Čini se da su tokom letnjih meseci građani Srbije ili na odmoru ili prikovani za radna mesta. Čini se i da su vlasti Srbije prepoznale taj trenutak da urade ono što je iz njihove perspektive bilo neodložno – ne da ispune studentske zahteve, ne ni da raspišu vanredne parlamentarne izbore, niti da sklone Ćacilend, iako se, prema željama studenata koji hoće da uče, studentski život bliži normalizaciji. Čak ni desetka Miloša Pavlovića iz Medicinske statistike i informatike nije bila dovoljan signal da plato ispred Narodne skupštine treba pustiti u promet, a Pionirski park vratiti deci, parovima i slučajnim prolaznicima.
Ne, vlasti su se odlučile na korak koji bi tokom prethodnih meseci izvesno proizveo nove talase javno vidljivog nezadovoljstva – da svoje nasilne aktiviste pomiluje, te da studente u blokadi polako počne da, s različitim nivoima uspeha, isteruje iz okupiranih prostorija. Počelo je sa stupanjem na teritoriju Pravnog fakulteta u Beogradu, a nastavilo se s VIŠER-om, SKC-om, KCB-om…
U takvim okolnostima, rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić odlučio je da u autorskom tekstu za Radar podseti javnost Srbije na veličinu studentske borbe, ali i snagu pritiska pod kojom se državni univerziteti u Srbiji nalaze.
„Nakon velikog građanskog protesta u martu 2025. godine, usledile su mere koje direktno ugrožavaju funkcionisanje univerziteta: primena neustavne Uredbe 5/35, obustavljanje plaćanja fakultetskih troškova, blokada računa za međunarodne projekte, podizanje tužbi i uskraćivanje zarada zaposlenima. Kako su sve mere finansijske prirode, postaje jasno da se uzrok i težište ovog sukoba nalaze u finansijskom resoru, ali i u dubokom, možda i namernom, nerazumevanju suštine akademskog rada od strane aktuelne vlasti“, piše rektor, između ostalog.
Čitaoci će moći da pročitaju i osvrt naših novinara na 100 dana vlade čiji je predsednik Đuro Macut za sve to vreme odlučio da ne napravi niti jednu jedinu konferenciju za štampu. Jeste rekao da je „učinjeno mnogo toga“ za Vučićevog… čuj mene, Vučićevog – njegovog mandata, a Sandra Petrušić podsetila je na šta je uopšte mogao da misli. Šta (ni)je uradio ministar policije Ivica Dačić, a šta ministar pravde Nenad Vujić, u čemu je uhvaćen ministar za javna ulaganja Darko Glišić, a šta je govorio ministar informisanja Boris Bratina, šta je obećavao, a šta je ostvario ministar prosvete Dejan Vuk Stanković… čitajte u Radaru.
Donosimo vam i autorski tekst advokata Zdenka Tomanovića koji je detaljno obrzaložio odnos naprednjačkih vlasti spram vladavine prava i konceptima pravne države, odnosno nezavisnog pravosuđa.
„Za izabrane sledi pravna sigurnost poput odluke vrha izvršne vlasti da neće sudovi suditi onima koji su devojci polomili vilicu ni onima koji su devojku teško povredili kolima. Vrh zemlje će suspendovati pravdu kada to poželi. Napuštanjem zakona i Ustava izgubili su legitimitet, a onda i autoritet. A politika bez autoriteta ostaje bez ljudskosti, i tada više nije politika već nasilje. Nasilje je postalo ideja i zato je društvena činjenica a ne neminovnost“, piše Tomanović.
Bivši generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić zavredeo je dva teksta u novom broju – prvi, o njegovom neobično tihom sklanjanju s veoma važnih funkcija, pisao je Vuk Cvijić, a drugi, o njegovom kriomičnom povratku u advokaturu, pisao je Zoran Radovanović.
Milan Ćulibrk i Luka Benčik zajedno su na primeru pančevačke Azotare pokazali kako naprednjački koncept burazerske privatizacije „sanira“ prethodne nesporne greške, budući da je prošla privatizacija južnobanatskog giganta svojevremeno bila jedna od 24 sporne. Otkad ju je 2021. godine za svega 5,5 miliona evra kupio novosadski Promist, njeni prihodi skočili su za 187 puta, a veliki se skokovi u profitu beleže i u drugim firmama vlasnika Promista Nebojše Petrića…
U diktafon našeg Dragana Jovićevića govorio je velikan postsovjetske kinematografije Sergej Loznica, ukrajinski reditelj beloruskog porekla, čije je ostvarenje Dva tužioca, pravljeno po romanu Georgija Domidova, prikazano na 32. Festivalu evropskog filma na Paliću. Tom prilikom mu je uručena i nagrada „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskom filmu.
„Moj prvi film bio je Majdan o čuvenom prevratu u Kijevu, drugi je bio igrani film Donbas sastavljen od priča o sukobu u tom delu zemlje, a treći je Invazija, dokumentarni film iz prošle godine, koji je sniman baš na frontu. I siguran sam da ću nastaviti. U svakom od ovih filmova, fiksirao sam trenutak vremena. Zanimalo me je šta se zapravo dešava i u kom pravcu se rat razvija. A razvijao se veoma brzo“, rekao je Loznica.
Za Radar još govore i pišu Rade Veljanovski, Ana Martinoli, Danilo Marunović, Vukašin Milićević, Aleksandar Đokić, Jan-Verner Miler…
