Krizne situacije u životu, bilo da je reč o pojedincu ili grupi ljudi, teraju aktere da brže sazrevaju. Poslednja četiri meseca to smo nebrojano puta čuli i za studente koji su, umesto da slušaju predavanja i spremaju ispite, odlučili da menjaju svet ili barem ovu našu zemlju, za početak. Kad kažem „našu zemlju“ svakako mislim na promenu vlasti, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, ali s obzirom na to da studenti još uvek nisu toliko eksplicitni jer smo u fazi „dinstanja“, zadržaćemo se na, kako oni kažu, „promeni sistema“.
Pravi je trenutak da svi zajedno, i mi malo stariji, politički ubrzano sazrimo zajedno sa njima, sagledamo i prihvatimo neke (možda ne toliko prijatne) činjenice, a emocije stavimo po strani. Da vidimo šta je to što bismo želeli za našu zemlju, mada možda više od toga, šta je to što realno možemo da stvorimo.
Ipak, pogled u Evropu
Od samog početka studentskih protesta jedna tema se uporno provlači – odnos prema Evropskoj uniji. Bilo da je reč o zastavama EU, bilo da je reč o podršci „nama“ ili „njemu“ ili pak o potpunom ćutanju. Proevropski orijentisana javnost bila je prva, i nažalost jedina, koja je prepoznala i ispoštovala jasan stav studenata da na protestima treba da budu isključivo zastave Srbije. Nažalost, isti nivo razumevanja i sabornosti nisu imali poštovaoci, recimo, lika i dela Vladimira Putina ili fanovi zvaničnika Srpske pravoslavne crkve, iako su i prvi i drugi ne samo podrška mafijaškom režimu SNS-a, već posredno ili neposredno i saučesnici u brojnim aferama proteklih trinaest godina.
Studentski biciklistički poduhvat „osvajanja“ Strazbura možda je najvažniji do sada. Ne zbog same simbolike puta, već zbog jasne poruke koju nosi. On pokazuje gde i kako studenti vide Srbiju: kao deo evropske porodice zemalja koje dele zajedničke vrednosti – demokratiju, vladavinu zakona i poštovanje ljudskih prava
Iako bez zastava EU ili njenih pojedinačnih članica (čast izolovanim slučajevima), studentski pokret dosledno traži podršku upravo od evropskih institucija: od prve glavne tužiteljke Evropske unije Laure Koveši se očekuje reakcija, dok je otvoreno pismo Marte Kos, komesarke za proširenje EU, s razlogom naišlo na oštre kritike. „Misterija“ oko (ne)održavanja sastanka između izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, Tonina Picule, i studenata je ostala nerazjašnjena. Vrhunac evropske adrese je kolektivno obraćanje studenata predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, sa jasnim zahtevom da reaguje u zaštiti vladavine prava u Srbiji, nakon šokantnog događaja 15. marta u Beogradu kada je mafijaški režim napao građane pomoću još uvek neidentifikovanog zvučnog ili vazdušnog oružja.
Za sve to vreme nikome ne pada na pamet ni da pogleda a kamo li da kaže išta u pravcu Moskve, jer odande niko iskreno i ne očekuje bilo kakvu pomoć. Kad kažem „niko“ mislim na sve one koji su protiv ove diktature jer je već svima poznato kome pomoć i podrška stižu sa te adrese.
Zato je studentski biciklistički poduhvat „osvajanja“ Strazbura možda i najvažniji do sada. Ne zbog same simbolike puta, već zbog jasne poruke koju nosi. On pokazuje gde i kako studenti vide Srbiju: kao deo evropske porodice zemalja koje dele zajedničke vrednosti – demokratiju, vladavinu zakona i poštovanje ljudskih prava. Taj pedalirani pravac ka Strazburu jeste pravac ka Evropi, ne samo geografski, već i vrednosni. Strazbur je jedinstveno mesto susreta dve najveće nadnacionalne političke organizacije u Evropi – Saveta Evrope i Evropske unije.
Ogoljeno autoritarni režim
U njemu se nalazi sedište ključnih institucija Saveta Evrope, kao i Evropskog parlamenta, što ga čini simboličkim i institucionalnim raskršćem evropskih vrednosti, politike i prava. Iako Savet Evrope nije institucija EU, on predstavlja jedan od ključnih stubova zaštite demokratije, vladavine prava, kao i ljudskih, manjinskih i medijskih sloboda na prostoru cele Evrope. Njegova najznačajnija institucija, Evropski sud za ljudska prava, već godinama ostaje poslednja nada mnogima koji pravdu nisu uspeli da pronađu unutar svojih nacionalnih sistema. Podsetiću i da je vrh SNS-a pre nekoliko meseci otvoreno pretio, naravno bezuspešno, istupanjem iz te organizacije, što bi značilo i napuštanje pravnih mehanizama zaštite ljudskih prava, a samim tim i potpuno ogoljavanje autoritarnog karaktera režima.
Čak 74 odsto građana EU smatra da je njihova zemlja imala više pozitivnih efekata od članstva u Uniji. Malo je verovatno da 333 miliona građana EU greši a da je nas 4-5 miliona u pravu. Možda je vreme da ubrzano sazrimo i prihvatimo da možda nešto ipak radimo loše, ako se njih 450 miliona udružuje već 70 godina bez ijednog rata a mi iz godine u godinu i iz rata u rat, iz sukoba u sukob, smo sve manji, nebitniji i nezadovoljniji. Konstruktivna kritika drugih je zdrava ali možda ipak prvo da krenemo od sebe jer mnogo više nama treba Evropa nego mi njoj. Posebno danas.
Za sve ovo vreme nikome ne pada na pamet ni da pogleda a kamo li kaže išta u pravcu Moskve jer odande niko iskreno i ne očekuje bilo kakvu pomoć. Kad kažem „niko“ mislim na sve one koji su protiv ove diktature jer je već svima poznato kome pomoć i podrška stižu sa te adrese
Posle 25 godina bezuspešnog „pokušavanja“ da im pristupimo, izgubili smo skoro sve adute sa kojima smo mogli da svoju poziciju učinimo boljom. Pogubnom šibicarskom politikom izgubili smo mogućnost da kontrolišemo političke i ekonomske procese i na svojoj teritoriji. Sve zemlje u okruženju su članice EU i/ili NATO-a, dok se nama ostvarilo obećanje ovog režima da ćemo biti rupa na evropskom tepihu.
Da li će tako i ostati zavisi isključivo od nas samih.
