Zlatiborsko selo Rudine lako je naći. Kada putnik više ne vidi novogradnju koja planinu pretvara u još jedan civilizacijski promašaj, kada dominantna boja u kadru opet postane zelena, a od muzike ima samo cvrčaka – blizu je. U tim je krajevima nekada živela Višnja, žena koja je magijskim ritualom odvraćala gradonosne oblake od sela. Zabila bi sekiru u zemlju, i vikom pokušavala da ih usmeri. Njena magija izvesno nije bila manje uspešna od naših savremenih metoda protivgradne borbe, a za borbu protiv gradnje ništa još nismo ni smislili. Višanja je na Zlatiboru sve manje, ali to još ne znači da su Rudine ostale bez znamenitosti. Pre svega drugog – imaju Iliju Kutlešića. Do kuće besprekorno živog 90-godišnjaka doveo nas je podatak da se tamo prilježno čita Radar. To je bilo sve što smo o Iliji znali kada nas je kao svojtu dočekao. U narednim satima smo shvatili da njegov radar zahvata više sveta nego naš, i da bi tako bilo i da nije proveo pet godina u Americi.
Radar mu četvrtkom donosi sin Gvozden. Mora četvrtkom, odmah. A zašto baš Radar? „Neću valjda tabloide? Ne podnosim. Ako me čovek laže, ja od njega okrećem glavu“
„Nije mi se svideo život u Klivlendu. Otišao sam tamo 1975. godine. Radio sam u nekoj mesari, čistio sam mašine. Posao je bio težak, a satnica devet dolara i kvoter. Na vrhu ulice u kojoj smo porodica i ja živeli, bila je češka crkva. Imala je dobru hladovinu, pa su se tamo skupljali naši, kuvali kafu i čaj. Odeš tamo i vratiš se opet u svoja četiri zida. A ovde sedim i gledam u Čigotu. Odem iznad kuće, pa gledam do Kablara.“
Kada je Ilija Kutlešić 1979. svratio u Rudine na odmor, i povrh svega shvatio da je tih devet dolara i četvrt manje no što zarađuju komšije, to je bio kraj „američkog sna“, koji se i inače načelno ispostavlja kao noćna mora. Čuvena je opaska jednog italijanskog imigranta koji je decenijama pre našeg sagovornika otišao u Ameriku jer je čuo da su tamo ulice popločane zlatom. Vremenom je shvatio tri važne činjenice – da ulice nisu popločane zlatom, da nisu popločane uopšte, i da se od njega očekuje da ih poploča. Zato se Ilija Kutlešić 1980. vratio u Rudine, a kasnije ni mogućnost penzije nije mogla da ga zadrži preko bare, što veselo prepričava njegov sin Gvozden.
Život u Klivlendu
„Aprila 1998. otišao je tamo na svadbu, i dogovorili smo se da ostane da radi dok ne stekne pravo na penziju. Izdržao je dvadeset sedam dana. Jedne večeri je pozvao telefonom i pitao me da li mogu da dođem do Zelenkade. Šta ću sad, pitam se, na Zelenkadi, a on kaže da se vratio. Kaže mi: ’Sine, razmišljao sam šta ćeš ako umrem za ovo vreme. Ti nemaš para da me dopremiš, a ja neću tamo da se sahranim. Bolje je da se ja tebi vratim’.“ Niko naravno ne tvrdi da je život lak na jedinoj tački planete koja Iliji može da bude dom. U njegovim sećanjima se guraju Nemci koji na vrane konje tovare otet krompir, i među njima jedan malo čovečniji koji nije hteo da hrpa dece čiji je otac bio u zarobljeništvu ostane baš bez svega. Kasnije su se Nemci vratili u obliku kaznene ekspedicije, za njima su išli Bugari, za Bugarima četnici, i tako redom, ljudska pošast za ljudskom pošašću, a ni prirodnih ne manjka, dakako. Slana je nedavno Iliji potukla krušku, jabuku i orah, u okolini su uglavnom njegovi vršnjaci, ali su na imanju još zdrave građevine podignute 1925. i 1930, pre nego što je naš domaćin rođen. Čini se da su Ilijini naslednici, sin Gvozden i unuk Nemanja, tesani od istog materijala, i da će ta zlatiborska starogradnja zahvaljujući njima izdržati divljaštvo koje kvari pogled čim se čovek odmakne od Rudina. A kada već govorimo o materijalu, da su osam hiljada kilometara zapadno, u Klivlendu, više pažnje obraćali na imigrante, shvatili bi da je sam Ilija zlato za kojim tragaju.
Država ti je isto kao domaćinstvo. Ako gazda pametno promišlja, kuća ide napred. Ako proda parče zemlje da kupi džip, zemlje na kraju nestane. Tako ti je i sa državom
„Retko sam dokon. Ako ne čitam novine, uzmem neku knjigu. Čitam na lupu.“
Radar mu četvrtkom donosi Gvozden. Mora četvrtkom, odmah. A zašto baš Radar?
„Neću valjda tabloide? Ne podnosim. Ako me čovek laže, ja od njega okrećem glavu.“
No o čemu god mi pisali, to što Ilija Kutlešić zna, nije mogao samo iz novina da upamti. Kako sam kaže, sve je to preživeo, nije učio iz knjige.
„Ima mnogo pametnih ljudi koji mogu bolje da vode domaćinstvo nego što sam ga vodio ja. Država ti je isto kao domaćinstvo. Ako gazda pametno promišlja, kuća ide napred. Ako proda parče zemlje da kupi džip, zemlje na kraju nestane. Tako ti je i sa državom. Koji je dug nabijen na ovu crnu Srbiju?“
Čitalac ne mora da se saglasi sa gazdinskim konceptom države, ali morao bi da zaklima glavom kada Ilija Kutlešić priča o jugoslovenskim dugovima, koji su bili razlog za paniku, dok srpski nekako nisu, zaključno sa svežim zaduživanjem za Ekspo 2027.
„Teško je to vratiti. I nije samo glavnica duga, nego kolika je kamata? Ne računaju oni to; oni su se napasli.“
Ljudi sada bacaju vunu u kontejner. Nemaju šta sa njom. A kada sam ja čuvao ovce, ako bih našao pramen, poneo bih ga kući
Igrom slučaja, mada je taj slučaj teško izbeći, Aleksandar Vučić je imao još jedno važno televizijsko obraćanje nekoliko sati nakon našeg dolaska u Rudine.
„Ja ga slušati neću. Kazaće da je bio sa prijateljima, da je pobedio… Znam unapred šta će pričati danas, jer će sutra pričati isto.“
Ilija pak govori o tome kako arčimo prirodu baš kao da je jeftin suvenir iz Klivlenda. Možda i to deluje kao jučerašnja priča koja će se ponoviti sutra, ali ta je ljudska priča, za razliku od televizijskih obraćanja, istinita.
„Kud god makneš u Srbiji, imaš plodne zemlje, imaš šume, imaš vode, što je najvažnije. A oni navalili da ubace vodu u cevi. Idi bre…“
Ovce i leteći taksi
To „idi bre“, uz podrazumevanu psovku u nastavku, sigurno je najprikladnija reakcija na briljantne ideje o prevođenju reka u profitne tokove. To nije nikakva „seoska priča“, već ekonomski temelj na kome gradimo bedne živote, poput još jedne Ilijine ilustracije seoske antiidile, po kojoj je u Rudinama nekada bilo petsto ovaca, a sada ih ima sto pedeset ili dvesta. Ili još jedne – o radnicima koji su do vrha punili lokalni prevoz odlazeći u drvni kombinat ili u odeljenje Industrije motora Rakovica, oba odavno zamandaljena. Iz toga proizlazi neizbežan zaključak o osnovnoj školi u Jablanici, opština Čajetina, koja je nekada imala stotine đaka, a danas ih ima trinaest.
„Ljudi sada bacaju vunu u kontejner. Nemaju šta sa njom. A kada sam ja čuvao ovce, ako bih našao pramen, poneo bih ga kući.“
Naš domaćin zna sve o šišanju ovaca, i kada je reč o privrednoj delatnosti i kada govorimo o političkom fenomenu. Na šaljivi pomen letećih taksija uzvraća – stižu, samo da nam plate one pileće nogice i papke. Sasvim je moguće da je čitalac, ako se ne zove Ilija Kutlešić, već zaboravio na tu ideju koju je Aleksandar Vučić plasirao 2018. godine, tokom posete Kini. Kada je reč o drugim ali bližim internacionalnim političkim svinjarijama, Nemanja Kutlešić kaže da njegovom dedi ništa nije teže palo od prolaska potezom Doboj – Derventa pre sedam ili osam godina, i pogled na kuće koje izgledaju kao da su gorele juče a ne pre tri decenije. Prizor spaljene kuće nikoga ne može da potrese kao seljaka, i zato će Ilija prvi podvući da je gorelo sa obe strane fronta. Štrpci za njega nisu samo periferna železnička stanica.
Ja uvek idem na izbore, to mi je obaveza. A za koga ću glasati… Znam za koga neću
„Izveli su ljude, pobili ih, bacili u Drinu samo zato što nose muslimansko ime. To ni međed ne bi učinio. Ako međeda ne diraš, neće ni on tebe. Zajebano je kod nas, a u Bosni još i gore.“
Gazda zna i kako je Nikola Šainović pokušavao da spase stvar na Kosovu recitujući Vesliju Klarku Gorski vijenac. Pamti i šta je Vojislav Šešelj poručivao Kolindi Grabar Kitarović pre pet ili šest godina, što je, opet, običan čitalac odavno zaboravio pod lavinom idiotluka lansiranih svakodnevno sa obe strane granice. O proizvodnji istih za domaću upotrebu da i ne govorimo. Za stolom se govori i o Siniši Malom, i o Veljku Belivuku, i o krivici Borisa Tadića i Vojislava Koštunice.
„Nemaš opoziciju, čoveče. Ja uvek idem na izbore, to mi je obaveza. A za koga ću glasati… Znam za koga neću. Živeo sam u jednopartijskom sistemu, i izaslanici su dolazili na zborove, iznosili svoja viđenja. Sada imam poslanika koji me navodno zastupa, a nisam ga ni video ni čuo. Kakav je to poslanik i kome je poslanik, a plaćam ga?“
Možda je taj Ilijin uvid poziv na većinski izborni sistem naspram proporcionalnog, a svakako je poziv opoziciji – ako je uopšte ima, primetio bi Ilija – da se sete kako Beograd nije Srbija, da ni Novi Sad nije isto što i Srbija, da ima Srbije čak i van Niša, i da su je katastrofalno potcenili i zapostavili. Nije to, doduše, jedina katastrofa.
„Bojkot? Šta ću time da dobijem? Evo jedni hoće, drugi neće. Na šta to liči? Liči na propast opet.“
Tako govori 90-godišnji Ilija Kutlešić iz Rudina, koji – kaže Nemanja – i po četiri puta pročita tekstove u Radaru koji mu se posebno dopadnu. Realno bi mogao i sam da ih piše. U međuvremenu obećavamo našem domaćinu dolazak na stoti rođendan, na šta duhovito uzvraća: „Nemoj me kleti.“ Kletva bi sigurno bila lakše podnošljiva ako bi se do stotog Ilijinog rođendana promenila barem imena političara koje bismo za stolom crnili.
