Čini se da Beograd nikad nije više vapio za prednovogodišnjom euforijom, gledano u celosti, iako nije svima data ista prilika da bude srećan. To vam je ponovo priča o državi kao majci i maćehi, koja se budno stara o Beogradu na vodi, dok zanemaruje ostatak prestonice. I ovo se trenutno vidi i po uličnoj dekoraciji.
Postavljena 1. novembra, na dan kada se survala nadstrešnica novosadske Železničke stanice, praznična iluminacija puštena je u pogon 10 dana kasnije. Stoga ta tragedija ne može biti razlogom zašto je svečarska scenografija sirotinjska, povađena iz prašnjavih magacina, bar kad je „pastorče“ u pitanju. Uostalom, savest nikad nije bila vrlina aktuelnom režimu, pa što bi se sad pomolila, u prilici pogibije 15 ljudi, „ne zna se“ čijom greškom?
Skromniji praznični štimung
Objašnjenje za skromni praznični štimung ne treba tražiti ni u manjoj mogućnosti „ugradnje“ u odnosu na daleko merkantilnije dilove vlasti, pa ni u privatizaciji svega osim onog što ništa ne vredi. „Ma, njih naprosto zabole uvo za običan narod“, odgovor nudi jedan Beograđanin.
Preciznost njegovog komentara najeklatantnije je uočljiv na samoj granici između posmatranih habitusa – Savskom trgu – utonulom u potpunu tamu. Nekadašnji glavni železnički kolodvor gotovo je nevidljiv pod uobičajenom rasvetom, te se ne zapaža koliko je ofucan, od relativno bliskog datuma kad je prekrečen da bude dolična pozadina spomeniku Stefanu Nemanji. Bivšem izvoru ponosa državnog i crkvenog vrha.
Sam veliki župan toliko je grandiozan da bi za njegovo kićenje bile nužne dizalice, angažovane na „pametnijim“ poslovima. E, sad, što tako u mraku trpi zapišavanje od strane kučića, mora da izdrži, jer ih u blasfemiji niko ne sprečava. Gde su sada komunalci koji su onomad hapsili izvesnog Avganistanca, osumnjičenog za skrnavljenje našeg vizantijskog jastva? Videćemo u nastavku.
Beži što dalje
Mermerne klupe na podijumu, možda zgodne leti, sad odašilju hladnoću mrtvačkih sanduka. Avetinjski dojam Trga pojačava i zgrada Pošte, kao netom bombardovana, pa tako daleko od svog originalnog obličja, lane čvrsto obećanog. Turista nema, a zašto bi se ovde i motali, u nedostatku bilo kakvih sadržaja?
I domaćem dođe da pobegne što dalje, ne sluteći da ga očekuju još strašniji prizori: humka srušene glavne autobuske stanice. Kamare šuta zamaskirane su paravanima, u iščekivanju da budu odnete na divlju deponiju u Ostružnici, da azbestni ostaci Hotela „Jugoslavija“ ne budu usamljeni, kako podozreva jedan zalutali prolaznik.
Njegovoj slutnji ide naruku mrklina Starog savskog mosta, izbačenog iz funkcije uprkos otporu branitelja. Možda je sramota da se prizna, ali i strah ovde postaje deo atmosfere koja bi trebalo da je praznična.
Na još uvek praznom placu usred Beograda na vodi, koji je predsednik, kako reče, „sam izgradio“, odigrava se „parada kiča“. Tu baš sve šljašti, i ima svega što treba za osećaj izolacije od žalosne, naporne, nedostojanstvene realnosti
Jer, iz sećanja se pomaljaju momci sa fantomkama što urušiše Savamalu, da bi se napravilo mesta za Beograd na vodi, prvi od mega-sega projekata od nacionalnog značaja. Njemu se sve kasnije i prilagođavalo, i još se prilagođava.
Ostaci Savamale, ne računajući Hotel „Bristol“, takođe poklonjen (navodnim) Arapima, jedva da daju znake života, na pogon entuzijazma preostalih zakupaca ili vlasnika ugostiteljskih objekata. Ipak nedovoljnog da se primeti da stižu praznici.
Ni Savska promenada ovih dana ne opravdava svoj uvaženi naziv. Nekako je stisnuta, zgurana međ’ metalnim ogradama što omeđuju nova gradilišta. Šetači su retki, a još ređi posetioci kafea i restorana, nanizanih uz obalu.
Sličan vid apatije primetan je i u objektima iste namene u okviru samog Voterfronta. Da li je razlog turobnog stanja – radni dan ili rano doba večeri? „Nije ni do prvog ni do drugog, tako je već neko vreme“, veli mlada kelnerica, dok dvori dvojicu muškaraca sa čudnjikavim „njuškama“. Dakle, ili pacovi napuštaju brod, ili su zbrisali na prestižnije belosvetske novogodišnje ivente.
Privid napretka – digitalni ukrasi
Voleo bi i Beograd na vodi da sliči Zapadu. Stoga mu bandere krase svedeni ukrasi, u vidu harfi, gitara, truba, ganc novi, čini se. Izlozi bezbrojnih teretana, salona za ulepšavanje, luksuznih poslastičarnica.., takođe teže da deluju otmeno, dekorisani tek granama zimzelena.
Privid napretka, ovaj put digitalnog, pružaju projekcije Deda Mrazova, Sneška Belića, šećernih luša… po pločniku Promenade, sa obaveznim žigom BW brenda, na svakoj od ilustracija novogodišnje radosti. Cilj te poruke, kao i onih što jure sa Kule Beograd, možda će navesti šetače da razmisle o kupovini preskupih kvadrata u ovom „elitnom“ naselju, posebno sa aspekta tek sporadično useljenih, tj. osvetljenih stanova.
Na isto kao da se vabe i posetioci Zimske bajke, paranormalnog fenomena u diskursu današnje Srbije. Naime, na još uvek praznom placu usred Beograda na vodi (koji je predsednik, kako reče, „sam izgradio“), odigrava se „parada kiča“, da donekle citiramo počivšeg kantautora Đorđa Balaševića. Pijanstva nema, budući da je ponuda alkohola u jednoobraznim kioscima – paprena.
E, tu baš sve šljašti, od jadnjikavog drveća sa „propupelim“ lampicama, preko veštačkih jelki ukrašenih (i) logoima svetskih korporacija, do samih štandova, koncertne bine, nekolicine klizališta, ringišpila.., i svega drugog što treba za osećaj izolacije od žalosne, naporne, nedostojanstvene realnosti.
Ogromna tuga spustila se na Trg republike, porinut u tmušu. Jer, klizalište je preseljeno, „najskuplja jelka na svetu“, vredna nekadašnjih 83.000 evra, negde je nestala, dok će vlasti dići binu tek kasnije
Takav odušak, srećom, još ne treba deci, raspojasanoj po Potemkinovim selima što okružuju minijaturna igrališta. Uloga te šarade opet je promocija planova predsednika, ovaj put koncentrisanih na nastupajući Ekspo. Informacije o neslućenim mogućnostima što iz njega ishode, ponuđene su na „prikladnim“ tablama, zakačenim na kulise dražesnih kućeraka, nalik medenjacima.
Iz onih trodimenzionalnih, ugostiteljskih, šire se mirisi raznih internacionalnih đakonija. Autentični srpski identitet valjda se iskazuje na štandu BW, u vidu digitalnih slika budućeg blagostanja izabranih.
Kako ovaj prokleti, „plaćenički“ narod uvek hoće da zna koliko je šta i koga koštalo, ovde bar ne treba da brine, jer će sve nadoknaditi korporacije koje se reklamiraju preko jedine beogradske „čarolije“. Strpane u „tor“ između gotovih i započetih zgradurina.
Periferija bez Nove godine
I Šoping mol Galerija ima deo zasluga za razdraganost pridošlih, zavodljiv u svom punom sjaju. Međutim, većina se, nakon obilaska tog pozamašnog objekta, vraća kući praznih ruku, autobusima za prigradska naselja. Što se duže ovde budu muvali, kasnije će shvatiti da u njihove krajeve Nova godina neće ni kročiti.
A kako bi, kad već Ulica kneza Miloša raspolaže isključivo dekoracijom izvađenom iz skladišta? I još aljkavo pričvršćenom, pa se jedna girlanda nedavno odvalila sa stuba, i zamalo nekog ubila. Tome kao da se podsmevaju godinama raubovani „dekorativni“ satovi, što nemušto kažu da je pet do 12, premda kazaljke pogrešnih dimenzija sugerišu da je zadnji čas odavno otkucao.
„Gde nestade bista Dimitrija Tucovića“, pita se jedan vremešni građanin, zatečen na Slaviji. Tu je, al’ je ovaj ne vidi, zagušenu sjajem šljaštećih palmi, u šta je pretvoreno domaće drveće, ukorenjeno u beton. Ni Muzičkoj fontani, još jednom od novih simbola Beograda, nije dat vanredni značaj, pa se i ovaj gradski trg utapa u besmisao. Kao i Karađorđev park, i plato oko Hrama.
Ulica kneza Miloša raspolaže isključivo dekoracijom izvađenom iz skladišta? I još aljkavo pričvršćenom, pa se jedna girlanda nedavno odvalila sa stuba, i zamalo nekog ubila
Najteže je naći izraz za Knez Mihailovu ulicu. Reč „vašar“, previše je dostojanstvena za možda i najveću podvalu nadležnih, počev od visećih ukrasa, krnjavih ko starački zubi. Iz naftalina su povađene i skalamerije u obliku poklona sa mašnom, koje malo rade, a malo liče na kaveze, opirući se svojoj prvenstvenoj nameni – fotografisanju dece i turista.
Za koliko-toliko praznični ambijent bivšeg srca prestonice pobrinuo se TC Rajićeva, iskričavim jelkama i naguranim kućicama sa raznolikom ponudom. Od te „atrakcije“, prolaznicima je privlačniji veliki crveni (krvavi) dlan na platnu, okačen na fasadi Fakulteta likovnih umetnosti, pa njega mahom i slikaju. Deca bi radije da sednu u šljašteće kočije, na drugom kraju korzoa, ali njihov radostan trk zaustavlja krik roditelja „pazi rupa“.
E, bar da ima trubača, i ostalih uličnih svirača, jad ne bi bio tolikih dimenzija. Međutim, simulakrum svečarskog ugođaja neće se vaspostaviti zbog ovde revnosnih komunalaca. Svesnih šanse za bolju zaradu, od prilike hapšenja onog Avganistanca sa početka teksta.
Ogromna tuga spustila se i na Trg republike, porinut u tmušu u trenutku nastajanja ove reportaže. Jer, klizalište je, kako rekosmo, preseljeno, „najskuplja jelka na svetu“, plaćena 83.000 evra, pomolila se tek uoči dočeka, ofucana od reupotrebljavanja. Bina je montirana na način da zagradi zagradi spomenik Knezu Mihailu, i još pod rizikom da ošteti mermerni postament, zbog čega se uzaludno pobunio beogradski Zavod za zaštitu spomenika kulture. Poluraspali kućerci za prodaju đakonija, pandan onim gizdavim u BW, obećavaju utehu u gastronomskom provodu.
Bezistan rizičan po život
Na Terazijama toga neće biti, jer im je režim ukinuo status epicentra prestonice, i gde se štedi i na redovnoj rasveti, sad neznatno pojačanoj mestimičnom dekoracijom, opet starom, naravno. Hotel „Moskva“ daje primer da se može kad se hoće da se elegancija upriliči i jednostavnim rešenjima. Dakle, da ima i jednog estetski pismenog među donosiocima odluka o prazničnoj iluminacji, Beograd bi ovih dana sasvim drugačije izgledao. Uključujući i BW, okićen kao seoska udavača, bar u svojoj žiži, Zimskoj bajci. Sve otužnijoj, što se od nje više udaljavaš, kako smo vas i izvestili.
Kulminacija tragedije doživljava se u prolazu Bezistan, na putu ka Trgu Nikole Pašića, ili Mita i korupcije, kako ga narod neformalno naziva, i dalje, ka Narodnoj skupštini. Rupčage na pločniku samo su okružene crvenim trakama, dok se plafonska konstrukcija odronjava bez znaka upozorenja.
Ovo bi bilo daleko nezgodnije da se, kao i uvek, novogodišnji koncert održi ispred vrhovnog ustavotvornog i zakonodavnog tela, pa da taj silni narod nahrupi i kroz propali Bezistan. Odustajanje od te namere nije u vezi sa brigom vlasti za naše zdravlje, već sa fokusiranjem na nesrećni Trg republike. Gde će se zapevati za turiste, od kojih će neki ipak doći i da vide taj Beograd što je opet postao svet, po sasvim drugim kriterijumima od onih koje smo ovde razmatrali.
.
