Kada se čita čuvena elegija “Oda psu” koju je napisao čileanski pesnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i diplomata Pablo Neruda, čovek može samo biti dirnut opisom komunikacije izmedju čoveka i psa. Neruda piše “pas me pita… ali ja nemam odgovora”.
Kao Nerudin pas koji ne dobija odgovor od gospodara, građanima Srbije se uskraćuju odgovori na mnoga pitanja, kao što je i slučaj prodaje ostarelih službenih pasa vojske Srbije po sramotno niskim cenama – u nekim slučajevima za samo 400 dinara. Da, starih pasa, ne starih guma.
Odlaskom na zvaničnu internet stranicu Ministarstva odbrane Srbije može se pročitati neobičan oglas za prodaju “suvišnih i rashodovanih službenih pasa iz kasarne “Knjaz Mihailo” u Nišu”.
Penzionisanje službenih pasa nije regulisano posebnim zakonom niti postoji javno dostupan podatak o broju službenih pasa u aktivnoj službi. Od nadležnih institucija trebalo bi očekivati da primenjuju opšte propise u vezi sa dobrobiti životinja i njihovim zbrinjavanjem, da postupaju humano i savesno. Izgleda da u tome i jeste osnovni problem
Ton oglasa i rogobatna jezička formulacija neprijatno potsećaju na rečnik šinteraja, dok nas sama ideja Ministarstva odbrane o prodaji starih i zanemoćalih pasa jer su “suvišni” uverava u istinitost zapažanja jednog Vinstona Čerčila, koji je primetio da nas psi gledaju odozdo a svinje kao sebi jednake.
U konkretnom slučaju, Ministarstvo odbrane Republike Srbije na prodaju nudi starije, penzionisane službene pse procenjene vrednosti, pardon, cenovnog raspona od 400 do 3.000 dinara. Građani su pozvani da pazare šarplaninca po imenu Div po ceni od 3.000 dinara, dok za belgijskog ovčara Davu ne moraju da izdvoje više od simboličnih 400 dinara. Ove životinje starosti između 9 i 11 godina, zbog karakteristika rase kao i napora kojima su bile izložene tokom radnog veka u najboljem slučaju mogu da se nadaju još kojoj godini života, prosečan radni vek službenog psa je 8.5 godina, dok je prosečan životni vek šarplaninca nešto duži. Poznato je da osećaj napuštenosti kod pasa, kao i ljudi i svih ostalih društvenih bića, ne produžava život niti ga čini kvalitetnijim.
Ministarstvo svoje bivše četvoronožne verne službenike prodaje bez ikavih navedenih preduslova koje bi budući vlasnik trebao da ispunjava, nema nikavih smislenih napomena u ovom oglasu sem da se novčana sredstva moraju uplatiti na račun po prethodno izdatoj profakturi pre preuzimanja psa. I to bi bilo to – pseći život, odnosno pas po ceni šoljice kafe.
Ministarstvo odbrane opravdava ovakav postupak sa navodnom željom da niska cena psa privuče što više kupaca.
PRONALAŽENJE RUPA U ZAKONU
U Srbiji je na snazi zakon o dobrobiti životinja donet 2009. (stupio je na snagu punih deset godina kasnije 2019.) koji predstavlja pravni okvir gotovo identičan zakonodavstvu drugih evropskih zemalja za humaniji odnos prema životinjama, odnosi se na sve životinje, pa tako i na službene životinje koje se koriste kod obavljanje određenih poslova posebnih državnih organa. Zakon predviđa da ove institucije koje obavljaju delatnosti koristeći životinje imaju i obavezu da podstiču jačanje svesti o značaju njihove dobrobiti. Ali kako nam je primena zakona manje razvijena disciplina od pronalaženja rupa u zakonu, kao društvo smo stigli dotle da se u oglasima Ministarstva obrane nadju “rashodovani” psi kao deo inventara koji je izgubio upotrebnu vrednost.
Da stvar bude gora, u februaru ove godine predložene su izmene Zakona koje su pretile da dodatno pogoršaju status životinja u Srbiji. Ključan (najgori) predlog je predviđao ukidanje obaveze lokalnih samouprava da osnuju službe zoohigijene i prihvatilišta za napuštene životinje. Predlog je na sreću povučen iz skupštinske procedure, ali nam jasno ukazuje na tendencije da se odustane od humanog pa i pravičnog postupanja sa životinjama.
Jedini pozitivan pomak po ovom pitanju je otvaranje groblja za kućne ljubimce koje od prošlog avgusta funkcioniše u sklopu JKP “Pogrebne usluge”. Otvaranje ovog kompleksa na Bežaniji obeležio je čitav niz jezičkih lapsusa i neukusnih izjava gradonačelnika Ace Šapića o načinu sahranjivanja “tamo će se kremirati životinje kao i ljudi…” dok je u ne manje bizarnom tonu urne nazvao urmama.
Urna ili urma, Šapić ili neko drugi, određeni civilizacijski pomak je postignut.
Ali vratimo se na sudbinu pasa Diva i Dave, kao i dvadesetak drugih službenih pasa u vlasništvu institucija Republike. Jasno i glasno psi su označeni kao “suvišni”, a nakon ovoga obične građane pomalo hvata nelagoda šta će biti kad dođe čas da i oni postanu suvišni i nepotrebni. Ni malo optimistička budućnost za stare i nemoćne, a odnos koji društvo ima prema tim kategorijama ga u velikoj meri određuje civilizacijski.
Penzionisanje službenih pasa nije regulisano posebnim zakonom niti postoji javno dostupan podatak o broju službenih pasa u aktivnoj službi. Od nadležnih institucija trebalo bi očekivati da primenjuju opšte propise u vezi sa dobrobiti životinja i njihovim zbrinjavanjem, da postupaju humano i savesno. Izgleda da u tome i jeste osnovni problem.
OBUČENI DA OBAVLJAJU SLUŽBENE ZADATKE
Razgledanje pasa čiji se život sada kategorizuje kao “suvišan” je upriličeno 20. maja u prostoru niške kasarne, na šta su negativno reagovala društva za zaštitu životinja, brojne organizacije pa i šira javnost. Imamo puno razloga da sumnjamo u ispravnost odluke da se psi obučeni da hrabro obavljaju složene zadatke nude civilima i građanstvu, kao i da je malo verovatno da će se naći savesni kupci koji žele starog psa. Situaciju sa udomljavanjem službenih pasa, ako je to bila namera, dodatno komplikuje činjenica da su potrebe i navike pasa obučenih za rad u prirodnim katastofama ili visokorizičnim vojnim i policijskim akcijma drugačije od potreba prosečnog kućnog ljubimca poput pudle naviknute na uživanje i lagodan život.
Imamo puno razloga da sumnjamo u ispravnost odluke da se psi obučeni da hrabro obavljaju složene zadatke nude civilima i gradjanstvu, kao i da je malo verovatno da će se naći savesni kupci koji žele starog psa
Takođe, radni psi u godinama kada prestaju da budu aktivni često poboljevaju od bolesti karakterističnih za rase nemačkih i belgijskih ovčara, te njihovo održavanje u tom starosnom dobu predstavlja izdatak i zahteva dodatni angažman vlasnika. Da li je iko razmišljao o ovim suštinskim stvarima i sa kakvim očekivanjima o dobrobiti starih pasa je ministarstvo odbrane ušlo u ovaj prodajni aranžman? Prenebreguje se činjenica da te službene životinje pored ljubavi i poštovanja koje svakako zaslužuju, zahtevaju znalački pristup iskusnog vlasnika radi njegove lične bezbednost i sigurnosti, a od presudnog je značaja i za dobrobit životinje.
Pravilnik o tehničkim obeležjima i načinu upotrebe sredstava prinude između ostalog sadrži odredbu koja definiše službenog psa kao posebno dresiranog psa koji se uz vođenje i kontrolu policijskog službenika (vodiča) može upotrebiti kao sredstvo prinude. I laiku je jasno da pas rase malinoa obučen za antiterorističko delovanje pri jedinici SAJ nije isto što i bišon naviknut na odlaske u kafiće.
U najvećem broju evropskih zemalja pitanje penzionisanja službenih pasa se rešava jednostavno tako što službenik koji je radio sa psom uzima psa kao ljubimca. Tako na primer Britanska policija vodi evidenciju o službenicima koji iako nisu radili sa psima žele da udome službenog psa a kada nekadašnji vodič nije u mogućnosti da mu pruži dom.
Dobar je i slovenački primer projekta mobilnih jedinica spasilačkih službenih pasa kao vid saradnje između državnog i privatnog sektora i nevladinih organizacija. Ovakvu jedinicu čine vodič (civil) i pas, zajedno obučeni da se u roku od dva sata pojavljuju na bilo kom mestu koje država označi kao kriznu tačku na kojoj je neophodna njihova pomoć. Psi iz ovih jedinica žive sa svojim vodičima do kraja svog života. Želimo da verujemo da je to i najčeśća praksa u Srbiji i utoliko nam je neprimereniji ovaj oglas.
Za kraj setimo se reči profesora Ratka Božovića koji je pisao “kada se udruže čovjek i pas to je uvek trijumf prirode i spontanosti. U odanosti, privrženosti i ljubavi čovjek se ima na koga ugledati”. Ovom prilikom toplo preporučujemo sadašnjim i budućim službenicima Ministarstva odbrane Srbije zbirku priča o prijateljstvu čoveka i psa jednostavnog naziva “Prijatelj” iz koje je preuzet gore navedeni citat.
