Priča mi drugarica o svom bratu. Četrdeset i kusur mu je godina, sam je u stanu u širem centru Beograda. Programira od kuće, dobro zarađuje. Ali kad ga vidi takvog, u izbledeloj majici, pred kompjuterom koji mu je i kancelarija i društvo i prozor u svet, stegne je nešto oko srca.
„Znaš kako izgleda njegov dan?“, kaže mi. „Ustane, uključi laptop, naruči hranu, programira, gleda serije, legne. I tako već petnaest godina. Nekad izađe do teretane. Kao da čeka da život počne, a godine prolaze.“
Piše joj kako je umoran od Tindera, od površnih razgovora, od prvih sastanaka koji nikad ne dožive drugi. Kako mu je muka od roditeljskog zapitkivanja. Kako mu je najteže nedeljom, kad se probudi i shvati da nema s kim da podeli ni ručak, ni kafu.
„Kao da je život stavio na pauzu dok završi još jedan projekat, sredi još jedan kod, uštedi još koji dinar. I onda odjednom… četrdeset godina.“
Ta priča mi se vratila dok sam čitao novo istraživanje o psihologiji samačkog života. Matilda Peterson Bustamante je u svojoj studiji pokazala kako uspeh često postaje zamka. Što više postižemo na profesionalnom planu, to nas više guši osećaj da smo promašili suštinu. Prema novijim istraživanjima, čak 31 odsto odraslih u Srbiji nikada nije sklopilo brak, što nas čini savršenim primerom onoga što Julia Stern naziva „paradoksom savremenog uspeha“.
Žene grade svoje mreže podrške kao paukovu mrežu: ako jedan deo oslabi, ostali ga kompenzuju. Nasuprot tome, muškarci grade svoje mreže kao lanac: ako jedna karika pukne, ceo sistem se raspada
To nisu samo brojke. To smo mi koji sedimo u svojim stanovima, gledamo kroz prozor i pitamo se da li smo pogrešili. Stern i njeni saradnici su analizirali podatke iz 27 evropskih zemalja, prateći preko 77.000 pojedinaca. Njihovi nalazi pokazuju da nije reč o jednostavnoj priči o usamljenosti. Reč je o kompleksnom preplitanju ličnog izbora, društvenog pritiska i neočekivanih životnih putanja.
Istraživanja pokazuju fascinantan paradoks: više od 60 odsto ljudi koji žive sami tvrdi da imaju „drugačije prioritete“, ali u njihovim pričama se često provlači senka sumnje: da li su napravili pravi izbor?
SAME ŽENE VS. MUŠKARCI
Julia Stern je sa svojim timom otkrila je nešto ne skroz očekivano: zadovoljstvo samačkim životom nije bilo povezano sa materijalnim standardom ili godinama, već sa tipom socijalne mreže koju osoba ima. Neudate žene su prijavljivale veće zadovoljstvo životom, bolje mentalno zdravlje, pa čak i bogatiji seksualni život od neoženjenih muškaraca.
Matilda Peterson Bustamante je u svojoj studiji otišla korak dalje. Nije se zaustavila na statističkim razlikama, već je kroz dubinske intervjue otkrila da muškarci i žene različito definišu sam koncept intimnosti. Dok žene intimnost vide kao spektar različitih odnosa, od površnih poznanstava do dubokih prijateljstava, muškarci je često svode na romantičnu vezu.
Posebno je fascinantno istraživanje Kerol Graham koja je pratila promene u socijalnim mrežama tokom životnog veka. Otkrila je da žene grade svoje mreže podrške kao paukovu mrežu: ako jedan deo oslabi, ostali ga kompenzuju. Nasuprot tome, muškarci grade svoje mreže kao lanac: ako jedna karika pukne, ceo sistem se raspada.
Ali nisu samo odnosi u pitanju. Neudate žene češće razvijaju ono što psiholozi nazivaju „unutrašnjim resursima“: hobije, interesovanja, duhovne prakse. One grade identitet koji nije vezan za partnerski status. Neoženjeni muškarci, s druge strane, češće definišu svoj identitet kroz profesiju ili partnerski status.
Specifičnost srpskog društva stvara jedinstveni kontekst za razumevanje samačkog života. Dok u zapadnim društvima samački život postaje sve prihvatljivija opcija, u Srbiji i dalje postoji snažan pritisak ka tradicionalnom porodičnom modelu
Fascinantno je i kako se ovo manifestuje u digitalnom prostoru. Žene grade raznovrsne onlajn zajednice, dele iskustva, pružaju međusobnu podršku. Muškarci češće koriste internet za zabavu ili posao, retko za emotivnu podršku. Kada im treba pomoć, češće se okreću anonimnim forumima nego stvarnim vezama.
Podaci o mentalnom zdravlju otkrivaju još jedan paradoks. Iako muškarci prijavljuju veću usamljenost, manje je verovatno da će potražiti pomoć. Nije reč samo o stigmi. Istraživanja pokazuju da mnogi muškarci nemaju razvijen „emotivni rečnik“ da opišu šta osećaju.
Ali možda je najzanimljiviji nalaz vezan za starost. Dok kod žena zadovoljstvo samačkim životom često raste sa godinama (grade jače prijateljske veze, razvijaju nove interese), kod muškaraca često opada. Njihove socijalne mreže se sužavaju, posebno nakon penzije.
Ovo stvara poseban rizik u starijem dobu. Neudate žene češće imaju razvijenu mrežu podrške: prijatelje koji će ih posetiti u bolnici, komšije koji će im kupiti namirnice. Neoženjeni muškarci češće zavise od formalnih sistema podrške: socijalnih službi, domova zdravlja.
MUŠKA USAMLJENOST U SRBIJI: KULTUROLOŠKA ZAMKA
Specifičnost srpskog društva stvara jedinstveni kontekst za razumevanje samačkog života. Dok u zapadnim društvima samački život postaje sve prihvatljivija opcija, u Srbiji i dalje postoji snažan pritisak ka tradicionalnom porodičnom modelu.
Ovo je posebno vidljivo u ruralnim sredinama, gde neoženjeni muškarci često nose stigmu „neženje“, termin koji u našem jeziku često nosi negativno značenje. Ova grupa je posebno ranjiva jer se nalazi u procepu između tradicionalnih očekivanja i moderne realnosti. Od njih se i dalje očekuje da budu „stubovi porodice“, ali istovremeno žive u društvu koje prolazi kroz dramatične promene rodnih uloga i porodičnih obrazaca.
U gradu samoća nosi druge maske. Krije se iza platnih kartica i fakultetskih diploma. Iza stanova od 20 kvadrata sa pogledom na parking. Iza LinkedIn profila koji kažu „successful professional„, a kriju „never married, living with parents„
Sela su posebna priča. Tamo samoća ima specifičnu težinu: prezime koje se gasi, imanje koje propada, kuća koja zjapi. Dok devojke pakuju kofere i diplome, bežeći prema gradskim svetlima, muškarci ostaju. Vezani za zemlju ne tradicijom, već inercijom. Ne održavaju oni više lozu, oni održavaju privid da još uvek nešto održavaju.
U gradu samoća nosi druge maske. Krije se iza platnih kartica i fakultetskih diploma. Iza stanova od 20 kvadrata sa pogledom na parking. Iza LinkedIn profila koji kažu „successful professional„, a kriju „never married, living with parents„. Seoski neženja u četrdesetim nije nikakav romantični buntovnik. Njega sistem gleda kao anomaliju sa kojom ne zna šta će.
Slave i porodična okupljanja su ponekad omanji ritual poniženja. Između „Kad ćeš ti?“ i „Šta čekaš?“, između salate i sarme, između prve i treće rakije, odvija se tiha drama ljudi koji ne pripadaju nigde. Koji sede za stolom kao statisti na proslavi tuđih života.
Ima nečeg grotesknog u četrdesetogodišnjaku koji i dalje živi „kod svojih“. Njegove košulje još uvek mirišu na majčin omekšivač, njegov život još uvek miriše na privremeno stanje koje je postalo trajno. A on više ne zna da li živi svoj život ili statistički podatak. Ovi koji ostaju da žive sa roditeljima i u četrdesetim godinama (tzv. „produžena adolescencija“) stvaraju specifičan oblik zavisnosti koji otežava razvoj samostalnog života i formiranje intimnih veza.
Trećina muškaraca u Srbiji nikada nije bila u braku. Iza tih brojeva kriju se hiljade pojedinačnih priča o usamljenosti, o večerima provedenim u tišini malih stanova, o praznim krevetima i neispričanim intimnostima
Problem se dodatno usložnjava ekonomskom situacijom. Mnogi muškarci odlažu brak zbog finansijske nesigurnosti. Ali paradoksalno, što duže ostaju sami, to im je teže da kasnije pronađu partnerku. Stvara se začarani krug gde ekonomska nesigurnost vodi ka socijalnoj izolaciji, koja zatim dodatno otežava ekonomski napredak.
Zdravstvene implikacije su takođe značajne. Istraživanja pokazuju da neoženjeni muškarci u Srbiji ređe odlaze na preventivne zdravstvene preglede, češće se upuštaju u rizična ponašanja i pokazuju veću sklonost ka zavisnostima. Nedostatak partnerke koja bi mogla da utiče na zdravstvene navike pokazuje se kao značajan faktor u njihovom lošijem zdravstvenom stanju.
Problem se manifestuje i kroz međugeneracijski prenos obrazaca. Deca odrasla u porodicama sa samohranim majkama često nemaju muški uzor, što može uticati na njihovo kasnije formiranje intimnih veza i iznova reciklirati ciklus usamljenosti.
PRAZNINA NE MORA BITI PRAZNA
Postoji nešto gotovo poetično u statistici koja kaže da trećina muškaraca u Srbiji nikada nije bila u braku. Iza tih brojeva kriju se hiljade pojedinačnih priča o usamljenosti, o večerima provedenim u tišini malih stanova, o praznim krevetima i neispričanim intimnostima.
Kroz istraživanje smo videli kako se ta praznina gradi, ciglu po ciglu, od najranijeg detinjstva. Svaka potisnuta suza, svaki progutani jecaj, svako „budi muško“, sve su to bile cigle u zidu koji nas je odvojio od sopstvenih emocija. A onda se čudimo što ne umemo da gradimo mostove prema drugima.
Posebno je bolna ta asimetrija u iskustvu samoće. Dok žene grade mreže odnosa kao paukova mreža: fleksibilne, otporne, sposobne da izdrže kidanje pojedinačnih niti, mi muškarci ostajemo zarobljeni u krutim konstrukcijama svojih očekivanja. Naše samoće su tvrđave sa jednim ulazom, a ključ je uvek u tuđim rukama.
U srpskom kontekstu, ova drama dobija posebnu težinu. Ovde, gde se vrednost muškarca još uvek meri njegovom sposobnošću da „održi lozu“, biti sam nije samo lični izbor. To je neretko viđeno kao društveni poraz. Pa ipak, ta ista tradicija koja nas osuđuje zbog samoće, uskratila nam je alate da iz nje izađemo.
Ali možda je problem u tome što na samoću gledamo kao na neprijatelja kojeg treba pobediti, umesto kao na prostor koji treba naseliti. Možda rešenje nije u tome da prestanemo da budemo sami, već da naučimo kako da budemo sami a da ne budemo usamljeni.
Možda je problem u tome što na samoću gledamo kao na neprijatelja kojeg treba pobediti, umesto kao na prostor koji treba naseliti. Možda rešenje nije u tome da prestanemo da budemo sami, već da naučimo kako da budemo sami a da ne budemo usamljeni
Potrebna nam je nova paradigma muškosti. Ona koja neće meriti snagu brojem osvojenih žena ili veličinom bankovnog računa, već dubinom i kvalitetom odnosa koje gradimo. Sa drugima, ali pre svega sa sobom.
I nije sve tako crno. Novija istraživanja pokazuju da mlađe generacije muškaraca polako menjaju ovaj obrazac. Oni su otvoreniji za terapiju, spremiji da grade dublja prijateljstva, manje vezani za tradicionalne rodne uloge. To sugeriše da problem nije urođen. On je naučen, što znači da može biti i odučen.
Jer na kraju, nije pitanje da li živimo sami ili sa nekim. Pitanje je kako živimo sa sobom.
