Pre nego što je stavio potpis na bilo kakav zvaničan akt koji bi poboljšao uslove rada prosvetnih radnika, predsednik Vlade Miloš Vučević je juče obavestio javnost da je sa reprezentativnim sindikatima postignut dogovor oko ključnih zahteva i podviknuo da će drugo polugodište početi 20. januara. Istovremeno nije uspeo da izbegne priznanje da će se prvo polugođe faktički završiti tek četiri-pet dana kasnije, pošto ocene nisu zaključene. A pošto to zvuči dosta šašavo i narušava sliku autoritarnog vođe koju je želeo da projektuje, morao je da se vrati pretnjama – svi koji mimo podrške sindikata budu ipak stupili u obustavu rada, snosiće konsekvence.
Kada je krajem decembra rukovodstvo tih sindikata, bez da je članstvo bilo upoznato sa njihovom namerom, zakazalo i otišlo na pregovore sa potpuno nenadležnim Aleksandrom Vučićem i Anom Brnabić, nikakvih konsekvenci nije bilo. Prema rečima Aleksandra Markova iz Foruma beogradskih gimnazija, kada je članstvo odbilo da prihvati ponudu predsednika koja se kršila sa već ranije potpisanim Protokolom o izjednačenju plata prosvetnih radnika sa prosečnim platama u državi, koleginica iz pregovaračkog tima upitala ga je šta sada da rade. Logičan odgovor je glasio – da podnesu ostavke.
Jedan od indikatora neinteligencije i siledžijstva jeste uporno ponavljanje istog postupka sa očekivanjem različitog rezultata, što vlast neprekidno čini, nesebično potpomognuta sindikalnim vođama
Ostavke nisu podnete, u daljim januarskim pregovorima je nekako zaboravljeno da je jedan od zahteva štrajka bio i da ministarka prosvete treba da bude smenjena, a onda su krivci počeli da se traže na svim drugim mestima. U saopštenju koje potpisuje predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić, a koji tonom neobično podseća na premijerovo „drugo polugodište počinje 20. januara, tačka!“, navodi se da „svima mora da bude jasno jeste da se nikome nećemo pravdati za svoje nepune trideset i četiri godine aktivizma“ (čak ni sopstvenom članstvu?). Ali zato su optuženi (uz najavu mogućnosti podizanja stvarnih tužbi) i režimski i nezavisni mediji koji bi da sindikatima „zabrane pregovaranje“ i koji daju prostor „samoproklamovanim moralnim veličinama koji su aktivizam otkrili juče“, a reprezentuju samo „sebe i lični krug prijatelja“.
Ono što nije moglo da se protumači iz saopštenja jeste da li u citiranu kategoriju ili pak drugu navedenu onih „koji bi, iz komfora svoje dnevne sobe, da diriguju bilo sindikatima, bilo studentima ili nekoj drugoj organizovanoj grupi šta će i kada da rade“ spada Vesna Vojvodić Mitrović, profesorka srpskog jezika i književnosti i članica Glavnog odbora GSPRS Nezavisnost – ali je evidentno da je na spisku „krivaca“, pošto se 13. januara, u sred pregovora sa Vladom, na dnevnom redu Glavnog odbora našlo i pitanje njene funkcije portparola sindikata. A pošto teško da se na nju „samoproklamovala“ i svakako dugogodišnju borbu nije vodila iz „svoje dnevne sobe“, jedini „prestup“ koji preostaje je što se krajem decembra na N1 televiziji zauzela za članstvo razočarano u rukovodstvo koje se na svoju ruku sastalo sa predsednikom, predsednicom skupštine i ministarkom čiju ostavku traže.
„Tužno je što Glavni odbor, kako mi je preneto, nije imao dovoljno snage čak ni da me smeni, već je, nakon neuspelog pokušaja da se to učini zaobilaznim putem – ukidanjem pozicije portparola Sindikata – odlučio da se ‘slučaj’ razmatra na narednom sastanku. Logično je da takva ‘ljubav na silu’ nije održiva i da, ako već nema smene (što bi mi vrlo imponovalo), sledi moja ostavka. Ne treba i ne može čovek da brani neodbranjivo, nemoralno i licemerno postupanje. A upravo to je pristanak na klasično šibicarenje vlasti, koje iz ‘pregovora’ sasvim uklanja horizont izneverenog Protokola, što je i bio pokretač našeg štrajka. Jedan od indikatora neinteligencije i siledžijstva jeste uporno ponavljanje istog postupka sa očekivanjem različitog rezultata, što vlast neprekidno čini, nesebično potpomognuta sindikalnim vođama“, kaže za Radar Vesna Vojvodić Mitrović.
A na pitanje šta bi prosvetarima donelo prihvatanje ponude Miloša Vučevića, odgovora: „Kao kod Duška Radovića u Razmeni – ‘mogu vam dati nešto malo, a vi meni poklonite nešto veliko’. To veliko je dostojanstvo profesije i poštovanje društvene zajednice, na šta se često pozivamo. Prihvatanjem ‘ponude’ izgubili bismo moralno pravo na takvo očekivanje. I, konačno, doći će trenutak kada treba svoje bivše ili sadašnje đake, male ili punoletne, da pogledamo u oči. Nema tog danajskog dara koji bi opravdao osećanje vlastitog moralnog posrnuća u susretu sa pogledom onih koji u nama treba da vide uzor. I to je, možda, indikator jeste li zalutali u prosvetu ili ste baš tamo gde treba da budete“.
