Ovogodišnjim Prajdom obeležava se desetogodišnjica prve mirne Povorke ponosa iz 2014. koja je usledila posle tri godine protivustavnih zabrana. Za tih 10 godina, održano je osam šetnji – 2020. pandemija je onemogućila Prajd, dok su EuroPride šetnju 2022. zabranile vlasti.
Beograd Prajd je jedini protest u Srbiji zbog kojeg policija redovno zatvara centar grada, a na ulaznim punktovima se onemogućava pristup svima, osim učesnicima povorke. Izjave organizatora, ali i pripadnika MUP-a, da se ne očekuju nikakvi incidenti, kao i činjenica da većih nije bilo od 2014. (izuzev brojnih tokom i uoči EuroPride-a), čine ovu situaciju još bizarnijom: postavlja se pitanje koja je svrha zatvaranja celog grada ukoliko opasnost ne postoji, osim da se LGBTI+ zajednica fizički udalji od „običnih građana“, hodajući protestnu šetnju praznim gradom gde niko ne može da ih vidi i čuje?
U godini u kojoj međunarodni posmatrači beleže još veći pad građanskih sloboda u Srbiji, a LGBTI+ zajednica doživljava pogoršanje životnih uslova, još jedna godina prolazi, a zakona o istopolnim zajednicama nema ni na vidiku; nema ni pravnih posledica ni za jedan od više od 25 napada na Prajd info centar. U sudskoj praksi, tužilaštvo ove godine nijednom nije koristilo otežavajuću okolnost iz člana 54a „zločina iz mržnje“ (a od 2012, kada je ova otežavajuća okolnost uvedena u krivični zakonik, bilo je samo 3 korišćenja člana 54a), govor mržnje u medijima nastavlja da prolazi bez sankcija, a slučajevi nasilja motivisanih homo/transfobijom nastavljaju da rastu. Epilog slučaja policijske brutalnosti nad dve LGBTI+ osobe pri pretresu stana, stigao je neposredno pred Prajd kada je tužilaštvo, posle šest meseci navodne istrage, odbacilo prijave jedne od žrtvi protiv policajaca koji su je zlostavljali.
Manje protesta, više zabave
Iako je situacija osetno gora, Beograd Prajd je odlučio da ove godine još više smanji protestni ton (za koji su već kritikovani da nije adekvatan) i da se fokusira na zabavni program. Program Nedelje ponosa bio je manji od programa prethodnih godina, pretežno je bio okrenut ka zabavi, a buni činjenica da nije postojao ni jedan jedini program za lezbejke, iako gej žene imaju posebne izazove s kojima se suočavaju, a Labris, najstarija srpska LGBTI+ organizacija, deo je „organizacionog komiteta“. Ovakav ton preneo se i na samu šetnju u Prajd park, gde se gajila slavljenička atmosfera, a tri govora održana s kamiona tokom same šetnje mogli su da čuju samo oni u njegovoj neposrednoj blizini.
Ipak, ono što su sve mogli da vide bila je dugina zastava koja se prvi put vijorila kroz prozor Narodne skupštine, za šta su zaslužni poslanici Zeleno-levog fronta, koji su i ove godine u toj instituciji podneli zahtev da se Zakon o istopolnim zajednicama nađe na dnevnom redu. Kako se u Prajd parku vršila prodaja hrane i pića, ostaje pitanje zašto nijedan od pet beogradskih LGBTI+ barova nije bio pozvan da taj posao radi, što bi bio značajan gest solidarnosti. Još veće pitanje je šta je sa finansijama Prajda. Trenutno, realizaciju Prajda vrši švedska međunarodna organizacija Civil Rights Defenders, koja je omogućila da Prajd nastavi da se održava posle odlaska u Kanadu pređašnjeg organizatora Bobana Stojanovića, direktora „Parada ponosa Beograd“, gde je dobio azil. Vremenom, Goran Miletić, jedan od direktora CRD, počeo je medijima da se predstavlja kao direktor Beograd Prajda (iako to nije) i da ima potpunu kontrolu nad procesom organizacije Prajda i Nedelje ponosa. Civil Rights Defenders je registrovana kao predstavništvo stranog udruženja, te nema zakonsku obavezu finansijskog izveštavanja u Srbiji, pa informacije o finansijama Prajda ostaju nedostupne lokalnoj zajednici. Iako su tokom same šetnje organizatori rekli da je ovo bio najveći Prajd do sada, demantuje ih „Arhiv javnih skupova“: skup EuroPride je brojao 6.000 ljudi, prošlogodišnji 4.000 a ovogodišnji 3.500. Jedan od mogućih razloga za pad posete mogla bi da bude odluka organizatora da ne prihvate većinu poziva medija, a drugi povećano nezadovoljstvo LGBTI+ zajednice načinom na koji se Prajd realizuje. Ove godine, kao i prethodne, slobodno se može reći da su najveći broj učesnika činili Rusi. Kako je u Rusiji LGBTI+ aktivizam zabranjen – za mnoge od njih ovo je bio prvi Prajd. Teško je razumljivo da organizatori nisu našli za shodno da u program Nedelje ponosa uvrste bar jedan događaj za Ruse koji žive u Srbiji – time bi dali glas i doprineli inkluziji ljudi koji su pobegli od Putinove opresivne politike.
Porast nasilja, ignorisanja institucija, opšteprisutni govor mržnje kao i ali i činjenice da smo jedna od dve zemlje u regionu koja nema sigurnu kuću za LGBTI+ osobe – nisu se značajnije obrađivale na Prajdu, a nisu predstavljeni ni konkretni planovi za rešavanje ovih problema. Osnaživanje LGBTI+ zajednice i uključivanje ljudi koji ne rade u NVO u proces organizacije Prajda zamenjen je politički neutralnim sloganom „Ponos su ljudi“, a umesto snažne kritike i jačanja demokratije dobili smo – veselje.
