Život Beograđana već predugo liči na sadomazohistički odnos sa gradskim vlastima, gde nadležni kao da uživaju u nanošenju patnje građanima uzastopnim rekonstrukcijama jednih te istih saobraćajnica. Za to vreme građani ćute, premda primorani da svakodnevno preskaču prepreke i zaobilaze jendeke, kao neumitne znake „preporoda“ prestonice.
Ponekad ipak i zareže na račun nesposobnosti „graditelja“ da bar neki posao valjano obave. Pa se sete da je ovo efikasan način za ispumpavanje budžetskog novca, premalog za sve vizije predstavnika režima, zbog čega se tako obilato poseže za (nepovoljnim) kreditima.
Skriveni cilj naših vladalaca, slutimo, jeste preseljenje srca grada u Beograd na vodi, simbol korupcije bez presedana. Time se antički Singidunum, sa značenjem „tvrđave na vrhu“, ubrzano pretvara u bledu kopiju Dubaija.
Obrni-okreni
Najveća žrtva transformacije jeste Trg republike, raskopavan u nekoliko navrata od 2018. Tada je ondašnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić poslušao predsednika Srbije (inače, nenadležnog za te rabote) Aleksandra Vučića, i umesto jeftinije verzije obnove primenio „najbolje rešenje, da traje vekovima“. Avaj, tek neki mesec kasnije ispostavilo se da se kocke od granita moraju preokrenuti na glatku stranu, jer je hrapavost prvoponuđene varijante isuviše ometala saobraćaj.
Potom su neke od kocaka krenule da uranjaju, a druge da ispadaju iz ležišta, ne iz betona, kako je trebalo po planskim dokumentima, već iz asfalta, primenjenog u stvarnosti. Stoga je sadašnji prvi čovek Beograda, Aleksandar Šapić, naložio da se ta greška ispravi, ali i da se deo kaldrme povadi, ograničavajući njen radijus na kružni tok, još jednu od unosnih novotarija. Radovi su započeti u februaru, a traju i dan-danas, povećavajući cenu na oko 8,5 miliona evra. I menjajući svaki čas trase gradskog prevoza, što je izvor još jednog zlopaćenja naroda.
Broj klupa kojim je centralni trg „oplemenjen“ veći je od broja stabala mladih platana, koji će rasti u dubinu gotovo istom brzinom kao u visinu, pa ni ploče kojim su stišnjeni neće dugo potrajati
Ono što nikom ne pada na pamet da popravi jeste parkić kod TC Staklenac, privremene građevine već decenijama. Tu građani nemaju gde da predahnu, osim po okolnim fast-fud lokalima. Jedna se Milka ipak snašla, pa zasela na plastičnoj kanti, žaleći se samo na to što „fontana ne radi“, pa nema „gde da se osveži“. Rekla bi ona, kaže, „još štošta“, ali joj „sunce udara u glavu“, na tom usahlom travnjaku, bez ijednog pristojnog drveta.
Hlada nema ni na samom Trgu, projektovanom za velike skupove (poput Šapićevih Dana porodice). Broj klupa, kojim je centralni trg „oplemenjen“, veći je od broja stabala mladih platana, koji će rasti u dubinu gotovo istom brzinom kao u visinu, pa ni ploče kojim su stišnjeni neće dugo potrajati.
Htedne li neko da se domogne Čika Ljubine ulice, sprečiće ga metalna ograda, postavljena još onomad ispred dečjeg Pozorišta „Boško Buha“. Davno prekoračen datum završetka obnove ovog teatra (4. septembar 2024) na gradilišnoj tabli, baciće u očaj svakog ko se nada doglednom (kakvom-takvom) oporavku Trga. „Majku vam vašu“, jedan čovek psuje, saplićući se o izdignutu podlogu od poluistrulelih dasaka, koja se pruža duž frontalnog zida Narodnog muzeja, služeći tobože transportu šuta iz pozorišta.
Otvaranje kockarnice u oronulom zdanju nekadašnje Robne kuće na početku Knez Mihailove (i same devastirane), povod je za ispredanje viceva da će i akademici postati krupijei, kad „renesansa“ (na SNS način) zahvati i zgradu SANU-a. Šala se tiče enormne količine slot klubova, na svakom ćošku prestonice, što je zamena za suspendovane kulturne sadržaje.
Raspad sistema
Odolevajući izazovu da svoju muku utopi u poroku, naš građanin može da krene u pravcu Trga Nikole Pašića. Ali, tad on nailazi na drugu rekonstruktivnu svinjariju, tešku oko 6,5 miliona evra. Za taj novac poreski obveznici su dobili još jedan usijani plato i još jednu fontanu van funkcije (da ne pominjemo produžetak radova od dva i po meseca, ništavnih spram mnogih drugih prolongiranja).
Naš savet je da se pođe preko Terazija, premda ofucanih, iako su deo zaštićene kulturno-istorijske celine. Jer, prečica kroz prolaz Bezistan nudi veću nelagodu, zbog otpalog krova, i novog lavirinta žičanih ograda, kojim je omeđena fragilna area, sa potencijalom kulturnog spomenika.
Od Čavketovog pasaža, gde je nekad bila aktivna Ulična galerija, svakog će spopasti muka, budući da je sada opet mini divlja deponija i poprište uriniranja prolaznika.
Obnova dostojanstva tog poteza krajnje je upitna, a „možda i bolje tako, nego da prođemo kao oni siroti ljudi na novosadskoj Železničkoj stanici“, primećuje jedna vremešna dama. Cinično poentirajući srž naših nevolja.
Sa spomenika Dimitriju Tucoviću otpala je mermerna oplata. Za to nadležne službe, ma koje da su, nije briga, jer one važnije imaju urgentnije zadatke – rekonstrukciju parkinga
U vezi sa tim tragičnim događajem, podignut je Ćacilend, nehigijenska naseobina šatora, u ulozi odbrane predsednika od gneva studenata, na čelu građanske pobune. O tom prestoničkom ruglu toliko je toga kazano, ali je ostalo nedorečeno kakve sve građevinske „trijumfe“ ono sakriva. „Ovde se pravi još jedan kružni tok, da bi se sprečili sudari“, neki radnik vadi ruke iz džepova, da bi citirao gradonačelnika Šapića. Netragom nestalog iz haosa grada kojim (tobože) rukovodi.
Od parka sa leve strane Skupštine, nikad i nije bilo posebne vajde, što se tiče hlada i predaha. Međutim, i sa onih desetak stabala i par klupa, bio je izgledniji i funkcionalniji od tarabe koja sad omeđuje radove na podzemnoj garaži. Arheološki artefakti, na koje su kopači naišli, delom će biti vraćeni u novi park iznad parkinga, nalik rajskoj bašti po generičkim fotografijama. Rok da se ovo obistini, volšebnim olistavanjem sasušenog drveća, neizvestan je, ali maltene i nebitan u ukupnoj atmosferi Sodome i Gomore koju pruža prestonica.
Ni prolaznici Vasinom nemaju mira od prekrajanja planova neoneimara – od pešačke zone sa spomenikom Zoranu Đinđiću kod Studentskog parka, do aktuelnog, o proširenju kolovoza. „Takvi nagli ispadi iz ‘vinkle’ karakteristični su za ludake, premda mi na kraju ispadamo budale“, komentariše jedna Snežana. Besna, pa izvan svih politički korektnih repera.
Struja za Donji Dorćol
Plato kod Filozofskog fakulteta obiluje mogućnostima da se slomi noga, zapinjući o uništeni pločnik. Isto čoveku može da se desi kojekuda, pa i u donjem toku Palmotićeve, preinačenih trotoara u zemljane rovove.
„Razvlačimo kablove da ojačamo struju za donji Dorćol”, reći će vam upućeniji radnici, dok će oni što im je u uho ušla mantra o famoznom Ekspu, šančeve pripisati potrebama te međunarodne izložbe. Neke će saleteti sumnja da je skriveni cilj tog kopanja da se Institut za mentalno zdravlje preseli u kovid bolnicu u Batajnici. „Taman da pacijenti prave društvo palijativnim bolesnicima“, opaska je jednog takvog, izrečena povodom nedavnih najava za prenamenu uzalud izgrađene zgrade na periferiji prestonice.
Šta se sve u predgrađu uludo radi, teško je pobrojati, pa se i dalje držimo (šireg) centra, gde je sa spomenika Dimitriju Tucoviću otpala mermerna oplata. Za to nadležne službe, ma koje da su, nije briga, jer one važnije imaju urgentnije zadatke – rekonstrukciju parkinga. „To donosi živ novac, dok spomenik niko i ne primećuje“, opservacija je jednog dekice, koji „pamti bolje dane prestonice“.
I obod Karađorđevog parka kod Hrama Svetog Save trpi preobražaj, u ime izgradnje parohijskog doma i opet – podzemne garaže. Šine u Karađorđevoj ulici ponovo se vade, i zamenjuju novima. Pešački prelaz kod Hotela „Moskva“ konačno je našao svoje mesto, nakon niza pogrešnih. Vračaru preti da se uruši pod težinom džentrifikacije. I tako dalje, do beskraja.
Za to vreme, Beograd na vodi buja, na istom talasu prilagođavanja džepovima ultrabogataša, često kriminogene provinijencije. Gde je tačno njegov centar, nemoguće je rasuditi. Tako mu prestonica dođe otelotvorenje principa „smuti pa prospi“, bez ikakvog dubljeg razmišljanja vlastodržaca. Koncentrisanih na goli profit i sluđivanje građana.
