„Tematska“ sednica Vlade Republike Srbije kojoj je prisustvovao i predsednik Aleksandar Vučić bila je još jedna prilika da se građani suoče sa sadržajem koji je ukrstio logike populističkog medijskog spektakla i spin diktature. Ovaj performans, koji su po običaju prenosile brojne televizije i portali, ne predstavlja izolovan incident, već deo sistematske strategije koja institucije svodi na rekvizite, a demokratske procedure na prazne rituale. U trenutku kada Srbija prolazi kroz najdužu fazu društvenih protesta u novijoj istoriji, ovakvi medijski sadržaji dobijaju karakter režimskog odgovora – umesto suštinskih reformi, nudi se pojačani spektakl. Samo prisustvo Aleksandra Vučića sednici Vlade, iako formalno predviđeno Ustavom, pretvara se u režiranu scenu moći koja prelazi granice ustavnih ovlašćenja, a njene reprize gledamo godinama.
Kako je to jedan prorežimski portal opisao, predsednik je tu da postavlja pitanja „u ime naroda“. Prostorno i vizuelno smešten u poziciju onoga ko „nadgleda“ ne samo sastanak, već i izvršnu vlast, on šalje jasnu poruku, ne institucionalnu, već čisto emocionalnu – ja sam jedini koji kontroliše ovaj sistem. Uobičajeno agresivan, neumereno personalan i naredbodavan, nastup predsednika mnogo je više čin disciplinovanja biračkog tela, nego samih vladinih zvaničnika – oni su već disciplinovani, to ih je za funkcije i preporučilo. Ovakvo simboličko, vizuelno i narativno brisanje granica izvršnu vlast obesmišljava i prikazuje je kao produženu ruku jednog čoveka. Publika je po ko zna koji put mogla da vidi neprijatan, institucionalnim i drugim formalnim okolnostima neprilagođen performans suverenosti u kome se snaga i uticaj dokazuju poništavanjem procedura i ovlašćenja.
Uobičajeno agresivan, neumereno personalan i naredbodavan, nastup predsednika mnogo je više čin disciplinovanja biračkog tela, nego samih vladinih zvaničnika – oni su već disciplinovani, to ih je za funkcije i preporučilo. Ovakvo simboličko, vizuelno i narativno brisanje granica izvršnu vlast obesmišljava i prikazuje je kao produženu ruku jednog čoveka
Zato ovakvi medijski događaji nisu samo političko pozorište, već oblik sistematske obmane građana. Javnosti se nudi privid odlučnosti, rada i kontrole, dok se suštinska pitanja – odgovornost Vlade i javnih funkcionera, rezultati politika, stvarni problemi u društvu – sklanjaju iz fokusa. Ovi, već redovni medijski spektakli, ne služe reprezentaciji stvarnosti, već njenom aktivnom zamenjivanju, a u Srbiji su dobili apokaliptične dimenzije. Dok se građani suočavaju sa realnim problemima – padom standarda, migracijom mladih, erozijom pravne države – medijski ekosistem im nudi hiperrealnost u kojoj su najveći problemi „neodgovorni ministri“ i „prethodna vlast“.
Predsednik koji viče, uzdiše i afektira
Tematska sednica Vlade kojom suštinski predsedava Aleksandar Vučić samo je još jedna epizoda serije pseudodogađaja koji neprekidno proizvode lažne prioritete, dok stvarni tokovi moći, kapitala i odlučivanja teku van javnog dometa. A kao i svi prethodni, i ovaj pseudodogađaj produciran je tako da bude zgodan za beskonačnu reciklažu kroz medijski ekosistem. Klipovi predsednika koji viče, uzdiše i afektira kruže društvenim mrežama, tabloidi ih pretvaraju u naslove, provladini portali u vesti, a građani u mimove. Svaka iteracija dodatno normalizuje autokratsko ponašanje i jača afektivnu vezu „naroda“ sa liderom. Spektakl postaje viralan, on se samoreprodukuje i integriše u svakodnevni život do te mere da postaje nevidljiv kao manipulacija.
Oslanjajući se na same osnove populističke komunikacione strategije, „ja protiv njih“, Vučić sebe pozicionira kao saveznika i branitelja naroda, rada, discipline i odgovornosti, dok su „oni“, ministri, lenja i korumpirana elita, neefikasna birokratija, ogrezla u privilegijama i nesposobnosti. Javno ih ponižavajući, predsednik glasačima pokušava da pošalje poruku da je „iskren“, da govori ono što „narod misli“, da nema vremena za formalnosti, pa samim tim ni za procedure. Dok diskredituje institucije, svoj lični autoritet heroizuje. Tako populistički sloj svoje komunikacije nadograđuje strategijama spin diktature jer iako ni demokratija, ni Ustav nisu formalno suspendovani, sa najviše pozicije se neprekidno, direktno ili implicitno, poručuje da pravila, zakoni i procedure ne znače ništa i ne služe nikome i ničemu.
Oslanjajući se na same osnove populističke komunikacione strategije, „ja protiv njih“, Vučić sebe pozicionira kao saveznika i branitelja naroda, rada, discipline i odgovornosti, dok su „oni“, ministri, lenja i korumpirana elita, neefikasna birokratija, ogrezla u privilegijama i nesposobnosti
Normalizujući vaninstitucionalnu moć, predsednik sebi dodeljuje privilegije da „koriguje“ sud, „objasni“ novinarima šta je istina, „posreduje“ u političkim procesima. Konačno, ni ovog puta nije izostao sada već folklorni skeč u kom čujemo zvonjavu nečijeg neutišanog telefona što momentalno izaziva bes, izliv nervoze, javno prozivanje i demonstraciju moći predsednika. Ovi mikro-prekidi, „incidenti“ koji se toliko često i dosledno ponavljaju da već uveliko deluju režirano, u logici medijskog spektakla služe tome da događaj pretvore u emotivnu scenu – konflikt koji će kamere voleti, a publika pamtiti. Još jednom, proizvode se povišena osećanja, bes, stid, strah, ali i identifikacija sa „čovekom koji ne može više da trpi neozbiljnost“. Tako se gradi afektivna publika koja ne prati politiku kroz odluke i posledice, već kroz emocije i telesne reakcije lidera.
Ovakav performans ne postoji sam za sebe – on je dizajniran za medijski ekosistem koji ga verno amplifikuje. Tabloidi i provladini mediji iz ovakvih scena izvlače najisplativiji sadržaj: kratke klipove, dramatizovane naslove, narativ o „strogoći“, „besu“ i „borbi protiv nerada“. Kritički kontekst se briše, a agresija se prevodi u vrlinu. Mediji se u tim procesima ne ponašaju kao posrednici informacija, već kao producenti afektivnog naboja koji dodatno učvršćuje političku lojalnost. Obmanjivanje građana u ovakvom sistemu nije sporadično, već sistematski dizajnirano. Svaki element sednice – od prostorne organizacije do „slučajnih“ prekida – služi konstrukciji alternativne stvarnosti u kojoj su problemi uvek spolja („lažna profesorska elita“, destruktivna opozicija, neefikasni ministri), nikada u sistemu koji predsednik personifikuje.
Tabloidi i provladini mediji iz ovakvih scena izvlače najisplativiji sadržaj: kratke klipove, dramatizovane naslove, narativ o „strogoći“, „besu“ i „borbi protiv nerada“. Kritički kontekst se briše, a agresija se prevodi u vrlinu
Ova obmana funkcioniše na više nivoa istovremeno – institucionalnom jer briše zakonom definisane nivoe vlasti, narativnom jer preusmerava odgovornost i emocionalnom jer se zasniva na proizvodnji straha ili naklonosti. Građani se tako nalaze u poziciji stalnog gaslightinga. Ono što vide svojim očima – propadanje institucija, sistemska korupcija, erozija prava – negira se performansom „jake države“ i „lidera koji se bori“. Kada se stvarnost i medijski posredovan spektakl toliko razdvoje, većina ljudi, iscrpljena svakodnevnim preživljavanjem, prihvata spektakl kao realnost. U tome je i najkorozivniji oblik manipulacije: ne ubediti građane u laž, već ih učiniti previše umornim, zbunjenim i frustriranim da bi se uopšte bavili istinom.
Konačno, ono što Vučićevi medijski nastupi zapravo pokazuju, ispod površinskog populističkog narativa, jeste dubok prezir prema svima – i građanima, i ministrima. Javno ponižavanje ministara i direktora javnih preduzeća nije izraz brige za efikasnost institucija, već bezobziran, ponižavajući ritual koji ima dvostruku funkciju. Državnim funkcionerima se jasno stavlja do znanja ko je gazda, ko može da uništi njihove karijere jednim gestom, jednom rečenicom. Oni postaju servisi pred kojima se izvodi spektakl moći, žrtveni jarci koji simbolički plaćaju za sve što u sistemu ne funkcioniše. Samo simbolički, jer stvarna odgovornost nikada zaista ne postoji.
Građani tretirani kao deca u predstavi discipline
Još je ciničniji odnos prema građanima. Premisa čitavog spektakla jeste da publika neće primetiti manipulaciju, da će demonstracija ljutnje i kritike proizvesti iluziju odgovornosti. Kada Vučić „grdi“ ministre zbog „nerada“, on zapravo građane tretira kao decu koja će poverovati u predstavu discipline i koja neće primetiti da svi ti ministri ostaju na nekim pozicijama, da se ništa suštinski ne menja, da je performans zamenio politiku. Taj odnos izlazi iz okvira pukog populizma i postaje kriptokratski prezir – narod je potreban kao publika, kao izvor legitimnosti kroz aplauz, like ili share na mrežama, ali ne kao subjekt sa racionalnim kapacitetom.
Ovaj model političke komunikacije transformiše samu suštinu demokratskog diskursa. Umesto razmene argumenata, građani dobijaju političko-medijske šokove. Komunikacija postaje jednosmerna projekcija, od centra moći ka pasivnim primaocima, koji ne smeju da odgovore, a i da smeju, nemaju gde, jer prostor za dijalog ne postoji. Uloga publike (građana) definiše se samo kroz konzumiranje spektakla i kroz njega formiranje emocionalnih pozicija.
U Srbiji se politička komunikacija tako svela na medijski afektivni menadžment. Vlast ne komunicira sa građanima da bi ih informisala, uključila u odlučivanje ili odgovorila na njihove potrebe. Ona samo proizvodi emotivne talase straha, besa, nade, razočaranja, koje zatim kanališe u političku lojalnost ili apatiju. Ministri su teme, građani su publika, a jedini protagonista je lider čiji medijski performans zamenjuje politiku. U takvom poretku, svaki zahtev za stvarnom odgovornošću, za institucionalnim odgovorima na građanske potrebe, zvuči kao naivna vera u pravila igre koja su odavno suspendovana. Možda najsurovija istina sadržana u medijskim spektaklima, kakav je prenos „tematske“ sednice Vlade RS kojom predsedava Aleksandar Vučić, jeste ta da oni i nisu dizajnirani da sakriju prezir. Oni su namerno ovako oblikovani, da prezir ogoljeno demonstriraju, znajući da čak i kada ga građani prepoznaju i pruže mu otpor, on (za sada) ostaje bez institucionalnih posledica.
