Video sam oglas. Onako… nekako me uznemirio. Pojavio se na nekoj od društvenih mreža koje bombarduju korisnika raznim kratkim sadržajima iz rijalitija, od premudrih misli dugogodišnjih, prekaljenih učesnika koji su se već navikli na drugu dimenziju i u rangu su Tibetanske knjige mrtvih, do onih drugih koji su sada prvi put tu, dok su u realnom svetlu poprilično nevidljivi i daju maksimum da budu primećeni.
Prodaje se orden sa sve pripadajućom kutijom i izbledelim dokumentom sa velikim pečatom SFRJ kao dokaz da je isti dodeljen, nešto malo posle mog rođenja, nekoj gospođi. Cena prava sitnica. Deseti deo zagarantovanog minimalca u zemlji Srbiji za koji u ne baš svakom kafiću u prestonici može da se popije produženi espreso sa mlekom uz koji se dobija malecni kroasan i limunada u tegli napravljena sa česmovačom i sa nekom lepom slamčicom. Pedeset godina nečije istorije može da se kupi po ceni jedne kafe i limunade. Ne mogu da zamislim da neko za te pare prodaje na primer babin ili prababin orden.
Zamislio sam da je neko kupio staru kuću i u podrumu u nekoj prašnjavoj kutiji pronašao orden koji se ne uklapa po feng šuiju pa nakon što je bezuspešno, radi malera, pokušao da pronađe naslednike i nekog kome će možda to da znači, rešio da postavi oglas. Moraću da popričam sa detetom Nadeždom o tome i da joj kažem da ću sigurno sa neba povremeno da proveravam da li moja crvena beretka sa znakom specijalnih jedinica još stoji u njenoj vremenskoj kapsuli zajedno sa nekim ženinim i mojim diplomama koje bi, Bože zdravlja, mogla da pokazuje svojoj deci. Ne znam kako lepše da joj pojasnim da postoje neke stvari koje se ne prodaju.
Šibicari koji vešto šetaju kuglicu
A uspomene se lako izgube i izblede. Ostanu tako po nekim kutijama, vreme kao gumicom polako briše sećanja a iskusni trgovci mudro čekaju da kupe kuću i imanje od naslednika. Ponekad se dešavalo da domaćin, nemajući poverenja u svoju decu, ostavi u amanet da bude sahranjen u dvorištu kuće, nadajući se da će na taj način sačuvati mukom stečeno i da će njegov duh da proganja te neke druge, koji hoće da kupe baš njegovo imanje. Pravi trgovci i pravi igrači se ne plaše duhova ni kosmičke ravnoteže.
U brzoj igri i veoma prostoj igri, odmah nakon što je šibicar vešto šetao kuglicu i sakrio je ispod jedne od tri kutije šibica, dok je najveštiji od svih kibicera ubeđivao radoznale da je siguran i zgazio jednu kutiju tvrdeći da je kuglica baš tu ali da nema dovoljno para da uleti, rođak sa zapada, drugačije vaspitan nego mi, izvadio je novac i izabrao. Ali moša. Nije glavna nagrada nego samo neka oronula i srušena zgrada koja će se svakako srušiti sama od sebe a već sledeća generacija studenata koji samo žele da uče neće ni znati o čemu se radi. Ima vremena i biće prilika za glavnu nagradu a ionako to je samo potpis.
U odbranjenom delu Svete srpske zemlje, u mestu Gnjilane, otvorena je fabrika dronova kamikaza čiji je vlasnik valjda iz Turske ili ima neke veze sa Turskom
Šibicar delimično zadovoljan, ipak je to moglo nekako i bolje a kibicer napet i znojav jer još nije siguran gde je tu njegov deo, kao i da li je opravdao očekivanja maestra.
Početkom novembra leta gospodnjeg 2025. godine, nakon što smo utvrdili da oni koji nas gledaju odozgo i čije sene lutaju po Novom Sadu još čekaju pravdu, u znamenitom zdanju ispred kojeg se trenutno nalaze šatori, poravojni kamp i skupi agregat bez obzira na ovu situaciju sa gorivom, izglasan je lex specialis ili za one koji nisu završili gimnaziju specijalni zakon.
Ipak ti latinski nazivi deluju nekako ozbiljnije nego da se prosto kažem mada lično mislim da je ovde bio pravi momenat da se pojavi deux eh machina. Nisam baš siguran i da ga spuste na pozornicu da li bi ovu tragediju mogao da reši jednim potezom ili bi pobegao sa dasaka koje život znače.
Uglavnom taj posebni zakon kaže da se zgrada Generalštaba, gde svakako lutaju neki duhovi i plaše putnike namernike, ustupa na 99 godina nekom zetu i da je idealno da tu bude velelepni hotel od koga će najviše koristi imati oni koji u poznim godina žele da uče i putuju autobusima sa sve sendvičima, crnim i žutim sokom i šarenim bombonama. Duhovi planiraju da se dislociraju u podzemne prostorije i hodnike da ne bi baš preterano remetili, mada se i ti hodnici ustupaju na korišćenje. U skupštinskoj sali je navedeno da neće biti revanšizma i da je ovo za dobrobit cele Srbije te da će studenti strani plaćenici biti uzeti u obzir a da će najbolji od njih u tom novom velelepnom zdanju moći da voze lift ili da budu „baba sere“. Vreme je za neke boljke dobar lek, tako da se više niko i ne seća zmija, pacova i narkomana koji su dug vremenski period zauzimali mesto gde su braća Arapi napravili velelepni grad na vodi koji polako ali sigurno postaje centar zbivanja. Doduše bilo tu neko ubistvo skoro, na dečijem igralištu ali to se dešava i u mnogo razvijenijim zemljama a i zaboraviće se.
Bageri i leks specijalisi
Gledajući ovih dana po telefonu nađem selfi ispred Apelacionog i Vrhovnog suda u Beogradu. Tamo sam išao da tražim pravdu koja se negde zaturila po tim zgradurinama a odatle se vidi Generalštab. U to vreme, preko cele zgrade bilo je razvijeno ogromno platno na kome je velikim slovima ispisana misao vojvode Živojina Mišića „Ko sme taj može“. Posle su to sklonili, valjda da može lakše da se zaboravi. Meni baš i ne blede sećanja na bombardovanje i dan danas znam kako zvuči avion u brišućem letu, znam kako miriše zemlja u rovu i znam kakva je noć u šumi.
Negde sam čitao da je u Crnoj Gori čovek odbio da ruši svetinju pa je to umesto njega uradio neko drugi uz obezbeđenje policije. To se kod nas neće desiti jer je u međuvremenu zamenjena radna snaga, Srbi koji neće da rade zamenjeni su nekima iz drugih zemalja koji hoće da rade a koji i ne znaju šta ruše samo su srećni što su tu
Taj specijalni zakon je pažljivo donet jer u nekim spisima još postoje podaci da su neki kompletni idioti, a to se nisam ja tako izrazio nego je rekao vrhovni vođa, vozili bager po noći, po mrklom mraku, mimo svih pravila i onako kako ne treba. Novim zakonom bager će moći da se vozi onako kako je Bog rekao, po danu i po dnevnom svetlu, dostupan kamerama televizijskih ekipa. Zakon predviđa i da zemlja Srbija preuzima obavezu da sruši ono što je već srušeno i što bi se svakako srušilo samo od sebe. Negde sam čitao da je u Crnoj Gori čovek odbio da ruši svetinju ali da je to umesto njega uradio neko drugi uz obezbeđenje policije. To se kod nas neće desiti jer je u međuvremenu zamenjena radna snaga, Srbi koji neće da rade zamenjeni su nekima iz drugih zemalja koji hoće da rade a koji i ne znaju šta ruše samo su srećni što su tu.
U međuvremenu u Tužilaštvu za organizovani kriminal čovek koji se organizovao sam sa sobom priznao je da je radio nešto sa važnim dokumentima ali mislim da to i nije toliko bitno sad kad je stupio na snagu lex specialis i da će biti pomilovan svako ko se trudio.
A kako to već obično biva, kao da je neko „povukao nogu“. Stiže još jedna lepa vest koja samo potvrđuje da je Srbija lider u regionu. U odbranjenom delu Svete srpske zemlje, u mestu Gnjilane, otvorena je fabrika dronova kamikaza čiji je vlasnik valjda iz Turske ili ima neke veze sa Turskom. Pišu novine da taj dron kamikaza može od Gnjilana da doleti do rodne mi Kuršumlije. Lično mislim da je to bespotrebno trošenje resursa i da ne mora da se arče pare na probu, jer iz Kuršumlije ljudi beže i bez dronova kamikaza.
Uzimajući činjenicu da je Turska u ovim krajevima imala ozbiljan uticaj nekih 500 godina i da moguće da opet ima neke pretenzije, imam potrebu da se obratim studentima Fakulteta srpskih studija u Nišu. Molio bih buduće akademske građane za zvanjem „diplomirani Srbin“ da čuvaju i otrgnu od zaborava svoje vekovno nasleđe koje nas uči o stradanju i časti, te da ne dozvole rasprodaju časti, ukoliko neko pokaže zainteresovanost da na 99 godina ustupi Ćele kulu nekom stranom investitoru.
