Kada je Arturu Toskaniniju tokom neke teške probe najzad pukao film, ovako je zapretio En-Bi-Sijevom simfonijskom orkestru: „Nakon što umrem, vratiću se na Zemlju kao vratar bordela, i nikog od vas neću pustiti unutra.“ Lako je bilo legendarnom dirigentu sa umetnicima koji, kao sav ugledan svet, javne kuće posećuju povremeno i diskretno. Kako bi zapretio muzičarima koji u burdelju žive? Tu, naravno, ne mislimo na poštene kafanske muzikante, već na političare koji ih imitiraju. Fenomen nosilaca javnih funkcija koji plešu do snova, čije lice zvuči poznato ili koji jednostavno vole da zapevaju van svake programske šeme i diplomatskog protokola, nije naravno srpski već svetski, pa su mu dvojica učenih Šveđana, Magnus Danijelson i Torbjern Rolandson, posvetili i naučni rad. U spisu pod imenom „Političari kao zabavljači – politički performans ličnog“ poznavaoci medija sa univerziteta u Kalmaru i Stokholmu zabeležili su i sledeće:
„Političari koji se pridružuju popularnoj zabavi tvrde da prihvataju narodni duh i običnost. Time takođe pokušavaju da osvoje nove arene, one u kojima mogu da se predstave lično i iskuju emocionalnu povezanost sa biračima. Kada se političar vine u medijske sfere u kojima je moć redovno meta zvižduka i podsmeha, takvim činom nas poziva da se smejemo i zabavljamo sa njim umesto na njegov račun.“
Čuda da se dese
Ko bi rek’o čuda da se dese, pa i Miljacka glasove donese? No da li ih donosi zaista? Danijelson i Rolandson u jednom pasusu kažu da postoji rizik, da takav akt izvođaču može da eksplodira u lice i liši ga političkog kapitala, a u drugom da su ishodi ipak većinom pozitivni. Ako je vešt, političar će steći poštovanje; ako nije, biće nam simpatičan jer uglavnom ni sami nismo bogomdani zabavljači. Sve u svemu, Šveđani – navodeći primer svog nekadašnjeg premijera Jerana Persona, koji je u dečjem programu Abrakadabra plesao sa glumicom kostimiranom u kravu po imenu Doris – zaključuju da su moćnici nekada imali dvorske lude, a da sada i sami igraju tu rolu. Kad je bal, nek je karneval, korisno je to i samom društveno-političkom sistemu, jer su karnevali istorijski služili upravo kao društveni ventil, dopuštajući potlačenima da se jednom godišnje izjednače sa vladarima.
Ja se posvetim svojim gostima, trudim se oko njih. U ovom slučaju naučio sam pesmu na turskom. Šta je trebalo, da Erdogana ubijem kao Murata
Ivica Dačić
Toliko o Šveđanima i toliko od našeg pokušaja da ovaj tekst bude koliko-toliko ozbiljan. Vreme je da nastupe ljudi kojima je najuspešniji skeč to što Srbima obećavaju švedski standard već tri decenije i kusur. Budući da je publika od sveg švedskog standarda jedva dobila Ikeu – ako može da je priušti – ostaje joj ili da plače ili da i sama zapeva.
Dačić i svetske zverke
Zvezda večeri možda nije mnogo usrećila zemlju na nevažnim poslovima premijera, ministra spoljnih i unutrašnjih poslova, predsednika Skupštine ili ministra informisanja, ali u onom glavnom, udaranju brige na veselje, Ivica Dačić je neprikosnoven. Prikladno za partiju koja nema svoju politiku, njen lider nema autorskih pesama, ali to mu je samo pomoglo da repertoar upodobi svakom gostu diplomatske kafane. Diplomatske, nego šta, jer se za razliku od ostalih umetnika (političkog preživljavanja) Dačić proslavio nastupima pred zverkama ozbiljnog formata. Predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu 2017. je pevao Osman agu, pesmu poznatu širom bivše osmanske imperije.
„Kad se neki gost bude žalio, onda ću se zabrinuti. Ja se posvetim svojim gostima, trudim se oko njih. U ovom slučaju naučio sam pesmu na turskom, kao što sam grčkom predsedniku pre desetak dana pevao na grčkom jeziku. Šta je trebalo, da Erdogana ubijem kao Murata? Samo nek oni dobacuju sa balkona, a ako se nekome ne sviđam, neka me smene“, odgovorio je tadašnji ministar spoljnih poslova političkim i muzičkim kritičarima.
Goran Vesić je i na težim zadacima posložio kocke kako treba. Kao od šale je pre mesec dana odglumio kako peva dok u pozadini ide matrica nekog kineskog izvođača, i taj uradak okačio na TikTok
Budući da je Ivica Dačić kamen temeljac srpske državne strukture, i da smo u popularnoj kulturi ubistvo Murata zamenili gledanjem Sulejmana, od smene nije moglo biti ništa, pa je Dačić kao šef diplomatije 2019. pevao i Vladimiru Putinu. Počastio ga je Kaljinkom, naravno. Pored fraze po kojoj je univerzalno poznata, ta živahna pesma ima i stihove „Aj-ljulji, ljulji, aj-ljulji, uljuljkajte me u san“ (u slobodnom prevodu). „Ljulji“ je, čini se, samo nasumična vokalizacija, poput „la-la-la“, ali zvučnošću neodoljivo podseća na poznatu stvar jednog pevača koji se povremeno može naći rame uz rame sa Ivicom Dačićem na mitinzima, gde svako na svoj način pokušava da narod ljulja fino i polako. A kada smo već kod finih i laganih stvari, sveži ministar unutrašnjih poslova dakako ima i potpis-pesmu, onu koju publika nestrpljivo čeka na svakom koncertu. U njegovom slučaju, to je već pomenuta Miljacka Halida Bešlića. Vremenom se ta lepa balada u Srbiji više počela povezivati sa hroničnim funkcionerom nego sa sarajevskim velemajstorom, do te mere da će već prvi njeni taktovi često izazvati smeh umesto sete, što je realno najstrašnija posledica Dačićeve notne diplomatije. Kako god Miljacka tekla, Dačiću teče politički staž, ali u svakom poslu valja misliti na budućnost.
Zavetnica naslednica
Milica Đurđević Stamenkovski, Milica-zavetnica, postala je Milica-naslednica zahvaljujući nedavnom duetu sa Dačićem u Amidži šou televizije Pink. Pevali su čuvenu Kad zamirišu jorgovani, ali nije izgledalo kao da razmišljaju o tome šta im je činiti kad dođu teški dani, kad odu svi jarani, jer takvih dana u foteljama nema, a politički jarani im i dalje ne odlaze, već dolaze, o čemu i sama Milica može da posvedoči. Dok su ministar unutrašnjih poslova i ministarka za demografiju i brigu o porodici pevali, ministar finansija i potpredsednik Vlade radio je sklekove.
Siniša Mali je time valjda metaforično dokazivao snagu srpske ekonomije, ali ni pesma mu nikako nije strana. Septembra 2020, na beogradskoj večeri sa Ričardom Grenelom, specijalnim izaslanikom tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa, čujno je uživao uz Sweet home Alabama rok benda Lenerd Skinerd i Take me home, country roads folkera Džona Denvera. Teško je reći koliko nam je srčano pevanje o Alabami i Zapadnoj Virdžiniji pomoglo u razvoju bilateralnih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali jedan rezultat je nesumnjiv – čuveni general Konfederacije Tomas Džonatan „Stounvol“ Džekson bio je rodom iz Klarksburga, koji se danas nalazi upravo u Zapadnoj Virdžiniji, i to nas je skupa inspirisalo da Grenelu i društvu poklonimo zgradu Generalštaba.
Kineski hit
Pošto je Dačić obradio Ruse, a Mali Amerikance, ostala nam je spoljnopolitička potreba da neko zapeva i Kinezima. Nije bilo lako naći pravog kandidata, egzotičan je to jezik za nas, ali ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić i na težim je zadacima posložio kocke kako treba. Kao od šale je pre mesec dana odglumio kako peva dok u pozadini ide matrica nekog kineskog izvođača, i taj uradak okačio na TikTok.
Kakve su ti kocke, takva ti je pesma. Nekome bi se moglo učiniti da srpski političari gledajući ka istoku i zapadu zaboravljaju na Srbiju, ali to demantuje Tomislav Nikolić. Nekadašnji predsednik je davnih dana, takođe na Pinku, podsetio kako Ima jedan kućerak u Sremu. „Zidan je od blata iz inata, s pogledom na jablanovo granje i salonom za plakanje“, kaže ta sjajna tamburaška.
Dosta je bilo
Ne bi naravno bilo fer zanemariti nastupe opozicije. Popularni snimak Borisa Tadića i Dragana Šutanovca koji uz mikrofon izvode Ja te pjesmom zovem Hanke Paldum nastao je na svadbi, pa suštinski ne spada u ovaj tekst, mada je izvesno da se obojica nadaju kako će jednom iznenada u fotelje opet doći. Sa druge strane, momenti u kojima je hol Skupštine odzvanjao pesmom Pada vlada u izvedbi Saše Radulovića, sve sa akustičnom gitarom i kolegama iz poslaničkog kluba „Dosta je bilo“, još uspešno izazivaju susramlje, što bi se reklo malo zapadnije.
Strogo uzevši, u ovaj pregled ne spadaju ni političari kojima je muziciranje nešto više od još jedne udice za pecanje popularnosti, ali šteta bi bilo ne podsetiti na Mlađana Dinkića i njegov Monetarni udar, na Nenada Čanka i njegovu izvedbu Sinatrine My way – takođe na Pinku, dakako – ili na činjenicu da je Borko Stefanović u mladosti bio basista kultnog pank benda Generacija bez budućnosti.
Bilo bi to šteta makar zbog toga što je na njihovom putu, nakon svih monetarnih udara, bez budućnosti ostala barem jedna generacija. No ako je za utehu – ima i goreg. Od političara koji pevaju, svakako je gore pevanje o političarima. Čitalac sve i da je hteo, nije mogao da zaboravi Mariju Maksimu, i pesmu koja počinje dramatičnim uvodom o odgovornosti i prevashodnosti, glasu i spasu, nakon čega se uliva u besprekorni turbofolk panegirik Aleksandru Vučiću.
Političari koji se pridružuju popularnoj zabavi tvrde da prihvataju narodni duh i običnost. Time takođe pokušavaju da osvoje nove arene, one u kojima mogu da se predstave lično i iskuju emocionalnu povezanost sa biračima
A kada već pominjemo i njega, podsetimo i na nešto zabavno – dok ostatak političke scene igra kako on svira, on sam pleše. Plesao je do snova, na Pinku, podrazumeva se, godinama pre nego što je postao Marijin spas, što upućuje na uznemirujući zaključak da sav taj karneval možda i ima nekog političkog smisla.
Još nekoliko bonus traka
Dragan Šutanovac i Boris Tadić:
Božidar Đelić i Mlađan Dinkić:
Nenad Čanak i Jelena Karleuša:
Aleksandar Vučić pleše u emisiji „Plesom do snova“:
Milorad Dodik:
