Ukoliko bismo izjave Vladimira Đukanovića Đuke smatrali produktom znanja koje je stekao na Pravnom fakultetu, onda bismo u potpunosti mogli da se složimo sa njegovom javno izrečenom željom da bi trebalo ugasiti „sve državne univerzitete“. Fakultet koji je njemu izdao diplomu iz prava, baš kao i fakultet koji je Vučiću izdao istu diplomu i „naučio“ ga da je dozvoljeno tokom sudskog procesa deliti pomilovanja siledžijama bliskim sopstvenojpartiji, zbilja ne bi trebalo da postoji.
Međutim, teško da su tu vrstu pravnog znanja stekli na državnom univerzitetu, jer mnogo više liči na studijske programe Akademije mladih lidera (SNS školice u kojoj se obučavaju agresivni i nevaspitani partijski poslušnici koji svima upadaju u reč), nego na oficijelno državno obrazovanje. A baš takav obrazovni program na državnom nivou bio bi po volji naprednjaka, što je i konstatovao Akademski plenum, rečima da je suština ponude da univerzitet više ne bude obrazovna institucija već nova Akademija „koja treba da stvara poslušnike, a ne slobodnomisleće akademske građane.“
Da li resornom ministru išta znači podatak da je Univerzitet u Novom Sadu ispao sa liste 1.000 najboljih, a Beogradski je i dalje u prvih 500 na Šangajskoj listi i da li je Dejanu Vuku Stankoviću, uprkos tome, Dejan Madić bolji rektor od Vladana Đokića
Konkretno, Đukanović je predložio „spas visokog obrazovanja“ kroz gašenje svih državnih univerziteta i pravljenje „jednog integrisanog univerziteta kojim će država adekvatno upravljati“. Za one koji još uvek nisu shvatili da se u rečniku naprednjaka pod pojmom „države“ smatra njihov partijski interes, imao je i dopunsko pojašnjenje: „Svaka godina odlaganja je godina dobijanja novih regruta radikalnih anarhista koji se vrlo brzo pretvaraju u ozbiljnu vojnu formaciju za ulične nemire“. Koliko god ova ideja zvučala nebulozno, bar je za razliku od ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića precizirala šta je „spas“. I ne, to nije više bodova na Šangajskoj listi i veći ugled naših naučnika u svetu, već „integrisani univerzitet“ na čijem će čelu stajati Vučićev poslušnik koji će „regrutovati“ lojaliste, a ne „formacije za ulične nemire“.
Za Vuka Stankovića je spas u „tržišnoj ekonomiji“, jer znanje doživljava kao robu, tako da njegova poruka profesorima glasi: „Ko bude radio ne treba da brine za svoju egzistenciju, a ko ne može, da na svoj posao da otkaz i traži mesto gde misli da će imati bolje uslove.“
Uticaj „obojene revolucije“ na Šangajsku listu
Iz toga bismo mogli da zaključimo da najavljuje novac za Univerzitet u Beogradu i povlastice za rektora Vladana Đokića, jer je obezbedio da i ove godine univerzitet na čijem je čelu ostane u 500 najboljih na Šangajskoj listi, a da bi novi posao trebalo da potraži rektor Dejan Madić, s obzirom na to da je Univerzitet u Novom Sadu ispao s liste najboljih 1.000 univerziteta. Možda, ali dok nam ministar to izričito tako i ne predstavi, bilo bi sigurnije osloniti se na stav režimskog dekana Patrika Drida da je Univerzitet u Novom Sadu ispao sa Šangajske liste „zbog obojene revolucije“ i jer su se profesori bavili „organizovanjem blokada“, a ne svojim poslom.
Interesantna postavka, imajući u vidu da je Vlada u aprilu ove godine usvojila izmenu Uredbe koja drastično smanjuje vreme za naučnoistraživački rad profesora na svega pet sati nedeljno, a da se mesto na Šangajskoj listi dobija vrednovanjem naučnih radova, a ne brojem održanih časova. A to znači da je Univerzitet u Beogradu zadržao svoju poziciju, uprkos tome što mu je režim ukinuo i plate i sredstva za istraživanje, tako što su profesori radili volonterski i u slobodnom vremenu.
A šta će ovom režimu neko ko je spreman da radi volonterski, kada im narušava osnovnu koncepciju opstanka na vlasti kroz ucene i potplaćivanje? I kroz obmanjivanje stranih partnera, zbog čega je sasvim očekivano da će Đukanovićeve kolege prepoznati u njegovoj ideji potencijal da se objedinjavanjem svih fakulteta u državi u jednu monolitnu ustanovu obezbedi još bolje rangiranje od Beogradskog univerziteta.
Samo što se ne bi obezbedilo, jer Šangajska lista, osim ukupne naučne produkcije, uzima u obzir i veličinu institucija, ali bi nam takva integracija zasigurno obezbedila nezavidan plasman po broju privođenih akademskih radnika.
