Mada je pominjanje političke krize i dalje tabu za vlast, bez obzira na ostavku premijera Miloša Vučevića koja nikako da se konstatuje, tri meseca sve masovnijih protesta ipak su je naterale da prizna da postoji društvena kriza iz koje se može izaći jedino razgovorom. Tako smo varijacije na temu neophodnosti dijaloga prošle nedelje čuli od ministra informisanja Dejana Ristića (dok traje poziv na bojkot RTS-a), ministra kulture Nikole Selakovića (baš u danu u kome je blokiran KCB), pa čak i Đorđa Milićevića, ministra bez portfelja zaduženog za odnose sa dijasporom, verovatno zato što ta dijaspora ne prestaje sa organizovanjem skupova podrške studentima u Srbiji.
No kako je ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović o važnosti dijaloga morala da govori mnogo pre svojih kolega iz Vlade, prva se izgleda i zamorila, pa je ranije pretnje mogućim umanjenjem januarske plate prosvetnim radnicima u obustavi nastave, zamenila zvaničnom odlukom da će se za februar isplatiti samo realizovani časovi. Dovoljno je što je pregovarala o prekidu štrajka u organizaciji reprezentativnih sindikata, a to što je po njenoj poslednjoj proceni 51 odsto škola ili u obustavi rada ili u štrajku sa skraćenim časovima (podsećanja radi, taj procenat je u trenutku potpisivanja novog kolektivnog ugovora iznosio 35 odsto), stvarno nije razlog da joj se posao svede na razgovaranje. Pogotovo kada je našla nove saveznike na dražem terenu pritisaka i pretnji, u vidu navodno nevladine organizacije Centar za društvenu stabilnost koja je počela da podnosi ustavne žalbe zbog obustave rada u školama i da u ime roditelja zahteva naknadu nematerijalne štete.
„Mislim da je odšteta sporedan zahtev, a da je zapravo cilj SNS-a da se pokaže da je čitava obustava nastave neustavna i da se na taj način izvrši pritisak na nastavnike“ – Jelena Jerinić
Do tada se Centar aktuelnom krizom bavio samo analitički, prvo kroz dokumentarac (De)blokada (dvosatno objašnjavanje kako zla opozicija i nevladine organizacije uz podršku stranog faktora pokušavaju da sprovedu obojenu revoluciju, ne bi li zaustavili vlast „na putu da Srbiju napravi daleko najsnažnijom ekonomskom silom regiona“) a potom i svojevrsni nastavak Dosije Vojvodina, snimljen za one kojima je u prvom filmu promaklo da su protesti ujedno i separatistički. I ne samo što navedene teze zvuče pomalo… vladino, kadrovsko preklapanje je nesumnjivo – portparol Centra je Vučevićev savetnik i nekadašnji poslanik SNS-a Predrag Rajić, a jedan od saradnika aktuelni ministar rada Nemanja Starović.
Iako sadržaj podnetih žalbi nije dostupan javnosti, iz Ustavnog suda je saopšteno da je prva od njih podneta 14. februara protiv OŠ „Stanislav Sremčević“ iz Kragujevca, a povodom povrede ustavnog prava na obrazovanje u periodu od 20. januara do 7. februara, kada je škola bila u potpunoj obustavi nastave.
„Rekla bih da se fokus javnosti pogrešno stavlja na štetu čija se naknada traži jer Sud prvo treba da utvrdi da je povređeno Ustavom garantovano pravo, a kada i dosuđuje naknadu radi se o malim iznosima. Mislim da je odšteta tu sporedan zahtev, a da je zapravo cilj SNS-a – jer Centar je očigledno stranačka organizacija – da se pokaže da je čitava obustava nastave neustavna i da se na taj način izvrši pritisak na nastavnike. Ono što nije uspela prosvetna inspekcija i što nisu uspeli dogovori sa sindikatima u vezi sa posebnim kolektivnim ugovorom, kao neki vid pritiska, sada se očekuje od sudija Ustavnog suda koje primaju ogromne plate, neki od njih gostuju na televizijama često i moj utisak je da sad prosto treba da odrade taj posao. Važno je podsetiti da ovo nije štrajk u smislu traženja boljih uslova rada – takvi zahtevi naravno i dalje postoje, ali u pitanju je protestna obustava. Videćemo da li će je Ustavni sud proglasiti za nezakoniti štrajk, u skladu sa narativom SNS-a, ili će uzeti u obzir da se ovde takođe radi o ustavnom pravu nastavnika na slobodu izražavanja“, kaže Jelena Jerinić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union.
„Hiljade tužbi“ protiv škola i nastavnika
U uobičajenim okolnostima, postojalo bi više prepreka da takva žalba bude usvojena. Pre svega, žalbe se podnose u slučajevima kada su iscrpljena sva druga pravna sredstva, a iako je još u januaru predsednik Vučić najavio „hiljade tužbi“ protiv škola i nastavnika, nije poznato da je i jedna do sada podneta, svakako ne da se došlo do pravosnažne presude. Takođe, ustavne žalbe ne mogu da se podnesu protiv pojedinaca, samo protiv državnih organa i ustanova, i teško je zamisliti kako bi se odluka pojedinaca da stupe u obustavu, pa makar to bili svi nastavnici u školi, mogla tumačiti kao „radnja“ same škole. Čak i da žalba ide u smeru da je škola propustila da nešto učini, šta bi mogla biti legitimna primedba? Da je škola propustila da zaposli 70 novih nastavnika u državi u kojoj su nastavnici već godinama deficitarni?
Centar za društvenu stabilnost čiju besplatnu pravnu pomoć promovišu Ana Brnabić i Narodna skupština, nije u skladu sa zakonom upisana u Registar pružalaca besplatne pravne pomoći
„Da smo mi u nekoj drugoj državi u kojoj je Ustavni sud stvarno organ koji čuva ustavnost i zakonitost, to bi bila teorijska rasprava o tome koje bi sve segmente sud trebalo da uzme u obzir i šta sve treba da ispita. Ali nažalost, mi već unapred imamo bojazan, prvo da će to ići preko reda, odnosno uobičajenog višegodišnjeg roka za odlučivanje po ustavnim žalbama, i drugo, da će se uzeti u obzir samo argumenti podnosilaca žalbe. I nije ta pretpostavka neutemeljena – ako pogledamo praksu u poslednjih par godina, Ustavni sud je dosta brzo odlučio po predlogu za ocenu ustavnosti i zakonitosti akata Univerziteta u Beogradu koji je podneo advokat Siniše Malog, ili recimo po inicijativi advokata Rio Save u vezi sa projektom Jadar. Sa druge strane, izborni predmeti su i dalje na čekanju, kao i odluke o štetnim zakonima i odlukama Vlade poput Zakona o socijalnoj karti“, kaže Jerinić.
Dodatni razlog za takvu bojazan pruža najava Ane Brnabić da će početkom marta biti predate i ustavne žalbe koje se tiču srednjih škola i fakulteta, zbog čega će „situacija dramatično da se promeni u narednim danima i nedeljama“, što bi mogao da bude samo pokušaj zastrašivanja prosvetnih radnika, ali isto tako i najava brzog sudskog epiloga. Ono oko čega nema nedoumica je odakle predsednici Skupštine informacije o dinamici podnošenja žalbi Centra za društvenu stabilnost, pošto ne samo da ga je nazvala „fantastičnom“ organizacijom već je i upregla resurse Narodne skupštine da mu pomognu u radu.
Naime, na poslednjem zasedanju Odbora za obrazovanje, Ana Brnabić koja nije ni članica Odbora pročitala je ubrzo usvojeni Zaključak koji predviđa da će Skupština u cilju pružanja podrške porodicama „otvoriti kontakt-centar kome se studenti i njihove porodice mogu obratiti u vezi sa svim pitanjima i nedoumicama koje imaju u cilju ostvarenja svojih studentskih prava“. Kol-centar je zaista otvoren, a iz narednih izjava Ane Brnabić o tome da je sve više ljudi koji ga pozivaju i pitaju kako mogu da dobiju besplatnu pravnu pomoć, kao i da traže broj telefona Centra za društvenu stabilnost, jasno je da su zabrinuti roditelji i studenti usmeravani ka Centru od strane službenika Narodne skupštine.
A pošto je uzaludno razmatrati kako je tako nešto u nadležnosti Skupštine, pošto prosto nije, možemo samo da se pitamo da li bi roditelje zabrinute za rastuće cene hrane isto tako uputili na Efektivu i bojkot trgovinskih lanaca. I da konstatujemo da iako po Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći mogu da je pružaju samo upisani u Registar pružalaca besplatne pravne pomoći, Skupština se odlučila baš za Centar za društvenu stabilnost koji se u Registru ne nalazi.
