U vremenu ekološke krize i klimatskih izazova, regenerativna poljoprivreda postaje više od metode – ona je filozofija opstanka. Katarina Kostić, ekspertkinja iz dijaspore, koja je pre 20 godina otišla iz Srbije, danas razmišlja o povratku i govori o potencijalu naše zemlje i važnosti solidarnosti u borbi za zdraviju budućnost.
Srbija se često opisuje kao zemlja sa „plodnom zemljom i bogatom poljoprivrednom tradicijom“. Pretpostavljam da je ona takva u sećanju svih ljudi koji su otišli. Izvan nostalgije, kako biste je opisali?
Obespravljena zemlja – tako mi deluje svaki put kada dođem u Srbiju.
Ekološki kriminal i zagađenje životne sredine su opšteprisutni, nedostaje sistemska podrška poljoprivrednicima i njihovim organizacijama i, takođe, stvarna, vidljiva volja da se zaštite i očuvaju „plodna zemlja i bogate poljoprivredne tradicije“ koje i dalje imamo.
U praksi, kod nas to često znači iscrpljivanje zemljišta, nedovoljno kontrolisana upotreba pesticida i orijentacija ka brzom profitu. Kako iz vašeg ugla izgleda potencijal srpske poljoprivrede danas i šta bi moralo da se promeni?
Mislim da je potencijal srpske poljoprivrede i dalje veoma veliki. Zemlja je zahvalna za rad i sa pravim tehnikama moguće je povratiti njenu plodnost, a nema poljoprivrednika koji to ne bi voleo. Srbiji fali istinska volja vlasti da do te promene dođe.
Kada se to dogodi, ključ će biti naći ravnotežu između stabilnog poljoprivrednog poslovanja i zdravlja ekosistema, između održivog ekonomskog razvoja i profitabilnosti, a za to je pre svega neophodna istinska zainteresovanost različitih aktera za takvu vrstu dugotrajne tranzicije.
U Skupštini u rasejanju (SuR), čiji sam član, smo zbog svih tih tema, oformili radnu grupu za Zelene politike koja se bavi pitanjima obnove, zaštite i promocije zdrave životne sredine u Srbiji, kao i usaglašavanjem domaćeg zakonodavstva sa evropskim zelenim politikama i ciljevima i njihovom pravovremenom i korektnom primenom.
Irokezi, konfederacija američkih starosedelaca, su poštovali Princip sedam generacija koji je govorio da bi svaka odluka trebalo da vodi ka održivim odnosima za sedam generacija unapred (210 godina). Možda sam samo nepopravljiva optimista, ipak – mnogo bih volela da opet razmišljamo na taj način, pošto je on opšteprisutan i u našim poljoprivrednim tradicijama.
Takođe, u Srbiji se životna sredina često nalazi u fokusu građana zbog toga što je na udaru – bilo kroz neplanske urbanizacije u kojima strada drveće, seče šuma… Usijan beton, temperature iznad 40 stepeni, zgrade jedna do druge, a između njih – sve manje drveća. Tako bi mogao da se opiše Beograd leti. Kakva su vaša iskustva, kako vratiti zelenilo u gradove, možete li da uporedite sa Barselonom, gde trenutno živite?
Trebalo bi mnogo više da se ulaže i uradi kako bi gradovi postali „klimatska skloništa budućnosti“, što je koncept urbanog razvoja o kojem se mnogo govori u Kataloniji. U Barseloni se već duže vreme radi na tome, međutim, sporo i nedovoljno. Neke od glavnih ulica su proširene i dobile su ostrva sa autohtonim biljem, sve je više ulica koje postaju pešačke i pijaca koje nude lokalne, organske proizvode.
Prelepo, staro drveće koje raste u Beogradu, zaslužuje posebnu pažnju zbog svoje veličine i važnosti. Sigurna sam da bi i površinsko istraživanje pokazalo da se ne poštuju osnovni propisi urbanističke gradnje i mera zaštite i negovanja drveća. Tako strada i ljudsko zdravlje, jer nema dovoljno drveća da pomogne u regulaciji temperature, prečišćavanju vazduha i ublažavanju negativnih efekata zagađenja i urbanog stresa
Krajem ovog meseca počinjemo sa postavljanjem gnezda za divlje pčele u 25 parkova, u saradnji sa opštinom Barselona. Pored toga, držaću kurseve, tokom čitave ove godine, građanima Barselone kako da postanu građani naučnici (citizen scientist) i aktivno se uključe u zaštitu prirode u gradu.
Iako su sve te akcije i projekti preko potrebni i neosporno je da podstiču ljude da preuzmu akcije u cilju zaštite životne sredine, i dalje su nedovoljni ako uzmemo u obzir kojom brzinom rastu temperature, na godišnjem nivou, na jugu Evrope.
S druge strane, prelepo, staro drveće koje raste u Beogradu, zaslužuje posebnu pažnju zbog svoje veličine i važnosti. Sigurna sam da bi i površinsko istraživanje pokazalo da se ne poštuju osnovni propisi urbanističke gradnje i mera zaštite i negovanja drveća. Tako strada i ljudsko zdravlje, jer nema dovoljno drveća da pomogne u regulaciji temperature, prečišćavanju vazduha i ublažavanju negativnih efekata zagađenja i urbanog stresa.
Zagađenja zbog korišćenja uglja ili sporni rudarski projekti kao što je najava iskopavanja litijuma, ozbiljan je problem Srbije. Kako vi, iz svog profesionalnog delovanja, vidite način na koji se ophodimo prema zemljištu? Kako da se pritisnu vlasti da zbog profita ne učestvuju u uništavanju zemlje i vazduha?
Ne znam da li ste čitali knjigu argentinskog novinara Eduarda Galeana „Otvorene vene Latinske Amerike“. Stara je to knjiga, ali jednako aktuelna i dan danas. To je tužna i istinita analiza kako su lokalni šefovi, da ne kažem šerifi, rasprodavali prirodna blaga i bogatili se preko svake mere, ostavljajući za sobom pustoš – ekološke katastrofe i uništene živote.
Postojala je realna opasnost da Srbija postane rudarska kolonija, na velikom delu njene teritorije, i to mi je bila noćna mora proteklih godina. Gledajući šta se već šest meseci dešava u zemlji, sigurna sam da neće biti rudarenja, bar ne u dolini Jadra. Za ostalo ćemo morati da se borimo i izborimo našim mirnim, mudrim i istrajnim političkim i diplomatskim putevima – zajedno.
S druge strane, kako gledate na ulogu i odgovornost evropskih institucija? Da li je, po vašem mišljenju, „zelena tranzicija“ u Evropi ponekad samo nova vrsta kolonijalnog odnosa prema zemljama poput Srbije?
Rekla bih da ne nužno, mada, naravno, mnogo toga zavisi i od lokalnih političkih struktura i volje građana. Recimo, EU je u Španiji, ove godine, izabrala sedam rudarskih jama, sa ciljem da se smanji zavisnost od trećih zemalja i obezbedi snabdevanje ključnim materijalima neophodnim za energetsku tranziciju, od kojih su dve u Andaluziji. Uporedo, vlasti ove provincije aktivno promovišu više novih rudarskih eksploatacija na svojoj teritoriji. Najavljene rudarske operacije mogle bi da trajno ostave Sevilju, Uelvu i Kadiz bez čiste vode za piće i to bi bio samo jedan na dugoj listi ekoloških i društvenih problema koji bi usledili. Kao u Srbiji, u Andaluziji i drugim provincijama u Španiji, ali i u Portugaliji, jačaju građanske i aktivističke organizacije koje se protive rudarstvu, posebno toj najavljenoj, novoj ekspanziji rudarske industrije.
Posle usvajanja nekih vrlo ambicioznih zakona i regulativa, kao sto su Zakon o obnovi prirode, donet prošle godine, i EU Strategija za zaštitu biodiverziteta 2030, koji su ključni za ispunjenje ciljeva Evropskog zelenog dogovora u vezi sa prilagođavanjem na klimatske promene i očuvanjem zdravlja ekosistema – Evropa sada, po ovim pitanjima, tapka u mestu i gubi vreme.
Iako zelena tranzicija Evropske unije nije lišena kontradikcija i etičkih problema, kao što možemo da vidimo na primeru projekta “Jadar”, smatram da bi Srbija trebalo da teži postizanju makar osnovnih evropskih ekoloških standarda. Trenutno stanje u poljoprivredi, recimo po pitanju upotrebe pesticida, duboko zabrinjava pošto se u našoj zemlji i dalje koristi višestruko više hemikalija nego što je zakonski dozvoljeno u EU. Posledice su vidljive: masovni pomori pčela širom Srbije upozoravaju na ozbiljne posledice neodrživih praksi po životnu sredinu, bezbednost hrane i zdravlja građana.
Trenutno stanje u poljoprivredi, recimo po pitanju upotrebe pesticida, duboko zabrinjava pošto se u našoj zemlji i dalje koristi višestruko više hemikalija nego što je zakonski dozvoljeno u EU. Posledice su vidljive: masovni pomori pčela širom Srbije upozoravaju na ozbiljne posledice neodrživih praksi po životnu sredinu, bezbednost hrane i zdravlja građana
Neophodno je da prepoznamo da sve što šteti našim pčelama, negativno utiče i na naše zdravlje. Ovaj problem zaslužuje veću pažnju i širu društvenu diskusiju kako u Evropi tako i u Srbiji. Recimo, koncept Jednog zdravlja (One Health) iz šezdesetih godina, a koji je EU usvojila prošle godine, bi trebalo da bude integrisan u obrazovne sisteme, kako bi se osiguralo da se mladima prenese značaj uzajamne povezanosti zdravlja ljudi, domaćih i divljih životinja, biljaka i šire životne sredine, uključujući ekosisteme. Ovaj sveobuhvatan pristup od ključne je važnosti za očuvanje zdravlja svih nas.
Verovatno znate da je projekat Jadar ušao u strateške projekte EU. Kako gledate na ekološke proteste u Srbiji, posebno kada je reč o planovima za eksploataciju litijuma? Da li podržavate teze onih koji se protive iskopavanju, da na istom prostoru, Srbija možda da profitira i od poljoprivrede?
Mislim da je sada većini građana Srbije svesna da bi izgradnja rudnika i postrojenja za preradu litijuma u dolini reke Jadar dovela do zagađenje podzemnih voda u ovom regionu i trajno ugrozila snabdevanje vodom za poljoprivredu i stanovništvo za milione ljudi. Pored takvog monstruma ne možete da gajite kukuruz. To je van pameti.
Novi izveštaj Biološkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, „Projekat Jadar – Mogući štetni uticaji na živi svet i zdravlje čoveka“ jasno govori da su mogući efekti kopanja jadarita i bora “opšta devastacija prostora Jadra” teškim zagađenjem ekosistema, a onda i gubitkom dela, ako ne i celokupne, biološke raznovrsnosti ovog područja. Ovi procesi bi neumitno vodili potpunoj nemogućnosti obavljanja tradicionalnih privrednih delatnosti, a posebno poljoprivrede, koja je jedna od osnovnih delatnosti stanovnika doline Jadra.
Nauka je jasna. Protesta protiv projekta “Jadar” je bilo i ranije. Bila sam na jednom. Međutim, sa masovnim priključenjem studenata i građana poslednjih meseci, anti-litijum pokret dobio je vetar u leđa u vidu konkretne i neskrivene podrške velikog dela građana Srbije. Pratim mnoge ekološke organizacije i udruženja poljoprivrednika i njihovo neumorno zalaganje, ujedinjenje oko zajedničkih ciljeva i odvažno delovanje.
U vašem radu ključna je ideja regenerativne poljoprivrede. Kako je objasniti prosečnom građaninu Srbije koji možda i dalje vidi zemlju samo kao sredstvo za proizvodnju hrane?
Zdrava zemlja – zdrava hrana – zdrav/a ti
To je suština regenerativne poljoprivrede.
Drugačije rečeno, regenerativnu poljoprivredu možemo da razumemo kao pristup koji doprinosi postepenom poboljšanju zdravlja zemlje iz sezone u sezonu, koji podstiče njenu plodnost, otpornost na klimatske promene i ekstremne temperature. Koristimo raznovrsne tehnike i tehnologije, neke tradicionalne, neke high tech, i upravo u tom spoju starog i novog načina razmišljanja leži snaga ovog poljoprivrednog pravca. Prelazak na regenerativne pristupe doprinosi smanjenju zavisnosti od sintetičkih inputa i poboljšanju bezbednosti i kvaliteta ishrane.
Na nivou EU, za sada, ne postoji jedinstvena definicija regenerativne poljoprivrede, što dovodi do različitih interpretacija i delovanja. Veliki je pritisak od strane proizvođača veštačkih, sintetičkih đubriva, pesticida i sličnih preparata da se njihovi proizvodi uvrste među dozvoljene u regenerativnoj poljoprivredi. I naravno, to vodi do podeljenih mišljenja, različitih interesa, zakulisnih radnji.
Nasuprot tome, na lokalnom nivou, situacija je dosta drugačija. Sve je više mladih poljoprivrednika, koji prelaze na regenerativnu poljoprivredu i to me jako raduje.
Da sutra odlučite da se vratite u Srbiju i dobijete par hektara zemlje, šta biste prvo uradili?
Napravila bih šumu hrane! To je najbolja investicija. Ulaganja su srazmerno mala, a za uzvrat donosi dugoročni suverenitet u ishrani tj. pravo i sposobnost da se svesno bira, proizvodi i konzumira hranu koja je zdrava, lokalna, održiva i u skladu s ličnim etičkim, kulturnim i ekološkim vrednostima. To je, za mene, najlepši izraz slobode.
Deo ste tima Evropske komisije koji razvija metodologije za vezivanje ugljenika u zemljištu, što zvuči prilično apstraktno. Možete li objasniti šta to zapravo znači – i zašto je zemljište važan saveznik u borbi protiv klimatskih promena?
Plodna zemlja igra ključnu ulogu u ublažavanju i prilagođavanju klimatskim promenama. Kao prirodni rezervoar organskog ugljenika, zdrava zemlja vezuje velike količine CO₂ iz atmosfere, čime doprinosi smanjenju efekta staklene bašte. Očuvanjem i povećanjem organske materije u zemlji – putem komposta, pokrovnih useva, agrošumarstva i drugih regenerativnih praksi – ne samo da se poboljšava kapacitet zemljišta za skladištenje ugljenika, već se i jača njegova struktura, otpornost na sušu i sposobnost zadržavanja vode.
Uz to, plodna zemlja podržava raznovrsne mikrobiološke i ekosistemske procese koji su ključni za zdravlje biljaka i stabilnost proizvodnje hrane, čak i u uslovima ekstremnih klimatskih pojava. U tom smislu, obnavljanje i očuvanje plodnosti zemlje predstavlja jednu od najisplativijih i najefikasnijih strategija za postizanje klimatske otpornosti u poljoprivredi i očuvanje prirodnih bogatstava.
Sečom šuma, rudarenjem, intenzivnom obradom zemlje, upotrebom fosilnih goriva, zagađujućom industrijom i masovnim stočarstvom, ovi gasovi bivaju oslobođeni iz zemlje i biljnog pokrivača, te se skupljaju u atmosferi, nezaustavljivo utičući na klimu
Ne smemo da zaboravimo da su značajne količine CO₂ i drugih gasova koji doprinose klimatskim promenama, a koje danas čine oko 426 ppm CO₂ u atmosferi, naspram oko 280 ppm pre industrijske revolucije, zapravo nusproizvodi (tj. otpad) savremenog industrijskog sistema, i da je njihovo pravo i prirodno mesto u zemlji. Sečom šuma, rudarenjem, intenzivnom obradom zemlje, upotrebom fosilnih goriva, zagađujućom industrijom i masovnim stočarstvom, ovi gasovi bivaju oslobođeni iz zemlje i biljnog pokrivača, te se skupljaju u atmosferi, nezaustavljivo utičući na klimu. Moja firma FROOF BIOTECH je uključena u rad na metodologiji Carbon farming čiji je cilj da gasove iz atmosfere vrati u zemlju kroz održive, regenerativne tehnike i prakse, i na taj način povrati ravnotežu prirodnih ciklusa od kojih i sami zavisimo.
Kroz rad u FROOF Biotech-u povezujete nauku, praksu i filozofiju prirodnih sistema. Kako drveće i mikorizne gljive mogu da nas nauče nečemu što političari i korporacije stalno previđaju?
Drveće i mikorizne gljive nas podsećaju na ono što političari i korporacije često previđaju: da je saradnja temelj zdravog (eko)sistema. U prirodi, niko ne živi sam. Još sedamdesetih godina, Lin Margulis je isticala da, iako je prirodna selekcija nesumnjivo prisutna, snaga simbioze je podjednako moćna i jednako ključna za evoluciju. Ipak, upravo ta povezanost i uzajamna podrška često ostaju u senci dominantnih narativa o konkurenciji i borbi za opstanak.
U šumama, drveće nije usamljeno – ono komunicira, razmenjuje hranljive materije, pa čak i upozorenja, zahvaljujući finim mrežama mikoriznih gljiva koje povezuju korenje mnogih biljaka u svojevrsnu „šumsku mrežu“ (poznatu i kao Wood Wide Web, pročitajte knjigu dr Suzan Simard – Finding the Mother Tree). Starija stabla pomažu mladima, a zdrave biljke podržavaju one oslabljene. Gljive zauzvrat dobijaju šećere koje same ne mogu da proizvedu. Neka istraživanja tvrde da naplaćuju biljkama 25% svih „prevezenih“ šećera (eto, i to možemo da naučimo od gljiva). Važno je da tu niko ne dominira, već svi učestvuju u mreži razmene, u sistemu zasnovanom na ravnoteži, uzajamnosti i dugoročnom opstanku.
Drveće i mikorizne gljive nas podsećaju na ono što političari i korporacije često previđaju: da je saradnja temelj zdravog (eko)sistema. U prirodi, niko ne živi sam. Mikorizne mreže i šume imaju za nas jednu važnu lekciji, koja je, u osnovi, slična poruci studentskih protesta: da je istinska snaga rezultat saradnje, a ne dominacije
Kao što znamo, političke i ekonomske strukture, s druge strane, često funkcionišu na osnovu kompeticije, ekstrakcije i kratkoročnog profita previđajući činjenicu da destabilizacija jednog dela sistema (klime, zemlje, društva) neminovno utiče na ceo sistem. U prirodi, ignorisanje međuzavisnosti vodi kolapsu.
Dakle, mikorizne mreže i šume imaju za nas jednu važnu lekciji, koja je, u osnovi, slična poruci studentskih protesta: da je istinska snaga rezultat saradnje, a ne dominacije.
Šta biste poručili mladim ljudima iz Srbije koji žele da se bave poljoprivredom i regenerativnim pristupima? Da li je sistem uopšte postavljen tako da im za to ostavlja prostora?
Posvetiti se obnovi zdravlja zemlje, imati baštu, kokoške, povezati se sa komšijama, a što ne i zborovima, kako bi se svi hranili zdravije i istovremeno podržavali lokalne poljoprivrednike i ekonomiju – sve te aktivnosti mi deluju mogućim, uzimajući u obzir trenutnu situaciju u zemlji. Znam za nekoliko takvih projekata u Srbiji i imaju svu moju podršku.
Kako bi iz te i takve situacije došli do one u kojoj bi bavljenje regenerativnom poljoprivredom u Srbiji postala uobičajena praksa, Skupština u rasejanju – mreža naših stručnjaka iz dijaspore – bavi se i pitanjima obnove i zaštite životne sredine i očuvanja biodiverziteta u Srbiji.
Želim da iskoristim ovu priliku da pozovem aktiviste, neformalne grupe i ekološke organizacije širom zemlje da započnemo otvoren dijalog o najvažnijim i najhitnijim ekološkim i poljoprivrednim izazovima. Verujem da samo zajedno možemo osmisliti jasan, konkretan i delotvoran plan budućih akcija. U duhu ovog teksta, pozivam vas da među nama prvo izgradimo zdrav sistem – onaj koji će nam pomoći da obnovimo ekosisteme u našoj zemlji.
Ponovo mogu sebe da vidim u Srbiji
Proteklih desetak godina u Srbiji je bilo mnogo protesta, ali čini se da su studenti probudili dijasporu? Zašto? Kakva osećanja su oni probudili kod vas?
Mene su studentu digli iz stogodišnjeg sna. Probudili su u meni nadu da u Srbiji može da bude bolje, da ljudi mogu malo više da se osmehuju, da se malo više druže i udruže.
Nekoliko meseci posle početka studentskih protesta, uključila sam se u rad Skupštine u rasejanju kako bih i ja doprinela, bar malo, ovoj našoj mirnoj pobuni. Ponovo mogu sebe da vidim u Srbiji. To ranije nisam mogla.
Zašto je važno pravljenje mreže dijaspore? Treba li njen glas više da se čuje?
U poslednjih šest meseci, formirana je nekolicina organizacija naših ljudi iz dijaspore. Trenutno radimo na našem umrežavanju.
Naš cilj je jasan: da zajednički promislimo kako dijaspora, u saradnji sa građanima i organizacijama u Srbiji, može da doprinese obnovi vladavine prava i demokratskih procesa u zemlji
U prethodnim mesecima SuR je vodio razgovore sa nekima od ključnih društvenih aktera u Srbiji – studentima, univerzitetskim profesorima, predstavnicima političkih stranaka i nevladinih organizacija, novinarima i ekološkim aktivistima. Naš cilj je jasan: da zajednički promislimo kako dijaspora, u saradnji sa građanima i organizacijama u Srbiji, može da doprinese obnovi vladavine prava i demokratskih procesa u zemlji.
Od devedesetih godina mnogo je bilo talasa odlazaka iz Srbije. Stvarao se utisak da one koji su otišli više nije briga šta se u zemlji dešava ali i da Srbiju nije mnogo briga za ljude u rasejanju. Da li su protesti na paradoksalan način učinili da se te prekinute veze ponovo obnove?
Da, svakako!
Zašto ste vi konkretno otišli iz Srbije i da li ste nekada razmišljali da se vratite?
Dugo sam se dvoumila da li da se odselim iz Srbije, gde sam imala porodicu, prijatelje i dobar posao. Otišla sam definitivno, pre 20 godina, kada je zvaničan narativ počeo da ponavlja da nije bilo genocida u Srebrenici – i tu sam prelomila. Posle toga sam polako izgradila novi život u Barseloni.
Danas ne samo što pomno pratim sve što se dešava u Srbiji i radim u Skupštini u rasejanju, već čak razmišljam i da se vratim, u nekom momentu. Šta nam studenti rade. Hvala im na tome.
*Katarina Kostić je rođena u Beogradu, gde je završila Fakultet političkih nauka. Početkom 2000-ih seli se u Španiju, gde i dalje živi i radi. Na Univerzitetu u Barseloni stekla je master iz adaptacije na klimatske promene i već 20 godina radi kao konsultant za regenerativnu poljoprivredu i biodiverzitet. Trenutno je zaposlena na Evropskom institutu za inovacije i tehnologiju (EIT Food) i član je ekspertskog tima projekta CREDIBLE Evropske komisije, čiji je cilj postizanje konsenzusa o metodologijama koje mogu maksimalno povećati kapacitet zemljišta za trajno vezivanje atmosferskog ugljenika, čime zemljište postaje jedno od ključnih rešenja u strategiji za zaustavljanje klimatskih promena. Njena firma, FROOF Biotech, okuplja evropske stručnjake sposobne da obnove i očuvaju biodiverzitet kako na urbanim, tako i na poljoprivrednim zemljištima. Veruje u solidarnost i saradnju, kao i u to da mi, ljudi, možemo mnogo toga da naučimo iz odnosa drveća i mikoriznih gljiva.
