Čekali su Kragujevčani više od 100 godina da stadion Čika Dača dobije reflektore, a bolje bi bilo da su sačekali još koji dan. Valjda bi u tom slučaju bile izbegnute sramne scene proslave i vatromet na utakmici Radničkog i kruševačkog Napretka, dva dana nakon tragedije u Novom Sadu, zbog koje je Srbija još jednom zanemela, a u kojoj je život izgubilo 14 ljudi. Naravno, odgovorne za ovu bruku uvek je moguće naći: bilo u liku gradonačelnika Kragujevca Nikole Dašića ili u rukovodstvu Radničkog, bar budala nikad nije manjkalo, ali da je moguće da bar elementarne stvari sa ovom vlašću budu na svom mestu, ne bi Srbija ni spadala u red sistematski razvaljenih zemalja. I možda bi bila izbegnuta i tragedija u Novom Sadu.
Ovako, samoživi režim i njegova izopačena elita imaju druge prioritete – uglavnom sebe, uz večito pitanje: gde smo mi tu – tako da jedva i primećuju šta se događa. U suprotnom, ne bi se moglo dogoditi da nam premijer Miloš Vučević iz Šangaja poruči da se „ne može racionalno pričati u atmosferi hajke“. „Ako se traži nečija glava da bi se umirila svetina, onda to nije pitanje odgovornosti, to je pitanje hajke“, reče Vučević, ali ne doreče koga tačno vidi kao „svetinu“. Niti bi se moglo dogoditi da generalni sekretar kragujevačkog Radničkog, Ivan Pavlović, tvrdi da klub saoseća sa žrtvama, ali i da vatromet nije bio slavlje, već obeležavanje otvaranja stadiona.
E sad, ovo su dani između: šok još nije prošao, a bes još nije nastupio. Bes će doći kad se reflektori pogase, svejedno – oni na Čika Dači ili na režimskim kamerama, koje su urgentno pokušale da amnestiraju režim od svake odgovornosti. Kad narod ostane sam sa sobom i shvati da mu se u ovih dvanaest godina naprednjačke vlasti još samo nebo nije sručilo na glavu i koliko su, zaista, razmere svih užasa koji im se događaju nepojamne, desiće se velika drama. Taj bes se neće smiriti, niti će veliku ranu zatvoriti Vesićev skalp, a kamoli ostavka narečenog gradonačelnika Kragujevca Dašića ili nekog šefa gradske građevinske inspekcije.
Ovde se, zapravo, radi o nečemu drugom. U tragedijama poput one koja se desila u Novom Sadu, kao u ogledalu se pokazuje koliko je jedna država makar obzirna, ako već nije saosećajna, koliko su duboki njeni temelji, taj nevidljivi deo, na čijem postavljanju se ne stiču politički poeni i satire svako ko pokuša da ukaže na nedostatke. Otuda je i vatromet na kragujevačkom stadionu metafora onog što smo živeli poslednju deceniju i kusur. Problem nastaje kad vlast podsetite da je ovo tek jedan u moru skandala i nesreća, i da će nam se zbog nedostatka bilo kakvih institucija i odgovornosti, ponoviti sve ono što nam se, korak po korak, događa godinama. I ukažete na ono što nam se u tom razvučenom vremenu tek ima dogoditi.
Da ne nabrajamo i otvaramo stare rane, ali od ovih činjenica se ne može pobeći. I zato bi odlazak Vlade u ovim tragičnim danima bio mnogo prikladniji od Vesićeve ostavke. Ne zato, što kako to reče Vučević, svetina traži nečiju glavu, već zato što bi to bio pokazatelj spremnosti da se sistem odista menja. A tada se, sasvim sigurno, ne bi mogao desiti ni sramni vatromet u Kragujevcu.
Ovako, ostavka ministra, uhvaćenog u laži da nadstrešnica Železničke stanice nije ni bila rekonstruisana, deluje tek kao kontrola štete.
