Kada se pogleda život i delo Švajcarca Mila Raua (1977), jednog od vodećih svetskih pozorišnih reditelja i aktivista levičarske orijentacije, odskora direktora prestižnog Bečkog festivala, primećuje se, u poslednjih šest meseci, veoma veliko ubrzanje kako u njegovim aktivnostima, tako i u njegovom neposrednom društvenom okruženju. S jedne strane, dolazi do rapidnog rasta ultradesnice, pre svega u Slovačkoj, Bratislava je na sat vremena vožnje od Beča, ali i u samoj Austriji, gde su izbori ovog vikenda i gde se očekuje povratak na vlast zloglasne, po poreklu neupitno neonacističke Slobodarske partije Austrije (FPO). S druge strane, istovremeno raste i Rauov direktni, promišljeni, eruptivni umetnički i politički otpor svim tim pojavama.
U okviru poslednjeg izdanja Bečkog festivala, a koje je trajalo do kraja juna, prvog u njegovom mandatu direktora, Rau je razvio sveprožimajući umetnički i politički koncept Slobodne Republike Beč. Ovaj par exellence „modernistički“ koncept – u okviru Slobodne Republike Beč, Rau sprovodi viziju koju naziva „Drugi modernizam“, referišući se na čuveni bečki modernizam s početka 20. veka s figurama kakve su Šonberg, Frojd ili Klimt – podrazumeva, kao i svaki modernizam, nerazmrsivo prožimanje umetničkih i društvenih akcija, a u ovom slučaju to znači da festivalski program postaje platforma za konkretnu političku borbu. Tako su, na primer, jedan od festivalskih programa bila „Bečka suđenja“ na kojima se, u detaljno elaboriranom prostornom i dramaturškom setingu, kao oblik sudskih inscenacija, direktno „sudilo“ FPO i neonacizmu u Austriji.
Jedva da je prošao jedan mesec od kraja Bečkog festivala, a Rau pokreće međunarodnu peticiju u odbranu Mateja Drličke koga je s mesta direktora Narodnog pozorišta u Bratislavi, iz nedvosmisleno političkih razloga, smenila ministarka kulture Martina Šimkovičova (s desničarskom mantrom „nećemo politički angažman umesto umetničkog“), kadar partije koja je, ako je to moguće, još više desno na političkom spektru od one premijera koalicione vlade Roberta Fica, ministarka čiju ostavku kulturni radnici Slovačke traže, u uličnim protestima, celo leto. Odmah posle toga, početkom septembra, Rau pokreće – s Elfride Jelinek, dobitnicom Nobelove nagrade za književnost čiji komad Burgteatar o kolaboraciji austrijskih umetnika i intelektualaca s nacizmom sprema za maj 2025. godine na sceni istog tog Burgteatra, austrijskog nacionalnog pozorišta – projekat Otpor sada. Ovaj projekat – koji je Rau u poslednje samo dve nedelje (!) uspeo da na razne načine prikaže na pozorišnim i drugim manifestacijama u Amsterdamu, Antverpenu, Stokholmu, u Beogradu, na 58. Bitefu koji je svečano otvorio i na kojem mu se igra predstava Antigona u Amazoniji, a odakle ide pravo za Njujork gde se ova turneja završava – zasniva se na javnom apelu umetnicima, ali i svim građanima, a koji su pokrenuli on, Jelinek i glumci iz predstave Burgteatar, da neonacizmu pruže „otpor sada“, konkretno da u Austriji ovog vikenda nikako ne glasaju za FPO.
Ovaj razgovor smo vodili telefonom, on u kratkoj pauzi između Antverpena i Beograda, u svojoj kući u Kelnu, a ja u sobi hotela Evropa u Sarajevu, zgradi iz koje je 28. juna 1914. austrougarski nadvojvoda Franc Ferdinand, sa suprugom Sofijom, krenuo na svoj poslednji put. Rau se grohotom smeje kada mu kažem gde se nalazim, da smo mu mi, Srbi, u Sarajevu, pre vek i po, olakšali posao stvaranja Slobodne Republike Beč tako što smo srušili Austrougarsku monarhiju.
Razgovor vodimo na prvi dan jeseni, nedelju dana pred izbore u Austriji, a počinjem ga upravo ovom rekapitulacijom poslednjih šest meseci u životu Mila Raua i pitam ga za njegov komentar.
„Mislim da si jako dobro opisao dijalektiku moga života u poslednjih nekoliko meseci. To se ubrzanje zasniva na dve činjenice. Prva je ta da sam se pre godinu dana preselio u Beč, došao na čelo Bečkog festivala koji je velika, istovremeno lokalna i međunarodna institucija. Ti i ja smo o tome već vodili veliki razgovor (p. a. intervju I. M. s Rauom u časopisu Critical Stages), pokušao sam da ’politizujem’ instituciju Bečkog festivala, da od ove velike i značajne manifestacije napravim platformu za političku akciju, za šta si mi u junu rekao da se od mene upravo to i očekivalo (smeh). U Srednjoj Evropi sam, a to je druga činjenica, zatekao drugačije prilike od onih u Zapadnoj, u kojoj sam doskora živeo (Rau je godinama bio direktor Gradskog pozorišta u Gentu, Belgija, prim. a.), a o tim sam prilikama dosta pisao i nazvao ih, u jednom nedavnom govoru, ’atlantsko kašnjenje’. U Zapadnoj Evropi si ti još uvek u funkcionalnoj liberalnoj demokratiji i u ostvarenom diverzitetu kulturne scene. Tamo, naravno, nisi počeo 1989. godine već 1945, i tamo postoje zemlje koje nisu ni imale fašizam.
Kada dođeš u Beč, u srcu si Evrope, u srcu evropske istorije na koju si me podsetio svojim hotelom u Sarajevu, ali i u središtu njenih neprijatelja… Ti neprijatelji nisu samo u Austriji, već i u Slovačkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Srbiji, za njima ultradesnica u Zapadnoj Evropi debelo kaska (odatle metafora atlantskog kašnjenja). Ultradesnica u Austriji, recimo, manipuliše žrtvama holokausta, zloupotrebljava u osnovi utopističku ideju nacionalne države pretvarajući je u etnički, zatvoreni, nacionalistički projekt.
Kada se međunarodni festival kao što je Bečki i međunarodni umetnik kao što sam ja konfrontiraju takvim prilikama, dobija se upravo ovo što si ti nazvao – ubrzanje. Ono je uslovljeno opštim ubrzanjem oko mene, u društvu. Te društvene prilike nazivam, parafrazirajući Bibliju, Drugi dolazak nacionalizma u Srednju Evropu, a u sprezi s ekonomskim neoliberalizmom. To je ideologija sasecanja subvencija za kulturu, čitavih kulturnih institucija, a što se sve, s jasnom svešću da se kulturi nanosi zlo, maksimalno ubrzava. To je sada otvoreni, dublji politički program, program uništavanja, kojem moramo da pružimo otpor… Izjavio sam u Antverpenu da otpor nema formu, sam otpor je forma koji god konkretni oblik da uzme – umetnički protest, način života, glasanje na izborima, intelektualnu debatu, ili, kao u sloganu 58. Bitefa, lepote ’koja će spasiti svet’.“
Ultradesnica u Austriji, recimo, manipuliše žrtvama holokausta, zloupotrebljava u osnovi utopističku ideju nacionalne države pretvarajući je u etnički, zatvoreni, nacionalistički projekt
Govor na koji se referišeš je onaj koji si, kao uvodničar, pre neki dan držao u Antverpenu, na Kongresu ITI (Međunarodnog pozorišnog instituta). Taj Kongres se odvijao pod naslovom „Poveži i prigrli“ i ti si se u svom govoru na njega pozivao, promovišući upravo povezivanje, ljubav, zajedništvo, opšti interes, kolektivni rad u cilju pružanja otpora… S druge strane, i eto dijalektike opet na delu, ti se nisi povukao iz konfrontiranja i borbe, pri čemu mislim i na predstavu Burgteatar po drami Elfride Jelinek, ali i na proglas i akciju Otpor sada! koju ste upravo vi, umetnici okupljeni oko predstave, pokrenuli na austrijskom i svetskom nivou, a čiji su povod izbori u Austriji i mogući povratak ultradesnice na vlast.
Držanje govora, propovedi, pravljenje raznih događaja… nemaju smisla bez stvarne saradnje, akcija, stvarne prakse promene i otpora… Takvu vrstu samo salonskog otpora putem govorancija, ja u tom govoru u Antverpenu zovem „socijademokratski realizam“, i smatram da je gori od „socijalističkog realizma“ (smeh). U tom, „socijaldemokratskom realizmu“, ideja otpora i revolucije se drži u sigurnom zabranu umetničkog stvaranja, i ništa nas van tog babla ne zanima. To je veoma opasna, nazovimo je „taktika“, koju je evropska levičarska elita često praktikovala – otpor koji se pretvara u povlačenje pred stvarnošću koja je mnogo složenija i toksičnija. Ono što mislim da sam se uvek trudio da činim svojim umetničkom i kustoskom praksom jeste bilo da institucije u potpunosti otvorim za ciljeve koji proističu iz – stvarnosti.
Kažu mi: Milo, ti nisi demokrata! Ti si protiv većine društva koja želi desničarsku „renacionalizaciju“ kulture, mrzi umetnost i levičarsko reprogramiranje zapadne kulture u poslednjih pedeset godina, koji želi, dakle, povratak onome gde smo ranije bili – nacionalnoj kulturi. Na to demokratski mogu samo da odgovorim – mislim da greše i zato ne glasajte za njih! Tako funkcionišu parlamentarne demokratije – da otvoreno kažeš glasaj za ovu partiju, a ne za ovu. I pobeda na izborima ne znači, na kraju krajeva, da možeš da ideš protiv institucija, da možeš sve da menjaš. Sada se, na primer, u Austriji i nekim drugim zemljama diskutuje o „ljudskim pravima“. Da li je sistem zasnovan na univerzalnim ljudskim pravima „nedemokratski“ zato što je u suprotnosti sa onim što većina hoće? I ako 90 odsto stanovništva želi, recimo, da posečemo sve drveće, to ne možemo da učinimo jer ćemo svi da pomremo (smeh). Vrlo je opasno kad imaš, kao u Mađarskoj ili Rusiji, antisistemske pokrete koji uzurpiraju demokratske procedure da bi došli na vlast – primera za tako nešto u evropskoj istoriji 20. veka ima onoliko. Oni kada dođu na vlast unište sve opcije da je ikad izgube (smeh). To je ono čemu ja, pre svega, pružam „otpor sada“.
Nove društvene prilike nazivam, parafrazirajući Bibliju, Drugi dolazak nacionalizma u Srednju Evropu, a u sprezi s ekonomskim neoliberalizmom. To je ideologija sasecanja subvencija za kulturu, čitavih kulturnih institucija. To je sada otvoreni, dublji politički program, program uništavanja, kojem moramo da pružimo otpor
Jelinek je pre 45 godina, posle njegove premijere u Bonu, zabranila da se komad Burgteatar ponovo igra. Nedavno je tu zabranu skinula jer želi da ga upravo ti režiraš i to na sceni – Burgteatra. Njegova premijera se planira za maj sledeće godine, na otvaranju novog izdanja Bečkog festivala. Ovaj komad tretira, kao i, na primer, celo delo drugog velikog austrijskog pisca Tomasa Bernharda, činjenicu da se austrijski intelektualci i umetnici, za razliku od nemačkih, nikad nisu suočili s austrijskom prošlošću, sa svojom odgovornošću za nacizam i kolaboraciju s tim režimom… Pošto 45 godina nismo mogli da ga vidimo na sceni, a pre toga smo i ti i ja bili deca, da li bi mogao da ga, u nekoliko redova, predstaviš?
Kad smo kod velikih austrijskih pisaca koji jesu pružali otpor nacizmu, kao što su Jelinek i Bernhard, ima i jedan koji mu se suprotstavljao već u najavi, sredinom 20. veka. Karl Kraus u svojoj epohalnoj drami Poslednji dani čovečanstva kaže – Austrijanci su jedini narod zaglavljen u iskustvu (smeh). To je upravo ono što Elfride opisuje u ovoj drami. Komad ima dva čina, prvi se dešava 1941. kad nacizam pobeđuje, to se čini kao kraj istorije, ali ne u Fukojaminom neoliberalnom smislu, nego pod svastikom: čini se da je priča gotova, Francuzi su gotovi, čini se da je i Rusija, Jugoslavija pruža otpor… Kao da je Evropa ujedinjena pod okriljem Nemačke, a Austrija je već njen deo. Jedna veoma poznata austrijska umetnička porodica se kompletno adaptira tim novim okolnostima – hoće da se pobiju svi Jevreji, da se govori perfektni nemački (ne više onaj austrijski, Austrija za njih nikad nije ni postojala). I onda drugi čin, 1945, Rusi ante portas… Oni se potpuno menjaju, postaju anti-antisemiti, ponašaju se kao da su uvek bili disidenti, protivnici nacizma, neće više da govore nemački, Austrijanci su za njih divna nacija – prve žrtve Hitlera… Intelektualna klasa koja ne uči iz iskustva, nego se samo adaptira onome što je mejnstrim. Prvo je mejnstrim pobiti sve Jevreje, a četiri godine kasnije je biti za Izrael.
Partija za koju projektom Otpor sada! pozivamo da se ne glasa, FPO, bila je nacistička partija, samo nekoliko godina posle Drugog svetskog rata ona se ponovo pojavila, pod novim imenom, ali sa istim ljudima. Onda su se i oni adaptirali i postali neoliberalna partija. To su ljudi bez ikakvog morala koji će se prilagoditi bilo čemu da bi dobili glasove. Njihov slogan na ovim izborima je Tvrđava Austrija i kad sam ih ja pritisnuo priznali su da je to parafraza izraza Tvrđava Evropa Jozefa Gebelsa… Nije istorija kutija iz koje možeš slobodno da uzimaš šta hoćeš jer je ostalo, kao poreklo izraza Tvrđava Austrija, ionako zaboravljeno, i ništa više nema nikakvog značenja ni smisla.
Nemački mozak ne može da se odvoji od istorijske krivice holokausta, ali to je nemački mozak. Oni ne mogu od toga da se mrdnu ako Izrael, što znam, napravi 5.000 genocida. To je njihov izbor i oni ga se pridržavaju
Nemačka situacija je bila drugačija, ali ne mislim na istoku gde sada takođe cveta neonacizam u vidu partije AfD, već na zapadu. Oni su postali deo atlantskog eksperimenta, ostavili su stvarno prošlost iza sebe, odbacili je tako što su prihvatili svoju krivicu, i ona se zato, navodno, nikada više neće ponoviti. Ispostavlja se, međutim, da je to bila velika, da kažem, tako filozofska greška, jer se krivica iz prošlosti ponavlja, vidimo sad to na Bliskom istoku, u izraelskoj politici i zločinima u Gazi. Jedina je razlika što to više nije holokaust… I to je savremeni politički kontekst u koji ću, kao što to uvek radim, da stavim komad Elfride Jelinek.
Ti dolaziš iz Švajcarske, radiš u Austriji, ali u trećoj zemlji nemačkog jezika, samoj Nemačkoj, ne bi mogao da razviješ ovakvu kritiku izraelske politike prema Palestini, njihovih zločina u Gazi, u Berlinu bi bio kenselovan… Pored svega što govoriš o Austriji, makar Beč ima i drugu stranu: u duhu „prvog modernizma“, crvenog Beča iz dvadesetih godina 20. veka, taj grad je otvoren, liberalan i progresivan.
U pravu si. Nemački mozak ne može da se odvoji od istorijske krivice holokausta, ali to je nemački mozak. Oni ne mogu od toga da se mrdnu ako Izrael, šta znam, napravi 5.000 genocida. To je njihov izbor i oni ga se pridržavaju, bilo kakav drugačiji diskurs je tamo veoma ublažen, mek. Moja pozicija je drugačija, jednom sam nogom u nemačkom govornom području, u Srednjoj Evropi, u Beču, a drugom u onoj atlantskoj, u kojoj je dominantnija postkolonijalna problematika. Hana Arent je posle Drugog svetskog rata, u svojim studijama totalitarizma, pokrenula pitanje genocida koje su na „globalnom jugu“ učinjeni u doba kolonizacije… Dakle, reč je o dve velike evropske krivice, holokaustu u Srednjoj Evropi i genocidima kolonizacije koje su vršile zapadnoevropske sile van Evrope. Njih treba tretirati na dijalektički način.
Kada sam juče razgovarao o Bitefu, mojoj predstavi na njemu i dolasku u Beograd na otvaranje, s jednom beogradskom novinarkom, govorili su mi o Rio Tintu i projektu iskopavanja litijuma. Rekli su mi da se od vas traži da se „žrtvujete za Evropu“; ako ne kopate litijum onda ste protiv Evrope. To je, zaista, smešno… Ne možemo samo da se borimo protiv neonacista, jer istovremeno moramo da tražimo demokratizaciju Evropske unije. Ako želimo da spasimo ideju Evrope, moramo da je spasimo i od nje same, pre svega od politike koju danas vode Nemačka i Šolc. Nema Evrope ako nije demokratska.
Kada se u romanu Idiot Dostojevskog izgovori ta čuvena rečenica „lepota će spasiti svet“, koja je slogan i 58. Bitefa, neko prokomentariše – to kažeš zato što si zaljubljen… To je divno, jer sve što radimo, treba da radimo iz ljubavi prema drugom
Nedemokratskoj Evropi idealno odgovaraju i male, balkanske autokrate koje se prema rođenoj zemlji i narodu ponašaju kao engleski guverneri Indije u 19. veku… Eto nas tako već na Balkanu, u Beogradu, na Bitefu, na sledećoj tački tvoje međunarodne turneje… Znaš onaj vic – Balkan je sve južno od bečke ulice Marija Hilferštrase?
Nisam znao, ali je odličan (smeh).
Na Bitefu će se igrati tvoja predstava Antigona u Amazoniji. Ona je deo istog ciklusa s predstavama Orest u Mosulu, koju smo videli na Bitefu pre nekoliko godina, i Medejina deca. To deluje kao neki metod, zar ne? Transpozicija grčke tragedije u savremeni, postkolonijalni, dokumentarni okvir.
Da, to je metod u celom ciklusu. On se sastoji u tome da uzmem neku poznatu mitsku građu iz antičke tragedije, kao Antigonu, i onda tragam za lokalnim kontekstom, a koji toj građi daje novu pozadinu, njenu neophodnost i značaj u savremenom trenutku. Može da se radi Antigona i u kontekstu Zapadne Evrope, a to bi onda verovatno ispala neka identitetska priča, ali važno je pronaći „globalni kontekst“. Mislim da smo njega pronašli u Brazilu, u Amazoniji, u kojoj je kapitalizam uništio šume i prirodu, u kojoj jedan odsto stanovništva kontroliše pedest posto zemljišta. Tu smo priču ispričali u saradnji s najvećim tamošnjim pokretom radnika bezemljaša. Sofoklovu Antigonu, s njenim središnjim temama borbe protiv nepravde i nasilja, tako smo ne samo osavremenili, već i demokratizovali.
Vratimo se na kraju u Beč. Rekao si da otpor nema jednu formu, jer je on po sebi forma i da može da se ostvaruje u različitim oblicima. Ako 29. septembra u Austriji pobede desničarske partije, ako FPO dođe ponovo na vlast, šta će biti tvoj konkretni oblik otpora?
On je, naravno, već počeo projektom Otpor sada. U tom apelu od koga je sve počelo kritikovali smo i austrijsku kulturnu scenu, optužujući je za tišinu. To je pokrenulo mnoge inicijative i mislim da će one imati uticaja, da će doneti male promene u procentima dobijenih, odnosno izgubljenih glasova. Ja u to stvarno verujem, jer još uvek živimo u demokratiji…. Naravno, posle ćemo nastaviti stvarajući razne oblike umetnosti, ali i Republiku Ljubavi koju ćemo najaviti tek u novembru… Kada se u romanu Idiot Dostojevskog izgovori ta čuvena rečenica „lepota će spasiti svet“, koja je slogan i 58. Bitefa, neko prokomentariše – to kažeš zato što si zaljubljen… To je divno, jer sve što radimo, treba da radimo iz ljubavi prema drugom. Odgovor je u samom stvaranju umetnosti s drugim ljudima, za druge ljude.
