Nemoguće je, živeći u Srbiji, ne zapitati se: da li je sve što nas okružuje haos, nered, zbrka, spoj nemogućeg, rat svih protiv svakog potpomognut logikom „sve je dozvoljeno“, ili je reč o rigidnom organizovanom društvu prema čvrstim pravilima, ali i željama, ambicijama i snovima jednog čoveka i čitave vojske poslušnika koja pomaže da se ti snovi ostvare.
Na prvi pogled čini se da ova dva tipa društva predstavljaju suprotnost, ali je dovoljno malo dublje i šire osmotriti našu stvarnost i doći do zaključka da se kod nas radi o „ rigidnoj raspršenosti“ i „strukturiranoj konfuziji“, onome, kako je Umberto Eko definisao ur (večiti) fašizam kao pojam koji objedinjuje određene, čak i kontradiktorne elemente „tipične za mnoge druge vrste despotizma ili fanatizma“. S obzirom na to da je Srbija društvo u kome apsolutno vlada Vođa koji preuzimanjem institucija države i propagandom modelira „opštu volju“, čitav niz karakteristika koji Eko navodi može objasniti politiku vlasti i to od vrha do dna, od makro do mikro događaja koji čine našu svakodnevicu..
Montaže
Povod za ovo razmišljanje je događaj na mikroplanu, a odnosi se na organizovani progon jednog profesora sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, što nas neminovno vodi ka dubljem razumevanju makroplana na kome se iskazuje volja vlasti da uzurpira, podredi i na kraju uništi sve institucije koje strukturalno čine ono što se naziva modernom državom da bi se u potpunosti sproveli interesi, ali i iracionalna volja, jednog čoveka.
Za početak, samo kratko: Dinku Gruhonjiću, profesoru na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, podmetnut je montirani snimak na kome se u potpunosti izvrću reči koje je on izgovorio na jednom skupu koji nije po volji vlasti. Na osnovu takve montaže može se zaključiti da on podržava jednog od najvećih ustaških zločinaca. Dakle, apsolutna laž i banalna nameštaljka. Inače, u javnosti profesor je poznat po veoma oštrim kritikama raznih formi nacionalističke euforije i njenih posledica, kao i uzroka sveukupnog sunovrata našeg društva poslednjih decenija, naročito poslednjih 12 godina. Ima oštar jezik, katkad i grub, tako da se mnogima, u vremenima nametnutog jednoumlja, žestoko zamerio. Međutim, nameštaljka koja mu je pripremljena prevazilazi sukob vlasti sa jednim konkretnim pojedincem.
U despotskim, neslobodnim društvima, što je veća težnja da se režim jače i šire ukoreni, to je i potreba za neprijateljima veća, jer upravo njihovo postojanje osigurava podršku gomile i podržavalaca politike čvrste ruke
Sve je počelo organizovanom hajkom na medijima, pretnjama smrću na mrežama i na kući u kojoj živi, pozivom na linč. Zatim, studentski parlament FF traži da se Gruhonjić izbaci sa fakulteta. S druge strane ljudi, zapanjeni obimom i intenzitetom iznenadne hajke, prvo odlučuju da pretnje smrću ispred kuće prefarbaju, posle čega sledi čitav niz javnih obraćanja u znak podrške profesoru, a u ime prava na slobodu govora. Podrška stiže od brojnih intelektualaca iz Novog Sada, Beograda i Budve kao i studenata progonjenog profesora. I tu dolazimo do onoga što me je podstaklo da se setim Umberta Eka i njegove analize uvek živog fašizma koji, uprkos besmislenim etiketama kojima se vlast služi izgovarajući tu reč, ima prepoznatljivo lice ovde i sada.
U despotskim, neslobodnim društvima, što je veća težnja da se režim jače i šire ukoreni, to je i potreba za neprijateljima veća, jer upravo njihovo postojanje osigurava podršku gomile i podržavalaca politike čvrste ruke. Ali i što je takva politika slabija, opet je potreba za neprijateljima veća. S obzirom na nužno populističku prirodu takvih režima, intelektualci, kulturna i obrazovana elita predstavljaju najveće neprijatelje prema kojima režim pokazuje neskrivenu mržnju ali i prezir nazivajući ih, gotovo uvek, lažnom ili samozvanom elitom. Taj prezir proizlazi iz straha i osećanja nemoći političkih moćnika da se na drugačiji način, osim silom, hajkama i ucenama oslobode onih koji ne pristaju na nametnutu pretpolitičku simbiozu Vođe i naroda, te su zbog toga pretvoreni u izdajnike i plaćenike.
Gruhonjić, kao kritičar takvog stanja, izabran je da odigra ulogu žrtvenog jagnjeta jer je ispunjavao određene uslove. On je sebe nazvao Vojvođaninom, Jugoslovenom, Bosancem, čime ne pripada definiciji identitetskog profila poželjnog u današnjem režimu tako da je on „drugo“, različito i, kako Eko govori, predmet mržnje i odmazde. Mehanizam žrtvenog jagnjeta, pokazuju antropolozi, izuzetno je delotvoran u društvima u kojima vladaju kriza i sveprisutno nasilje. Žrtveno jagnje se bira da skrene pažnju na sebe sa mnogo ozbiljnijih problema koji muče društvo, na koji način se to nasilje drži pod kontrolom. U ovom slučaju skreće se pažnja sa ulaska Kosova u Savet Evrope, prošle i buduće izborne krađe, otkrivanja novih kriminalnih sprega vlasti sa organizovanim kriminalom itd.
Prepiska akademske zajednice
Međutim, profesorova osnovna uloga je u jednoj široj akciji – akciji ukidanja autonomije univerziteta.
Zahtevima da bude izbačen sa Filozofskog fakulteta studentima su se pridružili izvesni momci obrijanih glava, članovi SNS-a blokirajući Filozofski fakultet, simbolički ga otimajući od onih koji u njemu rade i studiraju. Uzvikujući parole „Kosovo je Srbija“ ovi „nacionalno svesni“ pojedinci, obučeni u majice sa Legijinim likom, dobijaju svesrdnu podršku od gradonačelnika Novog Sada, i od rektora univerziteta, rečju, od vlasti. A Legijina slika na njihovim „časnim“ grudima znači samo jedno: pucanj u univerzitet, slobodu govora i znanja.
Sam Vučić je, na prepoznatljiv način, uz sasvim jasnu mimiku podržao navodno pravo na „slobodno mišljenje“, da bi istovremeno montirani snimak od koga je sve počelo prihvatio kao istinu kojom se zapravo opravdava hajka na Gruhonjića i podobne reakcije koje je prate. S druge strane, veliki broj profesora i intelektualaca se usprotivio svim ovim događajima u formi potpisanih javnih dopisa, da bi već sutradan Šešelj, na režimskim propagandnim medijima, čitao imena potpisnika pozivajući tako na širi linč nepodobnih. Sličan, doduše malo manje otvoren poziv prisutan je i u javnom pismu Pokreta za odbranu Kosova i Metohije kojim se izražava „najdublje ogorčenje zbog nedostojnog postupanja dela akademske zajednice koji je stao u odbranu Dinka Gruhonjića“. Pismo potpisuje „drugi deo“ akademske zajednice koji onaj pomenuti deo naziva „privilegovanom kastom“ koja, podržavajući „neoustaške“ stavove, ustaje „protiv svog naroda“. Sve u svemu, „akademska zajednica“ je drastično podeljena i zavađena što, znamo, predstavlja najsigurniji metod da se njom i zavlada.
Ovi „nacionalno svesni“ pojedinci, obučeni u majice sa Legijinim likom, dobijaju podršku vlasti. A Legijina slika na njihovim „časnim“ grudima znači samo jedno: pucanj u univerzitet, slobodu govora i znanja
Slično se događalo `98. godine sa onima koji nisu hteli da potpišu Zakon o univerzitetu kojim bi se ukinula autonomija univerziteta kako bi on postao državna institucija. Za vreme bombardovanja, neki od velike grupe onih koji taj ugovor sa državom nisu potpisali proglašavani su „lokatorima“, u čiji red je upao i pisac ovih redova, što je, da nije došlo do kasnije katastrofe sa Kosovom, i petooktobarskоg prevrata, moglo da se završi i pred streljačkim strojem, jer bilo je ratno stanje.
U ova nastojanja režima uvučeni su i studenti, nekada avangarda i snaga slobodoumlja i kritičnosti koja je podlegla mešetarenju vlasti, pretvarajući studentske parlamente u ekspoziture SNS-a. Tako oni danas učestvuju ne samo u zauzimanju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, već i u izborima za dekane kao što je to slučaj na FPN, a verovatno i na drugim fakultetima ovog proleća, potpomognuti savetima fakulteta u koje je vlast delegirala poslušnike, u potpunosti akademski neprihvatljive pojedince.
Rušenjem autonomije univerziteta otvoren je put od „nepotpune demokratije“ ka potpunom totalitarizmu. Da li će se univerzitet odreći autonomije? Da li će intelektualci zaćutati? Videćemo. Verujmo da neće.
