Početkom godine, pre nego što je vlast otkrila blagodeti privođenja na informativne razgovore u sklopu socijalnog dijaloga, pokušala je da umilostivi prosvetne radnike nizom bombastičnih obećanja o rastu plata, a najbolje je zvučalo ono predsednika Aleksandra Vučića da će dobiti „50 odsto više“ nego svi drugi. I ne, to nije značilo da će kao najobrazovaniji sloj stanovništva imati platu veću od proseka, već da će kada svi ostali u javnom sektoru budu dobili povišicu od 8 odsto, nastavnici dobiti 12 odsto. Zapravo su dobili 11 procenata, nedovoljno da uopšte dostignu taj prosek, ali je tadašnji premijer Miloš Vučević odmah proširio ponudu – u martu će uvećati za još pet, pa u oktobru još jednom i skupa će takvo povećanje biti zasigurno „istorijsko“.
A kada se videlo da mnogi prosvetari nisu spremni, poput rukovodstava reprezentativnih sindikata, da zbog još jednog vladinog obećanja prekinu protest i ostave studente da se sami bore za društvene promene, Vučević je stao u odbranu sindikalnih lidera rečima da su „uradili nešto što niko u prosveti nije sanjao da će ostvariti, u smislu dobrih rezultata“. Samo što nam te rezultate nikada nisu prezentovali, a sada možemo i da kažemo zašto. Radar je uspeo da od Ministarstva finansija dobije podatke o tome koliko je zapravo iz budžeta isplaćivano za plate zaposlenih u osnovnim i srednjim školama do marta (zahtev je poslat tokom aprila, tako da nisu bili dostupni podaci za taj mesec) i pokazalo se da je država na celom aranžmanu uštedela. Dok plate u februaru jesu porasle, kako je i najavljeno za ceo javni sektor, martovska izdvajanja ne da nisu uvećana u skladu sa tih prvih istorijskih pet procenata nego su se smanjila i to za 1,53 milijarde dinara u odnosu na februar. Štaviše, isplaćeno je gotovo pola milijarde manje nego u januaru, kada još uvek nije stupilo na snagu povećanje za javni sektor!
Naravno, za to nisu zaslužni sindikati koji su, kako kaže Ana Brnabić, sklopili „fantastičan posao“. Toliko fantastičan da su u februaru zatražili hitne razgovore sa Vladom zato što je prosečna plata u državi daleko nadmašila projekcije koje su im bile iznete na pregovorima, zbog čega neće biti dostignuta ugovorenom dinamikom povišica, a do danas nema informacije da je do tih razgovora došlo. Zaslužna je isključivo Vučićeva odluka da se kazne nastavnici u obustavi nastave, odluka koju je Ministarstvo prosvete sprovelo u delo slanjem instrukcija direktorima škola kako da umanje plate, koje će biti vraćene tek kada se nadoknadi propuštena nastava. Uz napomenu – za slučaj da se neko drzne da podrži svoje zaposlene – da će savetnici u školskim upravama kontrolisati njihove računice. Univerzitet u Beogradu odmah je upozorio da takvi dopisi „nisu utemeljeni na zakonu i ne predstavljaju pravni osnov za donošenje pojedinačnih pravnih i materijalnih akata“. Naravno, uzalud.
„Mi smo predali advokatima dokumentaciju za nekoliko stotina tužbi i značajan broj njih se već nalazi pred sudom. Ono što je sad vidljivo jeste da vlast pokušava na svaki mogući način da natera zaposlene da makar samo upišu da su odradili propušteno. Pa nije problem ni sažimanje gradiva, tako što bi se kroz jedan čas obradile dve nastavne jedinice i tako sažeto gradivo bilo osnov za isplatu zakinutog dela plate. Traži se bilo kakav modus, zato što znaju da su paušalnim umanjenjem zarade prekršili zakon, da će svi tužiti za svoje plate i da će troškovi na kraju biti mnogo veći – pa ajmo kao onlajn, ajde upišite samo u elektronske dnevnike da je držano… Čujem od kolega da tako ispada da su pojedini učenici imali po 15 časova dnevno. Što naravno nije istina, ali sistem sada usisava nastavnike. Hoćeš pare nazad? Možeš da se tužiš i da čekaš sto godina ili da upišeš da si odradio i dobiješ pare odmah – samo što na taj način postaješ njihov saučesnik. Mi apelujemo da to ljudi ne rade, ali koliko god bilo strašno mogu da razumem u situaciji kada su ljudi živeli dva meseca bez primanja“, kaže Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije (NSPRS). I dodaje da to jeste delom razlog za povratak u nastavu, ali nije jedini: „Mislim da prevashodni razlog jeste lična i profesionalna odgovornost prema učenicima i roditeljima, jer oni nisu ničim zaslužili da budu kažnjeni. A država nije preduzela baš ništa. Da su došli da nas biju i rekli da moramo da držimo časove – pa i za to bih imao više razumevanja nego za ćutanje. Ali što se njih tiče, ovako je moglo cele godine i to je najstrašnije u celoj priči, što sa druge strane imate sagovornika koji uopšte ne vidi smisao postojanja škola.“
„Sistem sada usisava nastavnike. Hoćeš pare nazad? Možeš da se tužiš i da čekaš sto godina ili da upišeš da si odradio i dobiješ pare odmah – samo što na taj način postaješ njihov saučesnik. Apelujemo da to ljudi ne rade“ – Dušan Kokot
Onaj deo društva koji ne spada u „pristojnu Srbiju“ i dalje ceni svrhu škola, ali nije imao kapaciteta da dovoljno pomogne zaposlene u njima. Univerzitet je prvi pozvao na solidarnost i skupljanje pomoći za kolege koje su ostale bez plate (pre nego što ih je država i njima gotovo ukinula), potom je zajednica IT stručnjaka koja je već podržavala studentske blokade napravila platformu za povezivanje nastavnika i donatora, a na kraju se akciji pridružila i Fondacija Alek Kavčić. Ipak, koliko god bili veliki prikupljeni iznosi – po poslednjim presecima IT Srbija skupila je 94, a Fondacija 131 milion dinara – to zajedno nije ni 15 procenata zakinutih plata samo u martu, a po svemu sudeći situacija je bila slična i u aprilu.
Još jedan indikator da bi država radije primirila situaciju u školstvu (verovatno da bi što više mogla da se posveti napadu na univerzitet), predstavlja činjenica da iako su prosvetari Dejana Vuka Stankovića dočekali kao „ministra osvete“, njegovo imenovanje nije pokrenulo talas disciplinskih postupaka protiv nastavnika koji su bili u protestnoj obustavi rada.
„Prošle nedelje sam bio u Mladenovcu gde je direktorka osnovne škole pokrenula postupak protiv 50 zaposlenih, koji su pritom od januara bili ukupno pet ili šest dana u obustavi. I to na jedan kabadahijski način gde je zamislila da može da pokrene jedan postupak protiv svih 50, što ne može da se radi jer je svaka odgovornost individualna. Ali mislim da se tu prevashodno radi o direktorima koji bi da budu veći katolici od pape i takvih postupaka nema puno. Teško bi i bilo voditi ih jer smo mi u obustavu ušli zbog ugrožene bezbednosti. Iskoristili smo što je Vlada polugodište prekinula uz odluku da je bezbednost ugrožena, naknadno nije donela novu po kojoj škole jesu bezbedne, a nigde nije ni angažovana inspekcija rada koja bi to ispitala. Zamislite da su trebali da razgovaraju sa 20.000 prosvetnih radnika koji su se osećali nebezbedno, to nikada ne bi bilo gotovo. Da je inspekcija eventualno utvrdila da je nečija zabrinutost lažna, to bi pružilo osnov za postupak. Bez toga, na osnovu čega bi ga vodili?“, kaže Kokot.
A ne bi bilo lako ni tvrditi da jeste bila lažna zabrinutost u pitanju. Od „epizode“ kada je na ogradi OŠ „Jovan Popović“ u Novom Sadu, u danu u kome je u njoj trebalo da se održi javni čas, obešen mrtav zec, do činjenice na koju su nedavno podsetili iz Foruma beogradskih gimnazija, da su od prekida polugodišta do danas u tri sveže renovirane škole pali plafoni. Ali svakako ne bi bilo nemoguće – već smo se naučili da „strašne“ mogu biti samo stvari koje se dešavaju ljudima na vlasti.
