U poslednjem izveštaju Evropske komisije o Srbiji navedeno je da su se pojačali napadi visokih zvaničnika na organizacije civilnog društva, svi kritičari režima su bili pod pritiskom, a branitelji ljudskih prava su se čak našli na udaru špijunskog softvera. Četiri meseca kasnije, posvećena evropskom putu i vladavini prava kakva jeste, država je odgovorila na iznete kritike i pokazala da može još bolje. Naoružana policija, bez naloga za pretres, upala je u prostorije četiri nevladine organizacije (u slučaju Crte, iz drugog pokušaja), tabloidi su o akciji izvestili pre nego što se odigrala, a glavni tužilac Nenad Stefanović objasnio je da postupaju na osnovu neproverenih sumnji američkih zvaničnika da su sredstva USAID-a globalno nenamenski trošena. Kako takva pomoć nije tražena iz SAD, o verovatnijim motivima akcije razgovaramo sa Rašom Nedeljkovim, programskim direktorom Crte, u čijim kancelarijama je policija provela 28 sati.
Nedelju dana pre upada policije, Crta je ponudila aktivistima deo svog kancelarijskog prostora za zajednički rad, obećavajući čaj, kafu i mirno okruženje. Kakva je atmosfera danas?
Performans policije je nešto što očekujemo godinama. Nismo u nekakvom stanju šoka i neverice, nismo ni izgubljeni ni zbunjeni koliko god da je iskustvo bilo neprijatno i koliko god da nijednom normalnom kolektivu ne može da bude svejedno što mu dvadesetak naoružanih ljudi zauzima radni prostor. Očekivali smo da će USAID spin biti iskorišćen da nam se „oduže” što smo otkrili izbornu prevaru, izašli iz Radne grupe za primenu ODIHR preporuka, podneli inicijativu Ustavnom sudu, podržali studente… Odavno se na organizacije civilnog društva lepe sve najgore etikete, paušalno nas po propagandističkim glasilima optužuju za svašta, pa i za terorizam, a imamo utisak da su i policajci bili „iznenađeni“ kvantitetom i urednošću poslovne dokumentacije u Crti. Ne znam da li su na tragu tabloidnih budalaština očekivali da će naći samo pepeo spaljenih dolara, ali uveren sam da su ozbiljne nevladine organizacije uzor za transparentnost i poštovanje svih zakona i propisa u radu. Jednostavno, mi znamo da nam se ni najsitniji prekršaj ne bi tolerisao. Na naše standarde kontrole i interne revizije, kao i revizije koje sprovode donatori, trebalo bi državne institucije da se ugledaju.
Ne znam da li su na tragu tabloidnih budalaština očekivali da će naći samo pepeo spaljenih dolara, ali uveren sam da su ozbiljne nevladine organizacije uzor za transparentnost i poštovanje svih zakona i propisa u radu jer znamo da nam se ni najsitniji prekršaj ne bi tolerisao
Ipak, to što smo pribrani i u miru sa sobom u odnosu na oko osam i po hiljada kopiranih stranica dokumentacije koju je policija odnela, ne znači da nismo zabrinuti. Zabrinuti smo za Srbiju, ne samo za sebe. Jasno nam je da je ova akcija bila pre svega hrana za režimske medije i njihove manipulacije, ali svesni smo i da se njome dalje normalizuje represivno postupanje vlasti i najavljuju možda još drastičniji obračuni sa svima koji je kritikuju. Ne samo s organizacijama civilnog društva. Raste temperatura vode u kojoj nas sve zajedno kao žabu kuvaju. Istovremeno, ohrabreni smo podrškom koju dobijamo od raznih delova društva, a koja se manifestuje i u povećanom broju malih donacija građana koje nam stižu poslednjih dana. Studentska pobuna je uspela da otvori oči većini u Srbiji, koja sada jasno vidi da je „car go“. U nemoći da kontroliše tu štetu, vlast se sve više priklanja represiji.
Da li ste iz obraćanja Nenada Stefanovića razumeli oko čega se tačno vodi istraga, kojim povodom i zašto se baš u Crti traže ta „zasad nepoznata lica“?
Iz njegovog obraćanja je jasno da nije problem USAID, nego što je pala nadstrešnica. Hoću reći, tužilaštvo se upustilo u politički cirkus ne bi li zamutilo vodu oko činjenice da je ono jedan od ključnih delova sistema zbog kojih Srbija već mesecima ne može da se smiri, zbog čijeg nerada nisu ispunjeni studentski zahtevi i zbog kojih građani nemaju poverenja da će u Srbiji početi da se suzbija sistemska korupcija koja je počela i doslovno da nas ubija. Smešan je i patetičan Stefanovićev pokušaj da obrazloži zastrašivanje Crte i drugih organizacija zabrinutošću za načine trošenja novca američkih poreskih obveznika. Ne zabrinjava ga kad istraživački novinari otkriju da npr. Grad Beograd ispumpava milione iz budžeta, dakle iz naših džepova, kroz mrežu fiktivnih udruženja. Kad se naša javnost pita zašto tužilaštvo ne postupa na osnovu informacija o kriminalnim aferama koje objavljuju nezavisni mediji, eventualno dobijemo odgovor da tužilaštvo ne zna koji mediji jesu ili nisu kredibilni. U ovom slučaju, tužilaštvu je bilo dovoljno da vidi i čuje par izjava američkih zvaničnika, par tvitova sa drugog kontinenta, pa da digne Upravu kriminalističke policije na noge.
Još je smešnija izjava Stefanovića da se ogroman logo USAID-a slučajno našao iza njega na nekoj fotografiji. Naravno da on nije zaboravio da je i tužilaštvo bilo korisnik njihove pomoći. Ne sekiraju se oni zbog USAID-a, nego koriste gužvu, tj. ovu ogromnu geopolitičku pometnju za odmazdu prema Crti zbog toga što je, između ostalog, dokazala razmere prevare koja je počinjena na beogradskim izborima u decembru 2023.
Da li je odmazda jedini motiv?
Pokušaj diskreditovanja Crte deo je operacije kojom vlast pokušava da ubedi građane da se u Srbiji dešava „obojena revolucija“, da spoljne sile pokušavaju da sruše državu. Na stranu to šta pojam obojena revolucija zaista znači i što takvim spinom vlast sebe identifikuje kao autoritarnu, podrazumeva se da će u širenju takve paranoje stradati civilno društvo kao dežurni krivac, koji se još od Miloševićevog vremena (koje je, ne zaboravimo, takođe bilo i Vučićevo vreme) predstavlja kao zla armija stranih plaćenika.
U duhu tog vrhovnog spina o obojenoj revoluciji, predstavnici vlasti i režimski mediji uporno plasiraju dezinformaciju o USAID-u kao „organizovanoj kriminalnoj grupi“ od trenutka kad je Donald Tramp izdao izvršnu naredbu o privremenom zamrzavanju njegovog rada. Ta uredba nije ni dokaz, ni optužnica, a posebno nije nikakva pravnosnažna presuda da je reč o „organizovanoj kriminalnoj grupi“. USAID je agencija američke vlade koja postoji od ranih 1960-ih i pruža razvojnu pomoć državnim institucijama, privredi i građanima širom sveta. Nigde u tom svetu nije preko noći USAID proglašen kriminalnom bandom kao u Srbiji i iskorišćen za spektakularno otvaranje lova na veštice – naravno, uz skrivanje činjenice da je država bila mnogo veći korisnik njihovih sredstava nego nevladin sektor.
Sa jedne strane policija nije umela da utvrdi na kojoj adresi je Crta registrovana, sa druge joj je tužilaštvo naložilo da sazna elementarnu stvar poput toga da li postoji obaveza obaveštavanja donatora o namenskom trošenju sredstava. Možda je ova „istraga“ trebalo da počne informisanjem nadležnih preko interneta, pre nego što su počele racije?
Daću vam jednu ilustraciju karaktera ove policijske operacije. Kada su konačno pronašli našu adresu, u kancelariju je ušlo 18 pripadnika UKP, mahom muškaraca, s pištoljima i mrkim pogledima. Posle 28 sati, ispratili smo dve policijske službenice kojima smo pomogli da u kola spakuju sve te registre s dokumentacijom. Šou je napravljen, za dalje ćemo da vidimo – to je ta logika.
Nismo u stanju šoka i neverice, nismo ni izgubljeni ni zbunjeni, koliko god da je iskustvo bilo neprijatno i koliko god da nijednom normalnom kolektivu ne može da bude svejedno što mu dvadesetak naoružanih ljudi zauzima radni prostor
Predrag Voštinić, kome je prošlog meseca zajedno sa još četvoro aktivista Uprava za sprečavanje pranja novca kontrolisala račune, smatrao je da je reč samo o „traženju informacija koje se kasnije mogu tabloidno interpretirati, ni o čemu više“. Mislite li da se sada ipak želi nešto više?
Tabloidi, ali i RTS, pre nas su znali da nam je policija upala. Objavili su tu informaciju dok je ekipa UKP još tragala za nama na pogrešnim adresama. Tragikomičan je, ali ipak više tragičan taj kuriozitet jer odslikava u kakvoj sprezi funkcionišu najvažnije državne institucije i najniži oblici medijskog podzemlja. U stvari, u toj sprezi tabloidi su oni koji zaista „funkcionišu“, a institucije samo postaju sve nefunkcionalnije i neodgovornije. Ipak, ponavljam, te tabloidne predstave nisu benigne i služe pripremi terena za još represivnije mere.
Crta se bavi kontrolom izbornog procesa, Građanske inicijative su uporedo sa protestima uspostavile mehanizam hitne podrške ugroženim aktivistima… Nije li takav probir tužilaštva simptomatičan u ovom trenutku?
Jeste. I spisak se, plašim se, ne završava s nama. Ima još mnogo organizacija koje rade važne stvari u javnom interesu i time smetaju vlasti koja se vodi samo partijskim interesom.
Godinama Evropska komisija konstatuje jačanje kampanje blaćenja organizacija civilnog društva u Srbiji. Ima li prostora da poruke iz EU postanu oštrije, sada kada je u taj proces uključena i naoružana policija?
Još važnije je to što godinama EU ocenjuje da je polje vladavine prava ono na kojem je Srbija najudaljenija od EU, a studentski zahtevi su pre svega vapaj za vladavinom prava. Kao neki jevanđelisti mladi ljudi idu Srbijom, od sela do sela, pronoseći glas o toj nesumnjivo evropskoj vrednosti. Nebitno je to što oni ne nose sa sobom EU zastavu i ne pevaju Odu radosti, oni govore jezikom koji većina građana razume. Potrebno je da sve EU institucije, kao i države članice, prepoznaju da je Srbija kakvu studenti žele upravo Srbija kakvoj je mesto u EU. Ukoliko se propusti ova prilika, strahujem da će evropski entuzijazam da nestaje i iz onog dela srpskog društva koji je decenijama neupitno proevropski opredeljen.
Nevladin sektor je sada kolateralna šteta neuspeha režima da zaustavi studente, koji su očima građana percipirani kao „politički nevini“. Vlast misli da, ako ne može da zaustavi studente, može da nametne laž da je ceo ovaj talas oslobođenja zapravo zavera nekih stranih plaćenika i domaćih izdajnika iz nevladinog sektora.
Koliko vas tendencija distanciranja od stranaka i NVO, koja je zahvatila i studentske proteste, čini nesigurnim u ovoj situaciji?
Veći osećaj nesigurnosti u ovom trenutku izaziva utisak da se od studenata previše očekuje, a pritom malo gubimo iz vida i žrtvu koju podnose neke druge društvene grupe, pre svega prosvetari. Pokazalo se da je najbolje kada studenti, kao vrlo heterogena grupa okupljena oko najnespornijih zajedničkih vrednosti, sami pred sebe postavljaju očekivanja. Studenti su za Srbiju već učinili mnogo više nego što je iko mogao da očekuje i ne smemo kao društvo da se stavimo u poziciju da čekamo da studenti urade SVE umesto svih nas. Budimo svesni pod kolikom lupom se studenti nalaze i koliko vlast vreba priliku da i njihovu samorodnu borbu predstavi kao plod neke zavere, nekog „USAID kriminala“. Možda na talasu promena koje su studenti pokrenuli svi treba da preispitamo sopstvene učinke i greške koje smo pravili, pa da se dese i neke promene u opozicionim partijama, da postanu manje liderske, s više unutrašnje demokratije, s više personalne odgovornosti za to što je Srbija zaglibljena u situaciji u kojoj joj je dosta svemoći jednog čoveka, ali ne vidi alternativu.
Amnesti internešenel je uspeo da izbori da država izgubi licencu za alat korišćen za nelegalno špijuniranje aktivista. Može li takva međunarodna podrška doneti još rezultata?
Nemoguće je preceniti značaj međunarodne podrške i širenja istine o tome da Srbija sve više tone u izbornu autokratiju, u kojoj izbori služe samo tome da daju privid demokratije. U demokratijama partije gube izbore, a u autokratijama opozicione partije gube izbore. Uzurpacijom izbornog procesa vlast se cementira u nesmenjivosti. No, ako sa Zapada počne da stiže sve više glasova nepovoljnih po srpsku vlast, ona će biti sve spremnija da ozakonjuje svoj nedemokratski i represivni karakter, pa i da, recimo, usvoji Vulinov zakon o registru agenata stranog uticaja. Kao što spin diktature, a Srbija se i tako može posmatrati, lako postanu klasične diktature, više oslonjene na nasilje nego na spinovanje kada im gori pod nogama. Potrebno nam je još više hrabrosti i solidarnosti da bismo se uhvatili ukoštac s napadima režima na naša fundamentalna prava.
Crta se obratila Ustavnom sudu zbog prethodnog skupštinskog zasedanja koje ste nazvali „festivalom protivustavnosti i protivzakonosti“, a sada je zakazano novo u nameri da se 62 akta usvoje pre nego što se konačno konstatuje ostavka premijera. Da li to predstavlja dalje urušavanje parlamenta u odsustvu sudske reakcije?
Vladajuća većina, a pre svih predsednica parlamenta, negira da su prekršene bilo kakve procedure, pa možemo da očekujemo da Narodna skupština nastavi da unižava samu sebe. Parlament je ključna demokratska institucija i takvo protivustavno usvajanje zakona, to bindžovanje bez rasprave i smisla, najjasnija je slika stanja demokratije u Srbiji.
U demokratijama partije gube izbore, a u autokratijama opozicione partije gube izbore. Uzurpacijom izbornog procesa vlast se cementira u nesmenjivosti
Gotovo godinu dana od osnivanja radne grupe koja je trebalo da ispuni preporuke ODIHR-a, rezultata nema, a Crta i Transparentnost su se iz nje povukle. Istovremeno ste sa još 27 organizacija prekinuli svaku saradnju sa sve represivnijom vlašću. Ukoliko se prekida takva komunikacija, kako civilni sektor može da doprinese ponovnom uspostavljanju institucija?
Naše iskustvo u toj radnoj grupi bila je još jedna potvrda da je vlast spremna samo na kozmetičku saradnju s civilnim društvom, da bi pred međunarodnim faktorima pokazala finije lice. Spremni su samo na praznu formu, na štrikliranje kvadratića u formularu. Uprkos tome što su nam od početka rada te radne grupe strepnje bile veće od nada, Crta je učinila sve što je mogla, nudeći konkretna rešenja, pa i predlog zakona kojim bi se rešavalo pitanje revizije biračkog spiska, kao preduslova za razgovor o bilo kojim narednim izborima. Vlast, međutim, nije spremna ni na stvaranje preduslova, a kamoli uslova za slobodne i poštene izbore, jer doživljava da bi time sebi pucala u nogu. Naš posao je da nastavimo da pratimo šta institucije rade, da ukazujemo na posledice odluka koje se donose, ali težište našeg delovanja sada mora da bude na radu s građanima, na informisanju i mobilizaciji, kako bismo kao društvo bili spremni da počnemo ponovo da gradimo institucije koje će raditi u skladu sa zakonom i u interesu građana.
Vaše poslednje istraživanje pokazuje porast podrške studentskim protestima, ponajviše kod glasača partija na vlasti. Na koji način ti procenti mogu da donesu političku promenu?
Studenti su oslobodili jedno široko polje na koje bi politički akteri morali da istrče sa svojim ponudama ideja i ciljeva ka kojim bi zemlja trebalo da ide. Jedna od najbitnijih promena koju su studenti doneli ogleda se u tome što su pokazali da je politika u Srbiji moguća i van uskih, zagušujućih okvira reaktivnosti na poteze i poruke jednog čoveka. Rekavši prosto Vučiću da nije nadležan, promenili su doživljaj politike među građanima, a i doveli su ga u poziciju koja mu ne prija – da nije neprestano u centru pažnje. Pokazali su da je moguće preuzeti inicijativu na terenu, ali i da to zahteva mnogo hrabrosti, solidarnosti, kreativnosti, istrajnosti… Očigledno je da su građani spremni na promene, ali nisu spremni da im se bilo šta predstavi kao promena.
