Da je Pionirski park, smešten između Skupštine Srbije, Predsedništva i Skupštine Grada Beograda, pa tako poprište mnogih protesta – živa osoba, teško da bi mogao da sažme šta se u našoj državi događalo prethodnih decenija, a posebno poslednjih godina. A i kako bi, kad su pod njegovim okriljem izlazili na megdan sa vlastima mnogobrojni pojedinci i organizacije, obojeni različitim ideologijama, potrebama i htenjima.
Logorovali su ovde puna četiri meseca (2019) veterani ratova vođenih devedesetih na tlu bivše Jugoslavije, tražeći nacionalne penzije, ili bar da se obrati pažnja na posttraumatski stresni poremećaj, od koga su većinski oboleli. Protestovalo se u više navrata i povodom „veleizdaje“ Kosova i Metohije, kao i protiv uvođenja sankcija Rusiji, kao agresoru na Ukrajinu, ali se demonstranti u Parku nisu dugo zadržavali.
Pod balkonom predsednika, pristalice Srpskog sabora, Zavetnika i Obraza, bunili su se povodom Sporazuma Srbije i NATO-a, o saradnji u oblasti logističke podrške, pa je zatražen i referendum po tom pitanju (2016). Protest „Stop crvenim košuljama“, iniciran prebijanjem Borka Stefanovića, tada (2018) lidera Levice Srbije, prerastao je u pokret Jedan od pet miliona, držeći se oboda zakonom zaštićenog kulturnog dobra (Starog i Novog dvora) u svojim demonstrirajućim povorkama.
I desno i levo
Park je svedočio i o revoltu građana pogođenih masovnim pogibijama dece i mladih u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“, kao i u Duboni i Malom Orašju (2023), pod parolom „Srbija protiv nasilja“. Nije ga zaobišlo ni nezadovoljstvo zbog zabrane kretanja tokom pandemije korone (2020), ali ni zbog iskopavanja litijuma, odnosno donošenja propisa koji taj proces pospešuju (izmene Zakona o referendumu i Zakona o aproprijaciji), kada je podignut ekološki ustanak (2021).
Na rubu Pionirskog parka, a ispred sedišta gradonačelnika prestonice, dočekivani su naši sportski prvaci, ali i mnoge Nove godine. Ta zelena oaza preživela je i promenu društvenih poredaka, prvo iz kraljevine u socijalizam, a potom i u kapitalističko ustrojstvo, što je obeleženo skidanjem petokrake sa kupole Starog dvora, i njenim bacanjem na otpad.
U ogromnoj silesiji prosvjeda, doskorašnji rekord po ljudskom prisustvu dugo je držao 5. oktobar 2000, kada je Dvorska bašta bila preplavljena ogorčenima vlašću Slobodana Miloševića, i njegovom krađom na izborima. Poslednja uloga Parka takođe je istorijska, kad on menja ime u Ćacilend, a funkciju u kamp Studenata 2.0, koji su „hteli da uče“, u opštoj atmosferi buđenja Srbije.
Naseobina šatora formirana je desetak dana pre okupljanja građana na protestu 15 za 15, koji je i svojim nazivom podsećao na nastradale pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice. Šest dana kasnije, preminula je i šesnaesta žrtva, pa je naziv netom održanog skupa činjenično postao deplasiran, ali ne i simbolički.
Kako je akcije blokada, predvođene studentima, predsednik Srbije doživeo kao atak na sopstvenu ličnost, prvo je pretio „lojalistima“, da bi se ipak okružio živim zidom „ćacija“.
Možda i nepotrebna tampon-zona između pravih i lažnih protestanata, ojačana je zatim nizom traktora, nekim i bez tablica. Stoga su se ljudi pitali kako su se ovde stvorili, dok je Park zgroženo ćutao.
O provokacijama i hapšenjima
A kako je mogao da unapred prozre scenario koji je predsednik, biće, priželjkivao? Pa, eventualno po raskopanim trotoarima, tobože u svrhu obnove, kao i poslaganim kockama kaldrme, kao ponuđenom oružju. Šta se krilo po šatorima, mogao je da isprati kroz izveštaje Nemanje Šarovića, bivšeg narodnog poslanika iz redova radikala, a sada jednog od najpromptnijih novinara, ispred KTV-a iz Zrenjanina.
Zavirujući u čadore Ćacilenda, i nešto stalno zapitkujući, on je „provocirao“ ušančene, pa bio uhapšen. Stao bi Park na njegovu stranu, neopozivo, da ga se ne seća iz priča o paljenju zastava NATO, EU, SAD i Kosova (2015), u povodu oslobađajuće presude Haškog tribunala bivšem komandantu OVK Ramušu Haradinaju. Te, siroma’, nije mogao da Šarovića prokljuvi u potpunosti.
Ni oko samih Studenata 2.0. nisu bila čista posla, jer su im se u jednom momentu priključili veterani Jedinice za specijalne operacije (JSO). Njihove crvene beretke mogle su Park da podsete na obližnje ubistvo premijera Zorana Đinđića, koje su izvršili pojedinci iz ovih snaga, 2003. Među akademcima „sklonim učenju“, našli su se i funkcioneri pojedinih opština, i kriminalci (ponegde različita kategorija od prethodne). Dovučen je i narod sa mučenog KiM, ili mahom potkupljeni deo ove (u mnogo čemu) ugrožene zajednice.
Od Dvorske bašte do deponije
Hladne noći početkom marta mogle su da se istrpe zahvaljujući ganc novim gasnim grejalicama, i solidnoj kamp-opremi, koja se ovde takođe volšebno stvorila. Bilo je reči i o dnevnicama, pa je Dvorska bašta postajala sve krcatija, i sve više nalik divljoj deponiji, po raznim svedočenjima.
„Sve vreme sam strepela za spomenik Nadeždi Petrović, remek-delo vajarke Angeline Gatalica“, priznaje jedna Čačanka. Studenti beogradskog Biološkog fakulteta apelovali su zbog ugrožavanja autohtonih i zaštićenih vrsta biljaka, što su nesumnjivo trpele tokom „kontrablokade“.
Memorijalni beleg prelaska preko Kajmakčalana, u Prvom svetskom ratu, nemo je gledao iz svog kutka, dijagonalno od Ustavnog suda, opominjući na srpske muke od pre više od 100 godina. Pa kako Park da se odredi u tako zamršenim okolnostima?
Gomila šatora završila je na đubrištu, mnogo pre no otpaci od polupojedenih pica, pljeskavica, sendviča… konzervi i svega ostalog
Da je pustio svoje zelene uši, mogao je Park da oslušne i kako je predsednik ubeđivao „ćacije“ da se na dan najvećeg srpskog protesta (ne računajući one protiv Turaka Osmanlija) povuku iz kampa. Mogao bi i na sudu da se zakune nad svojim svedočenjem o nemilom događaju, u kom je izvesni Ž. L. isprskao biber-sprejom medijski najeksponiranijeg „ćacija“, studenta medicine Miloša Pavlovića (da bi tri dana kasnije stigla kazna brata „vinovnika“, Milana Latasa, smenjenog sa mesta direktora Klinike za psihijatriju KCS).
Znao bi štošta da kaže i o napadu na dramaturškinju Maju Pelević, i o bacanju flaša na mirne protestante, tog 15. marta, pa mu se sigurno od svega smučilo, radujući se kraju okupacije, kako je protumačio početak rasklanjanja haosa. Gomila šatora završila je na đubrištu, mnogo pre no otpaci od polupojedenih pica, pljeskavica, sendviča… konzervi i svega ostalog. Noću su ga obilazile šlep službe, uklanjajući traktore. Međutim, Park je ispao naivan, verujući da je sve gotovo.
Javno dobro, ali…
Nešto i jeste, u neku ruku: sada je tu mnogo organizovanije naselje, obrubljeno metalnim ogradama za demonstracije. „Može li da se prođe“, pristojno je da se pita obezbeđenje, koje će ljubazno odgovoriti „naravno, ovo je javni park“ (sve iako ograđen, navodno „zbog provokatora“). U kontaktu sa ogradom, koju sami morate da sklonite, ruka će vam se ulepiti u smrdljivu mast, kako se ovi rekviziti čuvaju za sve češću upotrebu, kojekude po državi.
Šatori su sada uglavnom vojni, prostrani i zeleni, poređani „u dlaku“. Ili beli, sa čipkastim bordurama na oknima, kao namenjeni glampingu, luksuznoj varijanti kampovanja. „Ćaciji“ ne uče, već bulje u telefone, pa jedan akumulator brunda da uvek ima struje za njihovo punjenje. Inventar čine kreveti za plažu (ili baštu), stolovi iz istih garnitura i pomenute grejalice, postavljene mahom u zajedničkim prostorijama (nalik predvorju svadbarskih šatri).
Redovi hemijskih toaleta govore o fiziološkim potrebama ovde i dalje konstantno nazočnih. Mora da imaju muke s probavom, čim „nedeljama nisu ništa jeli na kašiku“, kako nas obaveštava – lično Miloš Pavlović. Stil njegovog prilaska može da se uporedi sa viralnom šalom – da samo što ne iskače iz frižidera – čime je pravljena aluzija na medijske nastupe predsednika.
Prišavši reporterki Radara tako iznebuha, dok je sedela na jednoj od baštenskih ležaljki, zapisujući utiske, Pavlović je mogao i da je uplaši. Međutim, samo je hteo da zapodene razgovor, iz čistog „gostoljublja“.
Sada je tu mnogo organizovanije naselje, obrubljeno metalnim ogradama za demonstracije. Šatori su uglavnom vojni, prostrani i zeleni, poređani „u dlaku“. Ili beli, sa čipkastim bordurama na oknima
Za Radar navodno nije čuo, ali ne mari što je naš list deo United grupe, skupa sa N1, Novom, Danasom…. Pa, dobro, dokle ćete vi ovde da budete, naše je prvo pitanje.
„Dok se ne ispune naši zahtevi“, odgovara junoša, očekujući da su nam oni poznati. Osnovni znamo, „da se obustave blokade, a studenti i đaci vrate na nastavu“. Ostali su manje bitni, očito, čim ih mlađani Pavlović vergla, do nerazgovetnosti. Jer, „ne bi da se ponavlja“, kako ističe.
Ljubaznost mladog vođe oslobađa nas da pitamo i odakle im šatori, i sve ostalo? Nešto je preteklo za pripadnicima SAJ, a nešto i građani donirali, ne da se on prevariti. A zašto svi jedan drugom nalikuju? Pa zato što ima tek par prodavnica sa tom vrstom opreme, sledi spreman odgovor, iz kog se rađa slika dugih redova po sportskim radnjama.
Ipak problem s učenjem
A šta kažu na to što ih zovu „ćacijima“? Takvima na dušu, jer ovde ima „mnogo studenata sa prosečnom ocenom od preko 9,8, kaže i pokazuje na jednog“. Ostali, valjda, uče, iako za to „ovde baš nisu dobri uslovi“. Pavlović recimo, kod kuće ne diže glavu sa knjige „8-10 sati dnevno“, dok ovde tek da je otvori, „čisto da ostane u treningu“.
Što se tiče Vučićevog poziva da se bivak obustavi, Pavlović naglašava da se „predsednik jedini odazvao molbi da ih primi“. Svi ostali su ih, tvrdi, „načisto ignorisali“. Njegov predlog da se sklone bar tog dana, „odbacili su, i to glasanjem na saboru, što je pandan plenumima“, kako zapaža. I još nešto: zvučni top „oni nisu imali“, niti su ga „osetili“, zaštićeni zelenilom bivše Dvorske bašte.
Prolećno sunce prži kroz još neolistale grane, pa sugerišemo da razgovor nastavimo predveče. Rado, ali tad se Pavlović sprema za nastup na Prvoj, te će mu, kao i onomad, pre odlaska u Predsedništvo, „neko doneti bar obuću da se preobuje“. Šta li Park misli gledajući tog političara u nastanku, spolja bezazlenog, a iznutra uveliko prekaljenog? Ali, nije mu ovaj ni prvi ni poslednji, od kojih smo neke i pobrojali.
Štrajkovali i glađu
Štrajk glađu, kao jedan od najdrastičnijih vidova prkosa, nismo, a valjalo bi pomenuti takav čin Tome Nikolića, čelnika SNS-a te 2011. Toliko je on bio upro da se sprovedu izbori (na kojima će i pobediti) da je morao patrijarh da ga preklinje da prekine gladovanje. Srećom, jer bi ovaj umro za Srbiju, kakvu je on zamislio.
S druge strane, patrijarh se nije mešao kad je glađu štrajkovao Andrej Obradović, pripadnik LGBT populacije, zbog toga i pretučen od policije. Ili kad se iste metode latila Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde, ili Boško Obradović iz Dveri… Ili pak vlasnica novosadske TV stanice Kanal 9, Maja Pavlović, koja je doduše gladovala ispred REM-a (a ne Skupštine), zbog očajnog položaja malih emitera.
Dakle, nema sfere srpskog društva koja nije razmatrana iz Pionirskog parka, i njegove neposredne okoline, što na nivou uličnih i ličnih pobuna, što u rangu institucija. Stoga je i postao simbol političkih borbi i drugih previranja. A za slavu se ponešto i mora pretrpeti.
