Duboka kriza sve više ističe krajnosti našeg društvenog raseda. Možemo se pretvarati da nemamo šta iz nje da naučimo, ali je možemo iskoristiti za spasavanje obraza i glave u odluci da izborimo bolju budućnost. Međutim, širenje mržnje i targetiranje neistomišljenika koje kulminira atacima grotesknih nosilaca vlasti na sve segmente pobunjenog društva, teško da može ostaviti ikoga ravnodušnim.
Dirigovano zlo pospešilo je da demoni iz ljudi slobodno orgijaju! To je najstrašnije što jednom čoveku pođe od ruke da napravi od ovog društva. Zato je dekanka niškog Filozofskog fakulteta, po pretrpljenom ataku nožem, glasno izjavila: „Optužujem jednu osobu, ona je izvadila nož na mene – to je predsednik ove države.“
Nije dobro kad neko navikne da je uvek u pravu, da baš sve zna, da jedini nepogrešivo predviđa i da sve mora biti po njegovom. Ne dopušta da postoji stvarnost osim one koja se nalazi u njemu. Živi nestvarnim životom. Uzima slike izvan sebe za stvarnost, nikada ne dozvoljavajući drugima da u nju posumnjaju. Ne možeš mu ništa dokazati. No, problem se rađa kad se ne obistinjuju njegovi nasluti i ne ostvaruju njegove zamisli. Ni pretnje. Kad je takav retko u stanju i u pravu, to samo znači da ne može bez neprestanog sukoba. Tužno ako sa tim „vrlinama“ mora simbolisati jedinstvo svih građana jedne zemlje. Još tužnije što gaji ubeđenje da beskonačno može vladati podelama, prevarama, pretnjama i zlom. U pitanju je opšta opasnost.
Naša zajednička tragedija je u tome što nemamo predsednika koji sebe smatra odgovornim za pronalaženje potencijala u darovitim ljudima i važnim procesima, već imamo osobu sa ogromnim zanosom da se svima revanšira za svoju nečasnu prošlost
U salvama njegovih najnovijih laži sve je manje iznenađenja. Praznina. U njegovim pretnjama samo jalovina. Tužno. U njegovom rečniku niču ružni epiteti. Nedostojno. U njegovom smehu ničeg smešnog. Prazan smeh. U njegovom oku nema sjaja. Pustoš. U njegovom zlatnom dobu nema svetlosti. Sve mrkliji mrak.
To zahteva neko objašnjenje. Ne samo discipline koja proučava psihička oboljenja i poremećaj ponašanja ličnosti.
Zapisi iz mudrolija
Jednom je u Srbiji postojao i pisao Branko V. Radičević! Znao je taj Branko da se znanje može preneti, ali ne i mudrost. Nju je tražio u moravskom iskustvu i predanju. Ostavio je četiri knjige mudrolija pod nazivom Sujeverice i druge reči. U poslednjoj od njih postoje ova tri zapisa.
Mrsomud. Komplikator. Neprijatelj jednostavnih rešenja. Ne priznaje logične završnice. Mrsi. Uvija. Izmiče. Prikriva istinu. Ne voli zbilju. Preteruje. Izmišlja. Ne priznaje zablude. Umrvljuje. Kvari. Iskrivljuje. Zaobilazi. Dođe do kraja, ali neće da završi. Nastavlja. Vraća se na početak. Zamrsuje. Petlja. Prtlja. Ševrda. I palamudi. Mrsomudina je sva od uzvičica, začudica, pitalica, natuknica, zađevica, zamerica, pritajica, skrivalica…nema te zbilje, suda i presude koji mogu da primire jednog mrsimuda. Bliski rođaci su mu palamud, zagula i lelemud.
Dramoser je plašljiv čovek, paničar, nesiguran i nepouzdan. On preteruje. Kukumavči. Prestrašuje ljude. Dramoseriše. Prestravljuje. Sluti nesreće. Kvari veselja. Voli da je okružen krpiguzima. Onima što malo radnu, malko kradnu. Tu su i uguzi. Udvorice za sve prilike.
Savrakela. Smetenjak. Izrastao povisok ali mršav i nepouzdan. I nesiguran. Nemoj sa njim na put i u posao. Ni u svatove, nemoj ni u svađu. Neće stići da te izda, unapred se predao. Nemoj sa njim ni na veselje. Ni na parastos. Izbegavaj ga jer će te obrukati… On je komandant zlobraće. To su braća po zlu. Ne pomažu, odmažu. Ne pritiču u pomoć. Oni lučevinom gase vatru. Zlobraća su crnobraća. Mračilo.
Naša zajednička tragedija je u tome što nemamo predsednika koji sebe smatra odgovornim za pronalaženje potencijala u darovitim ljudima i važnim procesima, već imamo osobu sa ogromnim zanosom da se svima revanšira za svoju nečasnu prošlost. Uz neprestano čapuzganje.
Čapuzganja su koještarije. Ni da saznaš istinu niti da uhvatiš početak ni kraj za laž. Čapuzga se da bi se pričalo. Prosto: čovek uposli vilice, jezik i nepca. I trtlja, melje i ne možeš ga zaustaviti. Čapuzga jer nema pametnija posla. Čapuzganje je kao neki ručni rad. Ne trpi osamicu…
Već da preko elektronske crkve svima svakodnevno zagorčava život.
