Ni osam godina nije bilo dovoljno da „nadležni organi“ (skup institucija za koje još samo SNS tvrdi da postoje) ustanove ko je u centru grada pokrivenom brojnim kamerama, uklonio sva vozila i sve prepreke da bi se očistio put za bagere zadužene da sravne Savamalu, kao ni ko je angažovao 30 batinaša sa zadatkom da na vreme potencijalnim svedocima uteraju onoliku količinu straha koja je potrebna da nikada ne progovore. I za policiju i za Više javno tužilaštvo u Beogradu je očito bilo previše rizično da pogledaju snimke i vide ko je na njima, čijoj firmi je pripadala teška mehanizacija ili da provere ko su vlasnici mobilnih telefona koji su te noći tokom rušenja locirani u Hercegovačkoj. A još rizičnije da pročitaju izveštaj tadašnjeg zaštitnika građana Saše Jankovića u kom je rečeno da se radi o „organizovanom kršenju prava građana“ izvedenom u akciji „koja je uključivala više različitih struktura: državnih i nedržavnih i više nivoa po vertikali“.
Jedini čovek koji u ovoj zemlji za sebe tvrdi da ima petlju da uradi ono „što niko sem njega nije smeo“ je u ovom slučaju zatajio – nije stigao da pročita izveštaj jer je čitao važnije stvari kao što je slučaj ubistva Jelene Marjanović. Ipak je nakon mesec dana protesta (bilo je to srećno vreme kada su građani još uvek protestovali zbog razbijanja Beograda kakav je bio vekovima pre naprednjaka), dao jedno od svojih čvrstih i državničkih obećanja: „Saznaćete sve vezano za Savamalu, bez obzira da li je to štetno za nas ili nije, ali trenutno me od toga više brine da se nađe ubica Jelene Marjanović.“
Nakon Savamale prvo su suštinski a ne formalno ukinute jedine dve institucije koje su tražile krivca – zaštitnik građana i poverenik za informacije, a onda lančano i sve ostale. Zato smo i stigli do afere Mala Krsna i ukidanja poslednjeg demokratskog prava – prava na glas
U međuvremenu su se na mestu ministra policije izmenjala tri naprednjačka favorita (Stefanović, Vulin i Gašić), a na mestu ministra pravosuđa takođe tri stranački istaknuta pravnika (Selaković, Kuburovićeva i Maja Popović), a rezultat je ostao bedan u oba slučaja – pokazalo se da institucije podjednako loše rade i kada je Vučiću stalo do nekog predmeta i kada ga smatra apsolutno nebitnim. Pritom su u drugom slučaju postojale veće šanse za rasplet imajući u vidu da vođa kriminalne grupe Veljko Belivuk, još od 2022. uporno pokušava da da iskaz o tome da je upravo on angažovan od strane države na poslovima maltretiranja, vezivanja i protivpravnog lišavanja slobode svih građana koji su se našli u Hercegovačkoj u noći kada su je sravnjivali, ali je postupajući tužilac Saša Ivanić čvrsto stavio šake preko ušiju i pobegao u suprotnom pravcu.
U nedostatku službenog lica koje bi od njega uzelo iskaz, Belivuk je pred Specijalnim sudom u Beogradu detaljno opisao „usluge“ koje je radio za državu, poput sprečavanja mitinga (ne laže, kamere su to zabeležile), razbijanja demonstracija (i za to se može naći pokoji snimak), ali i rušenje u Hercegovačkoj ulici koje je, kako kaže, obavio zajedno sa Zvonkom Veselinovićem. A onda je to uzaludno više puta ponovio. Viši javni tužilac u Beogradu Nenad Stefanović je izjavio da to može da ponavlja koliko hoće, ali da taj iskaz neće dati zvanično jer „Veljko Belivuk nikad nije bio obuhvaćen krivičnom prijavom ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) za slučaj Savamala, te se taj deo njegovog iskaza pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu ni ne može tretirati kao priznanje“.
Da li bismo iz toga mogli da zaključimo da bi isto prošao i ubica Jelene Marjanović ukoliko bi odlučio da prizna zločin, u slučaju da se radi o nekom koga MUP nije sam otkrio i obuhvatio krivičnom prijavom, pa makar kao dokaz ponudio i oružje sa sve forenzičkim dokazima? Teško, ali moguće imajući u vidu da naše pravosuđe za 25 godina nije uspelo da donese osuđujuću presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije iako je Vučić obećao ostavku ukoliko se taj zločin ne reši, a da je naša policija uspela da batinama usmrti mogućeg pomagača ili svedoka u slučaju ubistva dvogodišnje Danke Ilić, a da pritom ne izvuče nijedno relevantno saznanje iz njega.
Ali i toliko nesposobna policija i pravosuđe ne bi mogli da omanu u traženju krivaca za Savamalu imajući u vidu sve postojeće dokaze, a i prošlogodišnje priznanje Aleksandra Vučića: „Sa ponosom saopštavam – ja sam bio čovek koji je doneo odluku da se ruše protivpravne udžerice.“ Međutim, ni on nije saslušan, valjda po istom principu – MUP ga nije obuhvatio krivičnom prijavom, baš kao što ni pre sedam godina nije saslušana bivša supruga Siniše Malog koja je za KRIK izjavila da joj se Mali pohvalio kako je organizovao akciju „lupanja“ i „raščišćavanja“. Nisu saslušani ni tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović i direktor policije Vladimir Rebić, iako je argumente za to dao bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević rečima: „Potrebno je utvrditi ko je naredio policiji da ne izađe na lice mesta i zaštiti bezbednost građana. To Siniša Mali nije mogao da naredi, jer policijom upravljaju direktor i ministar unutrašnjih poslova.“
Naravno, procenjeno je da nisu potrebni ni iskazi direktora Gradske čistoće iako su njegovi radnici počistili dokaze pre uviđaja, kao ni direktor EPS-a iako je ovo preduzeće palilo i gasilo struju u kvartu u dogovoru sa potrebama rušitelja i policije kojoj se nije izlazilo na uviđaj. Sublimirajući ko bi sve to mogao da naloži, koordiniše i zataška, Saša Jankoviće je na predizbornom skupu u Savamali rekao: „Puno je bilo fantoma te noći, ali svi su bili tu u ime jednog čoveka – tebe, Aleksandre Vučiću. Niko od tvojih poslušnika nije smeo ni da pomisli da sam, iz sopstvenih interesa, pljune na građane, i drži ih slepe, gluve i neme. Ti si kompletni fantom iz Savamale. Tvoja je ovo odgovornost, ideja, interesi.“
Iako su pravnici čitav slučaj nazivali „dvosatnom suspenzijom pravne države“, pokazalo se da je ona daleko više od toga
U tom trenutku Vučić još uvek nije bio spreman da prizna ono što sme sada – jesam i šta mi možeš, već je rekao: „Tražili ste komisiju, dobićete komisiju, što se neko plaši bilo kakve istine, ja se ne plašim ničega, ni Savamale, ni helikoptera, ni gardista.“ A onda se ipak malo uplašio i izjavio da nije baš mislio na Savamalu već na smrt gardista i još neke istrage. Na to mu je Gordana Čomić uzvratila: „Da li će istrage o atentatu na Zorana Đinđića, Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije biti istovremene sa Savamalom i helikopterom ili ste ih naručili umesto njih?“ A onda je prenebregla i šta je pitala i da odgovor nikada nije stigao, već je sela u njegovu fotelju namenjenu za ministra ljudskih i manjinskih prava i zaboravila da je ikada bila neka Savamala.
Zbog toga ne bi trebalo da čudi ni što je tužilaštvo zaboravilo šta mu je posao, pa je izjavilo da ne može da radi jer mu policija ne dostavlja dokaze. A onda je na zahtev tadašnjeg poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića da dostavi delovodne brojeve dokumenata po kojima je Sanja Đurić, postupajuća tužiteljka u slučaju Savamala, obavestila javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva, MUP i Narodnu skupštinu zbog odbijanja policije da postupi po zahtevima i urgencijama, odlučilo da ne odgovori već da plati kaznu od 800.000 dinara. Republičko javno tužilaštvo je otišlo korak dalje i podnelo krivičnu tužbu protiv Šabića jer je u istom zahtevu tražio i biografiju tužiteljke, što baš i nije neka krivica ukoliko se tužilac za Savamalu ne vodi kao zaštićeni svedok.
Iako su pravnici čitav slučaj nazivali „dvosatnom suspenzijom pravne države“, pokazalo se da je ona daleko više od toga.
„Od momenta fantomskog noćnog rušenja u Savamali, bio sam uveren da je reč o crvenoj liniji koja u civilizovanom društvu nikada nije smela biti pređena. Kasniji događaji ovo uverenje su samo potvrdili. Zato ravnanje Hercegovačke ulice i nije moglo predstavljati izolovanu epizodu, već je, nažalost, moralo biti doživljeno kao najava načina na koji će se nosioci političke vlasti i ubuduće odnositi prema zakonitosti i podeli vlasti. Sve kasnije afere i potpuna devastacija institucija, začete su i obznanjene te noći“, kaže Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda.
I nema sumnje da je tako. Nakon Savamale prvo su suštinski a ne formalno ukinute jedine dve institucije koje su tražile krivca – zaštitnik građana i poverenik za informacije, a onda lančano i sve ostale. Zato smo i stigli do afere Mala Krsna i ukidanja poslednjeg demokratskog prava – prava na glas.
