Imao sam tu sreću da sam imao babu i dedu i na selu i u gradu. I jedan i drugi deda su pomalo zakačili rat. Onaj veliki. I jedan i drugi voleli istu zemlju, a nekako bili na suprotnim stranama. Obojica mislili da su pravu i doneli najbolju moguću odluku koju su mogli da donesu kad je trebalo. Mislim da su se upokojili, a da nisu bili načisto da li je odluka bila ispravna. Ako je i bila dobra, da li je bila iskrena i poštena.
Ovaj jedan je skoro ceo život nosio krst da nije bio na dobroj strani. Slavio slavu i unosio badnjak u kuću. I deca nosila njegov krst. Imao je želju da zvone zvona na seoskoj crkvi dok odlazi u zemlju koju je prevrtao ceo život i gledao u nebo koje donosi odluku kakva će biti godina. Nije dočekao to u šta je verovao.
Sve smo upropastili
Drugi slavio 22. decembar i 29. novembar. Verovao u državu. Kad je od države dobio orden, po meni kao iskupljenje što je maltene jednom nogom bio na kamenitom ostrvu i nakon toga postao nevidljiv, dobio je i veliku fotografiju maršala. Pamtim da je dugo visila na zidu sobe u koju se ređe ulazilo. Dočekao da uživo vidi kako se raspada sve ono u šta je verovao. Dočekao da pošalje unuke u rat u kojem nema pobednika. Ostavio mi u amanet da mu na sahrani bude ispaljena počasna paljba, da misli da je toliko zaslužio, a ja da nosim ordenje.. Školski drug, u to vreme komandant kasarne, ispunio mu tu poslednju želju. Ostavio i napismeno da ne želi popa na sahrani. Toliko sam mogao. Otišao da preda nebeski raport i da kaže višim instancama da smo sve upropastili.
I jedan i drugi se upokojili a siguran sam da su se do samog kraja preispitivali gde su pogrešili. I jedan i drugi su u nekom trenutku ostali sami u svom verovanju.
Zarobljeni u vremenu, jureći sopstveni rep, vrtimo se u krug i gledamo u sat bez kazaljki koji ne pokazuje ništa sem praznine. Kad bismo malo bolje pogledali, siguran sam da bismo videli da pokazuje pojedeno vreme
Deda iz grada, kada je mislio da sam dovoljno odrastao, znao je da mi kaže da zlo nije racionalno. Da ponekad ne može da se objasni. Da nastaje ni iz čega.
Baba sa sela često je umela da se prekrsti i da u kraj od marame, sebi u bradu i izgovarajući bez reči neku molitvu, krijući se od sebe i od drugih, kaže: „Samo da ne čuju zli.“
Ništa se od tada nije promenilo. Kao da se nismo pomakli ni pedalj. Kao da ružne vetrenjače i dalje stoje, a mi ih gledamo iz daljine i nemamo snage da se zaletimo. Zarobljeni u vremenu, jureći sopstveni rep, vrtimo se u krug i gledamo u sat bez kazaljki koji ne pokazuje ništa sem praznine. Kad bismo malo bolje pogledali, siguran sam da bismo videli da pokazuje pojedeno vreme.
Povratnici se nikad ne popravljaju
Ako dočekam da budem deda, možda bi trebalo unucima da pomenem da sam svojim očima video zlo. Doduše, lepo upakovano, onako, u šarenom papiru. I pečat i potpise koji legalizuju zločin. Da sam se osetio nemoćno i obeshrabreno dok se sahranjivala pravda, svestan da je pravo postalo instrument straha. Očigledno je bilo pogrešno, većina toga o zakonu, dispoziciji, sankciji i ljudima koji odlučuju o sudbinama. Tek sad vidim da su profesori bili u zabludi kad su pričali o službi, moralu, čojstvu i junaštvu. O tome da je resocijalizacija moguća. Uverio sam se da se povratnici gotovo nikad ne popravljaju nego da čekaju svoju šansu, pametniji nego kad su pali. I jači. Jer u igru je potpuno legitimno uveden oprost. I pomilovanje. Ali samo za one najbolje.
Gledali smo kako mađioničar maše onom rukom koja je manje bitna, dok nas ne dovede pred svršen čin i izvadi one karte skrivene u rukavu, one kojom se dobija igra. I na kraju blistavog i glupog zeca iz šešira, da nam se svima naruga
Sad su i knjige drugačije. Uče se neke druge lekcije. Kako da diplomirani DJ podigne masu od 20.000 ljudi, ali „na suvo“, bez opijata i alkohola. Ili kako da diplomirani Srbin prepozna ustašu i zlo koje zaustavlja nikad jači razvoj. Kako da zlo uvijete u oblandu da ne izgleda banalno, nego da izgleda baš lepo u jutarnjem programu.
Kako da se divite. Budete jako dobri u mržnji i u tome da budete pokorni. Da se nadate da će vas primetiti onaj koji ispunjava želje i da se nikada nećete vratiti da budete ispod kamena, ne žaleći da u toj borbi date i svoj život.
U nekim drugim i zastarelim knjigama piše da je Hana Arent govorila o banalnosti zla. O ideji da ljudska bića ponekad čine užasne stvari, ne iz razloga što su demonska bića, već zato što prestaju da misle kritički i moralno. Siguran sam da bi ovo svaki prosečni patriota mogao da „poklopi“ makar sa nekoliko mudrih misli iz rijalitija.
Neki Kant, koji nikada neće moći da bude dobar DJ, govorio je o tome da je zlo sposobnost čoveka da svesno stavi lični interes iznad moralnog zakona.
Opet smo izgubili
Mi ovo trenutno živimo i ne znam da li će neko ostati ispod te šljive. I ako budemo imali šansu da ostavimo bilo kakvu poruku ispod te šljive neće nam sene onih koji gledaju s neba poverovati u šta smo se pretvorili. Pustili smo da se vreme izgubi u preskupim satovima nadajući se da će neko voditi naše bitke, dok pokušavamo da budemo neprimetni.
Hana Arent govorila je o ideji da ljudska bića ponekad čine užasne stvari, ne zato što su demonska bića, već zato što prestaju da misle kritički i moralno. Svaki prosečni patriota mogao bi da je „poklopi“ makar sa nekoliko mudrih misli iz rijalitija
Pod utiskom sam razgovora kome sam prisustvovao a gde se govorilo o tome da je zlo potpuno ogoljeno, da je moral davno nestao pred ličnim interesima večito gladnih i da nismo bili tu jedni za druge. Gledali smo kako mađioničar maše onom rukom koja je manje bitna, dok nas ne dovede pred svršen čin i izvadi one karte skrivene u rukavu, one kojom se dobija igra. I na kraju blistavog i glupog zeca iz šešira, da nam se svima naruga.
Pokušali smo da objasnimo da smo dali sve od sebe, možda i više nego dovoljno a da smo opet izgubili. Da je neko zanemario zakone, knjige i zakletve, oprostio smrt. Da je opet neko iznad, napisao da je sve to pogrešno ali i da je sve gotovo. Posle četvrt veka neko je ponovo pratio do kućnog praga. Ponovo ubio. Zbog reči. Zbog misli.
Nismo bili dovoljno dobri. Ne znam gde smo pogrešili. Kad otputujem, ne znam šta ću da kažem dedi. I jednom i drugom. Ništa nisam naučio…
