrtava su formirale multidisciplinarni tim u cilju boljeg razumevanja onog što nam se tog dana desilo, a ne bi smelo da se ponovi. Za to vreme, škola je radila punom parom, usmerena na zaborav, dok su roditelji pobijenih mališana ludeli od bola.
Slično su se osećale i porodice 77 mladih žrtava terorističkog napada Andreasa Brejvika u Norveškoj, pa se dogovorile da se pet godina ne vide, i tek onda odluče o pristupu memorijalizaciji, kako svedoči Stojanović, članica pomenutog multidisciplinarnog tima. Koji je tokom leta 2024. sproveo niz razgovora sa stručnjacima iz sveta, sa iskustvom rada na obeležavanju tragedija. A onda stao, na molbu roditelja koji ga je angažovao.
Zapravo indiferentna prema procesu njihovog tugovanja, vlast namerava da raspiše međunarodni konkurs za izgradnju Memorijalnog centra u slučaju „Ribnikar“, valjda kad odluči da je došao pravi trenutak (možda pred izbore). A mogla je, po želji ožalošćenih, odmah da zatvori školu, a đake preseli u drugi objekat, koji ne bi retraumatizovao svedoke nezapamćene nesreće, kao i društvo u celosti (za šta se neki i dalje zalažu).
Ali, naše vlasti prosto obožavaju konkurse, od onog za ideju kako pospešiti nacionalni natalitet, do drugog, za naziv za najbrži voz na svetu (soko), a preko ankete za izbor mesta gde treba premestiti Stari savski most, razmontiran ove godine. Jer, sve su to prilike bar za korupcijice, možda ne uvek finansijske prirode. Takav populistički trend vodio je čak do predloga za referendumsko razmatranje pitanja smene predsednika države, u atmosferi najmasovnijih protesta u novijoj istoriji Srbije.
Vlast namerava da raspiše međunarodni konkurs za izgradnju Memorijalnog centra u slučaju „Ribnikar“, valjda kad odluči da je došao pravi trenutak, možda pred izbore
Iz istih razloga, naša vlast obožava i spomenike, istina nižerazredne, dok one zbilja vredne lišava zaštite. Pa je po prestonici posejala razne, često nakaradne, a nekad i ko zna gde ćušnute, da ih niko ne vidi. Takva je bronzana statua Endija Vorhola, „kao sa groblja ukradena“ (po oceni umetnika i pisca Dejana Atanackovića), za koju je tadašnji (decembra 2016.) gradski menadžer Goran Vesić pitao Beograđane gde da bude smeštena. Po realizaciji, spomeniku se gubi trag (poslednji put je viđen u holu MTS dvorane).
Od ličnosti koje su zaista ostavile traga u istoriji Srbije izdvaja se premijer Zoran Đinđić, ubijen 2003. na ulazu u zgradu Vlade. Četrnaest godina kasnije, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda raspisao je bombastični „javni međunarodni otvoreni dvostepeni konkurs“, za izradu idejnog rešenja za spomen-obeležje Đinđićevom delu. Planirano je da ukupni neto nagradni fond od 19.000 evra bude raspodeljen tako što će prvonagrađeni rad dobiti 8.000, drugi 5.000, treći 3.000 evra, uz tri jednako vredna otkupa od po 1.000 evra.
Prvu nagradu osvojio je rad Strela poznatog skulptora Mrđana Bajića i njegovog tima, projektovan u vidu strelice koja stremi ka nebu, odnosno „budućnosti“, gde će se Đinđić sresti sa narodom, po njegovim rečima. Te reči, predskazujuće, trebalo je da se čuju iz nagrađene zvučne instalacije.
Da je ovo prvi put da vlasti politizuju tragediju, nekad i izostankom bilo kakvog činjenja, možda ne bi trebalo da sumnjamo u njene namere. Međutim, setimo se „Ribnikara“ ili spomenika Zoranu Đinđiću
Međutim, realizacija spomen-obeležja nije sprovedena, zbog niza okolnosti. Prvo, jer je već tad (2017.) planirano da se ceo potez Vasine ulice do Studenskog trga, gde bi spomenik trebalo da bude smešten, preinači u pešačku zonu. Ali, pre toga, neophodno je da se napravi podzemna garaža ispod Studenskog parka. A da bi se tome pristupilo, mora da se sprovede arheološko istraživanje drevnog centra Singidunuma, kako je ukazivao tadašnji gradski urbanista Milutin Folić. Gde li je sad šibicarska kuglica, uzalud se pitamo.
Jer, u međuvremenu dobili smo nešto što smo najmanje tražili, spomenik udvorištvu i korupciji, u vidu šatorskog naselja u tzv. Ćacilendu. Koji bi se nekim najspecijalnijim leks specijalisom mogao promovisati u trajno spomen-obeležje nečem realnom, a već pominjanom (možemo ga eufemistički nazvati beskrupuloznošću).
Ćacilend – spomenik udvorištvu i korupciji
Takvo nešto pod hitno nam treba, budući da je spomenik ustanovitelju nacije, Stefanu Nemanji, već pao u zaborav. U nizu pljački građana, zaboravljena je i cena skulpture Aleksandra Rukavišnjikova, procenjena na oko devet miliona evra. Egzaktnu svotu ne znamo jer je proglašena tajnom.
Uz sve te uzalud protraćene novce, ostaje sporno pitanje – kakvu poruku vlast želi da preko spomenika pošalje budućim naraštajima. „Naš odnos prema prošlosti potiče iz naše sadašnjosti, iz onoga šta želimo da napravimo i kojim putem da krenemo dalje. Pošto mi ne znamo ni šta bismo danas, a kamoli sutra, niti smo izgradili koncept vrednosti na kojima treba da počiva društvo, prošlost ne može da nam pomogne na tom putu“, podvlači Dubravka Stojanović.
Ne znajući šta da radimo, uradili smo najgore, promenivši neke prošle trenutke u skladu sa dnevnopolitičkim potrebama, istoričarka nastavlja. „Tako smo dodatno pogoršali stanje u društvu koje više ne razlikuje ni fašizam od antifašizma. A za nacionalističke potrebe napravili smo mitove o sopstvenoj veličini da ne bismo videli bedu i očaj u kojima živimo“, ocenjuje naša sagovornica. Ako se od svega moglo ponešto i finansijski ućariti, tim bolje i naprednije, u susret sveopštem šibicarenju.
Žrtvovanje žrtava
Problem komemorativnih spomenika na području Srbije često je u samoj figuri žrtve, ističe umetnica Darinka Pop-Mitić, svojevremeno članica grupe Spomenik. U tom kontekstu, neretko je teško utvrditi kome je spomenik namenjen, što pokazuje primer konkursa za spomen-obeležje posvećeno „nevinim žrtvama i palim borcima“ u ratovima devedesetih. Taj konkurs je Skupština Grada Beograda raspisala 2002, menjajući triput naziv memorijala, ali i smisao istorijskih fakata.
Članovi umetničke grupe Spomenik pokrenuli su polemiku na temu nepostojanja konzistentnosti pojma žrtve, tj. „nevino nastradalih“ u eksjugoslovenskim ratovima, kojima su pridruženi i „pali borci“, i poginuli u NATO bombardovanju, u zavisnosti od predmeta konkursa. Ni tada nije obavljena javna rasprava, niti se konsultovalo sa stručnjacima, pa ni povodom lokacije spomen-obeležja.
U takvim uslovima, nijedno ponuđeno rešenje nije odgovorilo zahtevima konkursa. Najzad je 2012. nađen solomonski izlaz, u Spomeniku žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990-1999. godine, koji je prvo postavljen na Savskom trgu, gde je sada spomenik Stefanu Nemanji. Zbog rekonstrukcije Trga, prvi je spomenik preseljen u Hajduk Veljkov park kod Muzeja železnice, gde ga je 2023. svečano otvorio gradonačelnik Aleksandar Šapić.
Članove nekadašnje grupe Spomenik slučaj spomen-obeležja nastradalim na novosadskoj železničkoj stanici podseća na slučaj memorijala Zoranu Đinđiću. „Naime, u oba primera, mi bez ikakve sumnje znamo ko je žrtva, ali ne znamo pouzdano ko je počinilac, odnosno naručilac. Štaviše, možemo se opravdano pitati da li je naručilac spomenika zapravo onaj koji je naručio, makar politički, i sam zločin“, oni ističu.
