Ne tako davno činilo se da je propadanje Zemljinog ozonskog omotača nepremostiv izazov. Decenije upotrebe štetnih hemikalija poput hlorofluorokarbonata (eng. skraćenica CFC, prim.) pretile su da našoj planeti nanesu nenadoknadivu štetu. Suočavali smo se s rizikom klimatske destabilizacije, kolapsom ekosistema, te kidanjem naših lanaca ishrane. Posledice kakve su se nekad činile nezamislivim postale bi bolno stvarne.
Ali onda se desilo nešto izuzetno: čovečanstvo se ujedinilo u želji da zaštiti ozonski omotač. Uvažavajući upozorenja nobelovaca Pola Krucena, Marija Moline i Šervuda Roulanda, čije je istraživanje ukazalo na ozbiljnost te pretnje, nismo ignorisali ni odbacivali dokaze koje je nauka obezbedila, niti smo zabili glave u pesak tvrdeći kako je izazov preveliki da bismo se s njim nosili. Umesto toga, globalna zajednica postala je svesna urgentne potrebe da se kolektivno uradi nešto po tom pitanju.
Otad su, oslanjajući se na naučna saznanja, čitave industrijske grane doživele transformaciju, dok je primenom mera ujednačavanja obezbeđeno da budu zaštićene zemlje koje nisu snosile odgovornost za nastanak ovog problema. Zahvaljujući Montrealskom protokolu (iz 1987. godine), koji je ratifikovalo 197 zemalja, iz upotrebe je postepeno izbačeno skoro 99 odsto supstanci koje su doprinosile propadanju ozonskog omotača. Ovo uključuje smanjenje i zamenu CFC, što je proces klimatskih promena usporilo za najmanje jednu deceniju.
Iako čine manje od pet odsto svetske populacije, starosedelačke zajednice štite najmanje jednu četvrtinu svetskog kopna i mora, te 80 odsto biodiverziteta na Zemlji
Uspeh globalne zajednice u zaštiti ozonskog omotača trebalo bi svima da nam posluži kao svetionik nade. Reč je o jednom od najvećih dostignuća ljudskog roda na planu očuvanja zaštite životne sredine, pokazujući šta smo sve u stanju da postignemo kad se, odlučno i s uzajamnim poštovanjem, u potpunosti posvetimo nečemu.
Ovaj primer bi, međutim, mogao da posluži i kao upozorenje. Prošle godine objavljena studija Johana Rokstrema i 28 drugih vodećih klimatskih stručnjaka razotkrila je zapanjujuću novu realnost, podvlačeći potrebu da se usvoji kolektivni pristup kako bismo Zemlju zaštitili pre nego što postane prekasno.
Model planetarnih granica, koji su Rokstrem i drugi predstavili 2009, nudi koristan model za procenu stanja zdravlja Zemlje. Model identifikuje devet međusobno povezanih faktora – uključujući klimatske prilike, dostupnost sveže vode, biodiverzitet i način korišćenja zemljišta – od presudnog značaja za stabilnost planete i kvalitet života na njoj. U pomenutoj novoj studiji, međutim, Rekstrem i koautori otkrivaju da je šest od tih devet granica već probijeno, što Zemlju vodi u opasnom smeru, potkopavajući njenu otpornost i dovodeći u pitanje dobrobit ljudskog roda. Upadljivo je takođe da je stanje ozonskog omotača jedina oblast u kojoj se opažaju znaci poboljšanja.
Budući da Zemlja funkcioniše kao isprepletani sistem, ne možemo da rešavamo jedan problem a da se ne pozabavimo i ostalim. I mada smo svesni ključne uloge koju planetarne granice imaju u obezbeđivanju uslova za život na Zemlji, dosad nismo delovali dovoljno odlučno da bismo zaustavili naše klizanje ka ambisu.
Znamo, na primer, da je više od milion vrsta na granici izumiranja, što bi potencijalno moglo da dovede do kolapsa čitavih ekosistema. Znamo takođe da otpuštanje azota i fosfora vodi proliferaciji cvetanja toksičnih algi u okeanima i slatkim vodama, čime se probija granica biogeohemijskog protoka. Isto tako, tolerisanje opasnih nivoa hemijskog zagađenja i činjenice da naša deca u organizam unose čestice mikroplastike kompromituje sisteme za održavanje života neophodne za opstanak ljudske vrste.
Kako bi povratile stabilnost Zemlje, vlade moraju da budu svesne potrebe da se ovih devet planetarnih granica poštuje. Ovo zahteva kontinuiranu posvećenost smanjenju emisija stakleničkih gasova, zaštiti biodiverziteta i vodnih resursa. Naše šanse za uspeh, pritom, eksponencijalno rastu ukoliko sarađujemo jedni s drugima: ako je međunarodna zajednica u stanju da se ujedini kao što je to učinila kad je pravljen dogovor o oporavku ozonskog omotača, onda nade još ima.
Resursi kojima Zemlja raspolaže jesu ograničeni, ali nema granica ljudskoj dovitljivosti, ni našoj sposobnosti da rešavamo složene probleme
Prvo, ipak, moramo da poslušamo savet starosedelačkih naroda i lokalnih zajednica, i poslušamo šta nam priroda govori. Iako čine manje od pet odsto svetske populacije, starosedelačke zajednice imaju ulogu mudrih staratelja koji štite najmanje jednu četvrtinu svetskog kopna i mora, te 80 odsto biodiverziteta na Zemlji.
Da bismo takav pristup unapredili, udružili smo snage u okviru Planetarnih čuvara (eng. Planetary Guardians), nezavisnog kolektiva globalnih lidera, naučnika i zagovornika zaštite životne sredine koji promovišu model planetarnih granica. Cilj nam je da promovišemo usvajanje tog modela kao okvira za procenu i usmeravanje kolektivne akcije u borbi protiv klimatskih promena.
Okupljajući oko tog cilja lidere različitih zemalja, industrijskih grana, starosnih grupa, rodova i kultura, Planetarni čuvari za ambiciju imaju da naša različita porekla i iskustva iskoriste za pronalaženje rešenja za zaštitu planete. Resursi kojima Zemlja raspolaže jesu ograničeni, ali nema granica ljudskoj dovitljivosti, ni našoj sposobnosti da rešavamo složene probleme. Pravo pitanje je kakvu Zemlju želimo da ostavimo budućim generacijama.
Jasno je da nema jednostavnih odgovora i brzih rešenja. Naša budućnost zavisi od koraka koje je svako od nas spreman da preduzme. Ali spasavanjem ozonskog omotača već smo pokazali da zajedničko preduzimanje brzih, dobro utemeljenih mera može da dovede do promena potrebnih da bi život ljudske vrste na Zemlji ostao održiv.
Pišu: Robert Redford i Šije Bastida
Autori su američki glumac, režiser i producent, koosnivač Redford centra, i klimatska aktivistkinja iz redova meksičke starosedelačke zajednice Otomi-Toltek
Copyright: Project Syndicate, 2024.
