Dok hiljade studenata u Srbiji izlazi na ulice zahtevajući promene, ruski političari i ideolozi „ruskog sveta“ prave svoj izbor — i taj izbor očigledno nije na strani građanskog društva u Srbiji. Ko zapravo podržava Aleksandra Vučića u trenutku kada cela Srbija protestuje protiv njega?
Aleksandar Dugin, javna ličnost i propagandista: „Balkan ne smemo izgubiti“
Filozof i ideolog „ruskog sveta” Aleksandar Dugin otvoreno je stao na stranu Vučića. Na svom Telegram kanalu napisao je: „Protesti u Srbiji su obojena revolucija. Balkan ne smemo izgubiti. Ako Srbija ode u zapadnu sferu uticaja, Rusija će izgubiti jednog od poslednjih saveznika u Evropi.“ Dugin je mišljenja da „Vučić održava ravnotežu“, a da demonstranti pokušavaju da ga sruše jer nije podlegao pritiscima i nije uveo sankcije Rusiji. Slično propagandi režima u Srbiji, Dugin je uveren da „iza ovih protesta stoje tehnike zapadnih obaveštajnih službi“ te da Vučić treba da se ugleda na Lukašenka. Poručuje da je neophodno „uništiti izdajnike otadžbine dok još nije kasno“. Dugin dakle otvoreno poziva vlasti Srbije na nasilno gušenje protesta po uzoru na Belorusiju.
Za Dugina, studenti koji protestuju nisu građani sa slobodnom voljom, već oruđe Zapada. Ovakav narativ u potpunosti se poklapa sa retorikom Kremlja o Majdanu. U 2020. godini, nakon što je izgubio predsedničke izbore, Aleksandar Lukašenko odbio je da napusti funkciju i nasilno razbio građanske proteste. Mnogi ljudi tada su završili u zatvorima, zadobili teške povrede i bili prinuđeni da napuste zemlju zbog političkog progona.
Marija Zaharova: „Važno je ne dozvoliti haos“
Glasnogovornica Ministarstva spoljnih poslova Rusije, Marija Zaharova, zauzela je diplomatskiji, ali nedvosmislen stav. U svom saopštenju istakla je: „Izuzetno je važno da demonstranti, pre svega lideri javnog mnjenja, pokažu zdrav razum i ne nasedaju na one koji raspiruju emocije“, kao i da se ne sme „dozvoliti da zbog toga u Srbiji zavlada haos“.
Zaharova svesno premešta fokus sa postupaka vlasti na „odgovornost“ protestanata. Time se stvara utisak da su protesti sami po sebi pretnja, bez obzira na njihove razloge. Delovanje studenata i građana koji demonstriraju se predstavlja kao pretnja stabilnosti, a Vučić – kao garant reda i mira.
Fraza o „raspirivanju emocija“ implicira da protestanti deluju iracionalno i da su podložni manipulaciji. To je klasičan način delegitimizacije građanskog nezadovoljstva, kroz predstavljanje protesta kao emocionalnih, a ne racionalnih. Iako Zaharova očigledno podržava Vučića, njeno saopštenje je dovoljno obazrivo da na površini ne izgleda kao direktno mešanje u unutrašnje poslove Srbije.
Sergej Šojgu: „Radimo na stabilizaciji“
Sekretar Saveta bezbednosti Rusije Sergej Šojgu sastao se u martu 2025. sa Aleksandrom Vulinom, potpredsednikom Vlade Republike Srbije, kako bi razgovarali o situaciji u Srbiji. Kako prenosi Rojters: „Razgovarali su o pokušajima Zapada da destabilizuje situaciju u Srbiji preko protesta“, ali i da su se „strane … dogovorile o jačanju koordinacije između obaveštajnih službi“. U ovom smislu treba posmatrati i vest da su agenti FSB, koje su pozvale srpske vlasti, krajem marta 2025. došli u Beograd kako bi navodno istraživali upotrebu nelegalnog zvučnog oružja protiv mirnih građana na najvećem skupu u istoriji Srbije 15. marta 2025.
Sastanak Šojgua i Vulina pokazuje nastavak formalizacije odnosa između najviših bezbednosnih struktura Rusije i predstavnika srpskih vlasti, posle uspostavljanja tzv. Radne grupe za borbu protiv obojenih revolucija od strane Vulina i Nikolaja Patruševa 2021. „Jačanje koordinacije između obaveštajnih službi“ podrazumeva konkretne mehanizme razmene informacija, tehnologija i možda metoda za suzbijanje opozicije. U Rusiji se slični protesti nasilno razbijaju: masovna hapšenja, batinanja, krivične prijave zbog pojedinačnih protesta, gonjenja zbog „ekstremizma“. Nezavisni mediji se blokiraju, aktivisti bivaju primorani na emigraciju ili završavaju u zatvoru. Upravo su to „tehnologije suzbijanja“ koje Rusija deli sa saveznicima – od metoda nadzora do formulacije optužbi.
Izraz „pokušaji Zapada da destabilizuje situaciju“ pokazuje usklađenost narativa između Moskve i Beograda. Šojgu svesno koristi pojam „destabilizacija“ umesto „protest“ ili „demonstracija“. Time se mirni unutrašnji politički procesi stavljaju u kontekst pretnje nacionalnoj bezbednosti, čime se opravdava primena specijalnih mera i uloga bezbednosnih službi.
Ovakva retorika stvara klasičnu konstrukciju „borbe protiv spoljnog neprijatelja“. Šojgu ovo ne koristi slučajno – samo prenosi šablon ruske unutrašnje politike na srpski kontekst.
Aleksandar Bocan-Harčenko: „Srbija treba stabilnost“
Ruski ambasador u Srbiji, Aleksandar Bocan-Harčenko, takođe je na malo diplomatskiji način podržao vlast Aleksandra Vučića: „Srbija treba stabilnost. Verujemo da će narod i vlast naći zajednički jezik.“
Ove izjave su uobičajeno diplomatske: uzdržane, bez oštrih ocena, ali sa jasno izraženim stavom. Rečenica „verujemo u mudrost srpskog rukovodstva“ jeste direktna podrška Aleksandru Vučiću i njegovoj politici. Nema ni traga neutralnosti ili simpatije prema protestantima, na ovaj način prenebregavajući činjenicu da je upravo srpski režim taj koji napadima na studente i oglušavanjem o većinsku volju građana izaziva nestabilnost u zemlji. Pominjanje „naroda“ je uopšteno i neodređeno – bez konkretnog priznanja ili podrške studentima. Narod je ovde apstraktna pozadina, ne subjekt. Kao i u izjavama drugih ruskih političara, reč „stabilnost“ je ključna. To je upravo ono na šta ruska diplomatija apeluje kada podržava autoritarne ili poluautoritarne režime. U ruskoj spoljnopolitičkoj terminologiji „stabilnost“ gotovo uvek znači: zadržavanje postojećeg režima po svaku cenu, koristeći sva sredstva.
Ako ste na strani promena – znajte: vaši protivnici dobijaju podršku iz Moskve.
Nije važno u kom obliku se ona izražava – u filozofskim manifestima Dugina, u obazrivim izjavama Zaharove, u diplomatskom jeziku ambasadora Bocan-Harčenka, u kontaktima bezbednosnih službi o kojima govori Šojgu, ili u otvorenom priznanju predstavnika vlasti u Beogradu – suština je ista: Rusija ne podržava studente, već vlast.
Rusko rukovodstvo, protiveći se sopstvenim protestima, svaku uličnu aktivnost vidi kao pretnju. Zato u svakoj zemlji u kojoj ljudi izlaze da se bore za svoja prava – od Belorusije do Srbije – staje na stranu sile, a ne pravde.
Srpski studenti se danas ne bore samo protiv autokratije unutar zemlje, već i protiv međunarodnog sistema podrške represiji.
Kremlj nije prijatelj slobodnog srpskog društva. On je saveznik onih koji se boje slobodnih izbora, slobodnih univerziteta i slobodnih ljudi.
