Velike kontroverze u vezi sa kopanjem litijumske rude u dolini Jadra i na drugim lokalitetima u Srbiji podigle su opštu pozornost u vezi sa rudarenjem i, čini se, ekološku svest građana Srbije generalno. Poslednjih par meseci znatno više se piše i govori i o razaranju životne sredine u tradicionalnim rudarskim područjima (istočna Srbija, region Kolubare), kao i o zagađenju vazduha, vode i zemljišta, što je dobro. Čini se da se vremenski životni horizont konačno proširio kod većeg broja građana Srbije i da intuitivno razmišljaju o održivim rešenjima, čak i ako ne znaju tako da ih nazovu.
Vlast je zatečena ovakvim raspletom slučaja Jadar, iako je, zapravo, još od prvih protesta u Loznici i okolini i potom masovnijih u Beogradu, te onog Vučićevog gostovanja u Gornjim Nedeljicama, bilo jasno da njegovi, tada još uvek prikriveni, planovi neće ići lako. Za sve ovo vreme su se polako skidali slojevi tajnovitosti i podle pretvornosti i postepeno se sklapala slika velike prevare pune privatnih interesa moćnih međunarodnih korporacija i korumpiranih domaćih političara, a na štetu građana Srbije.
I ekstenzivno rudarenje, kao u Majdanpeku, može biti prihvatljivo za Strickland, pod uslovom da su troškovi eksploatacije niski. A profit može ostvariti i prodajom projekta nekoj drugoj kompaniji, veštoj u snižavanju troškova eksploatacije u Srbiji, na primer Ziđinu
U čitavom tom dijapazonu ekoloških tema i rizika ponovo je oživela i priča o rudarenju zlata na planini Rogozna. Ova planina se nalazi jugoistočno od Novog Pazara, okružena naseljima Novi Pazar, Raška, Ribarić i Kosovska Mitrovica. Smeštena je u trouglu, između reke Raške i gornjeg i srednjeg toka Ibra. Pošto je ovaj rudarski projekat u znatno ranijoj fazi nego projekat Jadar, verujem da će biti korisno da ga pozicioniram u realni politički kontekst kako bismo procenili na koji način se jedno važno privredno pitanje rešava u Srbiji. Kada kažem „politički kontekst“ ja ne mislim samo na „veliku“ politiku (interese velikih korporacija i uticajnih država i odnose moći između njih), nego i na sektor javnih politika (strategiju razvoja Srbije, pre svega održivi razvoj i ulogu rudarenja i jakih, transparentnih institucija u njemu). Ovo pozicioniranje kopanja na Rogozni ću staviti u kontekst održivog razvoja odgovarajući na nekoliko pitanja koja postavljaju osnovne parametre za odlučivanje u interesu građana.
Otkud odjednom tema rudarenja na Rogozni?
Na ovo pitanje nema jasnog odgovora i verovatno će se tek s vremenom ljuštiti slojevi privida, kao u slučaju projekta Jadar. Zainteresovane kompanije, trenutno australijski Strickland koji je otkupio celokupni kapital od Betoota Holdings Ltd, vlasnika kompanijе Zlatna reka Resources iz Beograda koja posеdujе projеkat Rogozna, tvrde, a mediji u Srbiji prenose, da su na nekoliko lokaliteta na Rogozni pronašle značajne količine zlata, bakra i cinka.
Kako sada stoje stvari, ne znamo pouzdano šta će Strickland rudariti, država za sada veruje investitoru, ali to i nije od posebnog značaja, jer će svi detalji biti rešeni investicionim sporazumom uz pravo resornog Ministarstva da odluke o projektu donosi diskreciono
Ovde se neću upuštati u analizu vlasništva ovih kompanija, ulogu off-shore kompanija, broja zaposlenih i sl. Strickland, kako prenose mediji, tvrdi da ima iskustvo, kapital i opremu za eksploataciju ovih ruda. Ono što je neobično jeste da ranija, višedecenijska geološka istraživanja na tom području nikad nisu ukazala na značajne količine zlata, pa je ovo otkriće Stricklanda prilično iznenađenje. Na moje poslaničko pitanje upućeno Ministarstvu rudarstva i energetike: „Da li je tačno da je Geološki zavod Srbije (ili neki drugi privredni subjekt u ime Vlade Srbije) vršio ispitivanje na lokaciji Rogozna i pronašao rezerve od oko 40 miliona tona rude bakra, srebra i zlata, sa procentom metala u rudi od 1,2 do 1,6 odsto i ako jeste, o kojem metalu se tačno radi?“ dobio sam odgovor da su „geološka istraživanja mineralnih sirovina: olovo-cinka, zlata, srebra i bakra na planini Rogozna vršena od 1945. do 2004. od strane domaćih geoloških i rudarskih preduzeća: RMHK Trepča – Kosovska Mitrovica i Geozavod – IMS (prethodnik današnjeg Geološkog zavoda Srbije)“. Ova istraživanja su imala karakter osnovnih, „na osnovu kojih se ne može ustanoviti količina i kvalitet mineralne sirovine“. Na osnovu detaljnih geoloških istraživanja koja je radila Zlatna reka Resources d .o. o. procenjene potencijalne rezerve rude bakra i zlata iznose više desetine miliona tona.
Da ovo kažem kraće i drugim rečima. Državne firme su 60 godina istraživale minerale na ovom području i nikada nisu pokazale interesovanje da obave detaljnija istraživanja, niti su mogla da daju procenu o količini rude i njenom mineralnom sastavu. U tom slučaju nije jasno na osnovu čega su vlasti procenile da treba da omoguće detaljnije istražne radnje i zašto je dozvolu dobila privatna domaća firma koja je zapravo ispostava (u potpunom vlasništvu) inostranog kapitala.
Kao i u slučaju projekta Jadar, jasno je zašto ovo rade privatne kompanije koje profit interes gura u nove projekte. Naša pitanja treba da budu upućena državnim organima. Na osnovu čega je odlučeno da se krene u detaljnije istraživanje i zašto to nisu radile domaće firme? Zašto da državi ostane samo rudna renta, a da posle, kao u slučaju Ziđina u Boru, zlato koje je vađeno u našim rudnicima kupujemo od stranog vlasnika projekta/rudnika?
Šta to namerava da rudari Strickland?
Nečeg ima pod Rogoznom čim su oni rešili da investiraju u dalje istraživanje i iskopavanje (navodno se već pravi put ka potencijalnom lokalitetu rudnika). Njihov izveštaj govori o značajnim količinama bakra i zlata, ali javnost ne zna da li je to tačno, kao ni da li je detaljno geološko istraživanje uopšte realizovano. Državne firme i ministarstvo nisu imali takvu prethodnu informaciju i ne znamo da li je nezavisno pribavljaju.
Lošiji bi bio scenario po kojem je koncentracija rude zlata mala, pa su potrebna intenzivna prekopavanja koja bi vrlo brzo učinila da Rogozna izgleda kao okolina Majdanpeka. To je onaj scenario koji većina građana ne želi ni pod kakvim uslovima
Odgovor o „više miliona tona“ je isuviše neprecizan za izveštaj iz detaljnog geološkog istraživanja. Poslao sam dodatno poslaničko pitanje ministarki energetike i rudarstva o tome kako Ministarstvo verifikuje nalaze iz izveštaja investitora, na koje još uvek nisam dobio odgovor. Osim toga pitao sam Ministarstvo: koliki treba da je minimalni udeo zlata u rudi da bi država odlučila da sklopi sporazum sa potencijalnim investitorom? Na ovo je odgovor bio da „mogućnost sklapanja investicionog sporazuma… svakako nije u uskoj korelaciji sa sadržajem određenih elemenata u rudi, već se istim bliže određuju pitanja od interesa za svaku od ugovornih strana, a pre svega prava preče kupovine, zaštita životne sredine, izgradnja nedostajuće infrastrukture, kao i druga pitanja od interesa za realizaciju projekta“.
Da i ovo kažem drugim rečima. Kako sada stoje stvari, ne znamo pouzdano šta će Strickland rudariti, država za sada veruje investitoru, ali to i nije od posebnog značaja, jer će svi detalji biti rešeni investicionim sporazumom uz pravo Ministarstva da odluke o projektu donosi diskreciono.
Šta ovakav kontekst znači za razvoj Srbije i za dobrobit njenih građana?
U optimističnom scenariju, ne previše ekstenzivnu eksploataciju jer je navodno otkrivena „zlatna žila“ bogata, tako da će se rudna renta naplaćivati uz manje ekoloških rizika i troškova, a određeni broj ljudi će dobiti zaposlenje i bolji ekonomski položaj. Osim ako država diskreciono dogovori povoljnije uslove, što se do sada nikad nije desilo.
O individualnim dogovorima političara koji su u poziciji da diskreciono odlučuju nećemo znati bez prave istrage. Lošiji bi bio scenario po kojem je koncentracija rude mala, pa su potrebna intenzivna prekopavanja koja bi vrlo brzo učinila da Rogozna izgleda kao okolina Majdanpeka. To je onaj scenario koji ne želimo ni pod kakvim uslovima.
Jasno je da privatne kompanije kreću u nove projekte zbog profita, a državni organi su dužni da objasne zašto detaljnija istraživanja nisu radile domaće firme. Zašto da državi ostane samo rudna renta, dok će zlato iz naših rudnika kupovati od stranog vlasnika, kao od Ziđina u Boru
Logično bi bilo pitanje: zašto bi Strickland uopšte ulazio u projekat ako je koncentracija bakra i zlata mala? Prema tvrdnji geoloških stručnjaka iz resornog odbora stranke Srbija centar, sadržaj od 0,3 odsto bakra i 0,5 grama zlata po toni iskopane rude je ozbiljno dobar procenat i za Borsku metalogenetsku zonu, upravo sa preovladavajućom rudom bakra i zlata. Ali područje planine Rogozna se nalazi u metalogenetskoj zoni gde su pretežno zastupljene olovno-cinkane rude (ivica Kopaoničke metalogenetske zone), sa niskim sadržajem istih.
Ako je to tačno, verovatan rezon je da problem treba posmatrati preko ukupne procenjene količine zlata, a ne preko njegovog procentualnog učešća u rudi. Ako je ukupna količina privlačna, onda i ekstenzivno rudarenje, kao sada u Majdanpeku, može biti prihvatljivo za Strickland, pod uslovom da su troškovi eksploatacije niski. Strickland bi čak mogao da ostvari neki profit i prodajom celog projekta nekoj drugoj kompaniji koja je vešta u snižavanju troškova eksploatacije u Srbiji, na primer Ziđinu.
Ti niži troškovi se postižu uz izbegavanje plaćanja poreza, neplaćanje električne energije (kao Ziđin do 2022. ili železara u Smederevu još uvek), odsustvo ekoloških taksa i sl., što su sve troškovi koji se svaljuju na teret građana, u vidu lošijih usluga koje se finansiraju iz budžeta. Ali takav tretman mogu da omoguće samo određeni političari na vlasti, što otvara širok prostor za korupciju. I podsećamo, životna sredina bi bila drastično narušena.
Da zaključim: bez zalaženja u neproverene informacije i spekulacije i samo na osnovu dostupnih zvaničnih informacija može se zaključiti da je projekat rudarenja na Rogozni za sada od slabog javnog interesa jer ga naše nadležne institucije drže nedovoljno transparentnim, dok ga privatni investitor naširoko propagira putem domaćih medija.
Način na koji zakon uređuje postizanje sporazuma između investitora i države ostavlja mnogo prostora za proizvoljna tumačenja, što opet stvara mogućnost diskrecionog odlučivanja, a to je odličan teren za korupciju. Ovakva postavka rezultira sniženim prihodima i povećanim troškovima države na teret kvaliteta života građana. Sve ovo još jednom ukazuje da su jake institucije i transparentno odlučivanje osnovni preduslov uspostavljanja politike održivog razvoja, pa je otud razumljivije zašto međunarodne kompanije i njihovi lobisti iz kruga svetskih političara manje ili više direktno podržavaju Vučićevu autokratsku vlast da bi snizili cenu svojih investicija.
Od ovakvog pristupa će ih odvratiti jedino snažna i jedinstvena poruka građana Srbije da znaju kako da organizuju svoje društvo i državu da bi zaštitili kvalitet svog života.
