Najzad nešto dobro iz Beograda, Sead Biberović šalom uzvraća na opasku Radara da smo u Novi Pazar „doneli sunce“, nakon prepotopskih padavina, a uoči Ramazanskog bajrama, jednog od dva najveća muslimanska praznika. Šala ovog borca za građanska prava koji deluje kroz organizaciju Urban in, odnosi se na fakat da su „sve međunacionalne tenzije u Sandžaku kreirane ili odobrene iz centra moći naše zajedničke države“.
Nju su sandžački Bošnjaci doživljavali „kao maćehu“, sve dok se studentski protesti nisu malo razmahali. Pojedini događaji smatraju se krucijalnim za osećaj pripadništva, pa se izdvaja izjava Fikreta Bošnjaka, jednog od učesnika protesta 15. za 15, koju je ovaj mladić dao za novopazarski portal 020 media.
Ogrnut zvaničnom zastavom bošnjačke nacionalne manjine, Fikret je sa jednim drugom krenuo od Sava centra ka Skupštini, kad su im prišla dvojica mladića, „vidno pod dejstvom alkohola“. „Skidaj tu zastavu, mi nismo Turci“, rekli su. Pomislivši da se radi o „režimskim batinašima“, Fikret je skinuo zastavu da „izbegne incident“. Kraći razgovor koji je ipak usledio, doveo je do izvinjenja neupućenog u simboliku datog obeležja.
Potonji susret sa „jednim starijim čovekom“ koji je Fikretu uputio reči „samo da te pozdravim, tebe i Pazarce. Svaka čast i dobrodošli u svoju zemlju“, izmamile su mu suze, kao i utisak da „Beograd više nije bio samo grad protesta, već i grad podrške“. A zašto je ona bila potrebna?
Dobre komšije, ali…
„Istorijski mudri, Srbi i Bošnjaci su u Pazaru oduvek živeli kao dobre komšije, znajući da će mnoga carstva i države propasti, a da će oni i dalje biti upućeni jedni na druge“, objašnjava Biberović. Kako je sloga naroda (ili građana, za koju se definiciju ovaj aktivista zalaže) uvek pretnja za diktatore, Milošević je devedesetih prošlog veka stao da kreira zavade, na osnovu religijske „podele“.
Iz tog perioda (ne) pamtimo obruče vojske oko tog grada na reci Raška, kao i teror paravojne Arkanove Srpske dobrovoljačke garde što je sejala strah među Bošnjacima. Razna su zverstva ovde počinjena, uključujući i ubistva. Počinioci su kažnjeni mlitavo ili nikako, što je bila jasna poruka nove, demokratske države.
Politička reakcija srpskog dela Sandžaka na opšti porast nacionalizama u prethodnom periodu, bila je oportunistička, pa je Sulejman Ugljanin formirao Stranku demokratske akcije (SDA), gde je isprva bio i Rasim Ljajić. Kao zagovornik približavanja Sandžaka Srbiji, umesto BiH, za šta se zalagao Ugljanin, Ljajić je osnovao Sandžačku demokratsku partiju (SDP), „blisku vladajućoj kliki u državi“. „To je Ljajića učinilo gospodarom našeg grada za vakta svih prestoničkih političkih vođa, pa i Aleksandra Vučića“, slažu se svi upitani.
Svojim „veštim potezima“, Vučić je izrežirao farsu da se glas Bošnjaka tobože može čuti preko dva ministra, nekoliko državnih sekretara i niza savetnika bošnjačke nacionalnosti, a da se opozicioni tonovi skroz zagluše.
Pravu opoziciju tako predstavlja samo Građanski pokret Sandžaka, koji predvodi Edin Zećirović, odbornik u parlamentu Novog Pazara, ali se i njemu spočitava nekadašnje članstvo u Stranci pravde i pomirenja (SPP), jer nju vodi „Vučićev pulen Usame Zukorlić“. Zećirović ne paše dobrom delu tamošnje javnosti ni kao bivši državni sekretar, izabran 2016. ispred Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka (BDZS), iako se s te funkcije povukao još 2020, prozrevši Vučićev „imaginarijum“.
Solidarnost, karakteristična za omladinske proteste, povukla je niz podrški akademaca širom države. Još veću pažnju široke javnosti privuklo je prisustvo rektorke Zane Dolićanin u Ćacilendu
Tek dizanjem dževe na svaki predznak korupcije, kao i, onomad, prvostepene osuđujuće presude na ime prozivki ljudi bliskih vlasti za prekrajanje izborne volje iz 2023, počinje se sa prepoznavanjem opozicionog potencijala Zećirovića. Tako bar veli narod preko svojih „predstavnika“, a sagovornika Radara.
Jer, Pazar je mala sredina, od svega oko 110.000 stanovnika, koji nužno pamte i najmanju „mrlju“ u bilo čijoj biografiji. Stoga je i glasačka struktura čudna, te, iako većina Bošnjaka „ne trpi Vučića“, na izbore se „slabo izlazi“, „uz izvesnost da će glasovi biti opljačkani preko Vučićevih bošnjačkih pajtosa“, kako vele naši sagovornici. Nemajući alternativu među lokalnim „svojima“, Srbi opet glasaju za SNS i SPS.
Zato nije čudno ni to što je on novopazarski počasni građanin. Da li će to i dalje biti, zavisi od uspeha predloga da se ta odluka poništi, donetog na prvom zboru Novopazaraca, 28. marta uveče.
Sad, usred pretposlednjeg dana meseca posta – ramazana, ogromna većina lokala ne radi, pa se sastanci sa novinarkom Radara nižu u restoranu hotela Vrbak, internacionalnije okrenutom, ali i gotovo praznom.
Kad se približi iftar, prvi obrok posle sumraka, označen hicem iz topa kod kule na tvrđavi Bedem, grad će postati košnica, da bi ubrzo ponovo opusteo, povlačenjem građana u svoje domove. Zašto? Pa, ovde su Bošnjaci većinska nacija, u odnosu 80 prema 15 odsto Srba.
Božić protiv Bajrama
E sad treba objasniti većinskim ignorantima, generalno gledano, da pojam Bošnjak obavezno ne znači pripadnost islamu, premda je preimenovao Muslimane kao jedan od konstitutivnih naroda SFRJ, po Ustavu iz 1971. Usvojen zvaničnim ustrojavanjem demokratije, termin je trpeo posledice izostanka konsenzusa u razumevanju.
Otpor prema ovom pojmu ispoljili su i pojedinci iz SANU-a, sprečavajući da se u RTS-u oformi redakcija na bosanskom jeziku, uz tvrdnje da „on ne postoji“. Identitetski mahom prihvaćen u Sandžaku, pojam „Bošnjak“ i dalje stvara zbrku severno od Raške, što je opet zgodan teren za razne inscenacije.
Primer tome su prošlogodišnji Božić i Ramazanski bajram, koji se u Pazaru tretiraju kao akcija i reakcija. Tako je kolonom kamiona sa razapetim srpskim zastavama kroz centar grada, naseljen mahom Bošnjacima, i uz zvučnu pratnju trubljenja, obeležen hrišćanski praznik mira, da bi tri meseca kasnije, za Bajram, bio organizovan sličan „cirkus“, nadomak naselja Šestovo, koje uglavnom Srbi nastanjuju. A to se nikad ne bi desilo da se narod pitao, tvrde upućeni.
Zato je jedan od najvažnijih dometa studentskih protesta, pored „unijaćenja“ naroda, to što su potvrdili unutrašnju slogu Pazaraca. Dobro je i to, Pazarci smatraju, što je Srbija shvatila da postoji državni univerzitet i u ovom gradu, iako skrojen nepotistički, „kao prćija uže i šire familije Dolićanin“, kako otkriva Enes Džogović, student ekonomije.
Blokada DUNP-a
Jer nakon smrti Ćemala Dolićanina, prvog rektora, tu poziciju je zauzela njegova ćerka Zana, zapošljavajući samo svoje rođake, a profesore sa strane, mahom penzionere, „držala na ugovorima“. Zbog nebrige o edukaciji, mnogi departmani izgubili su akreditacije, pa su se studenti konačno pobunili. I opet bi bili zabašureni u poplavi centralnijih događaja, da im nije bila isključena struja tog 26. januara, kad su blokirali zgradu Univerziteta.
Solidarnost, karakteristična za omladinske proteste, povukla je niz podrški akademaca širom države. Još veću pažnju široke javnosti privuklo je prisustvo Zane Dolićanin u Ćacilendu, kao jedine od univerzitetskih rektora.
Samim Pazarcima bio je otkrovenje nastup Davuda Delimeđca, studenta beogradskog FPN, u emisiji Utisak nedelje, kada je svoje sugrađane zadivio „pameću i elokvencijom“. Tako se vratio ponos na sopstvene učene glave, i postignut još jedan uspeh aktuelnog talasa pobuna.
Vučić je novopazarski počasni građanin. Da li će to i dalje biti, zavisi od uspeha predloga da se ta odluka poništi, donetog na prvom zboru Novopazaraca krajem marta ove godine
Lokalno, iako od univerzalne važnosti, bitni su i zahtevi koji su pridruženi na ona četiri osnovna, od kojih je prvi – da se nad DUNP-om uspostavi prinudna uprava, da bi se raskrinkali „korupciju i nepotizam“ na tom univerzitetu. Revidiranje presude Beograđaninu koji je u martu 2019. usmrtio mladog Novopazarca Ernada Bakana, na pešačkom prelazu u Zemunu, i za to dobio samo 17 meseci zatvora, takođe skreće fokus na ovdašnje (ne)prilike. Zajedničke svima, kako naglašavaju sagovornici Radara.
Premda je upravo korupcija najopštije zlo, u Pazaru ono je ipak „posebno“, oni su gotovo jednoglasni. Odvajkada, „sve potrebe građana podmirivale su se u četiri oka“, svedoče. Dogovori bi se prvo završavali dugovanjem usluga, da bi se one kasnije uobličile u klasičan mito. U berićetne transakcije ušle su i fakultetske diplome, čime je „uništen korektivni faktor društva“, Zećirović zapaža.
Taj se recept potom primio i u ostatku Srbije, jer joj Pazar dođe kao eksperimentalna laboratorija. Shodno njenoj veličini, te višku straha i opreza, zavladalo je licemerje. „Zato nije čudo što su ovdašnju pobunu poveli došljaci iz Jagodine i Raške“, primećuje Emir Tutić, urednik i novinar portala 020 media.
„Krvava“ reka
Istom kolopletu veza može da se pripiše i manjak interesovanja građana za prvi protest u Pazaru, 29. novembra. Svih osam aktivista stalo je u Tutićev kadar, jer ostali su „valjda mislili da su Vučića Srbi postavili, pa oni treba i da ga maknu“, kako Biberović dodaje.
Slično je bilo i nedelju kasnije, da bi građanski protesti ojačali pridruživanjem studenata, pa srednjoškolaca, otpornijih na pritiske režimskih medija. Na najvećem skupu do sada 24. januara, izveden je performans bojenja ulaza u zgradu Suda – u crveno.
„Kad je sutradan komunalna služba boju oprala, trotoarom kao da je tekla reka krvi, simbolišući kivnost naroda na rad institucija“, Tutić zapaža. Za nabrajanje koruptivnih radnji, ili onih mimo zdravog razuma, potrebno je daleko više mesta od ovog što nam je na raspolaganju. Čak i ako se držimo samo međunacionalnih odnosa, kao glavne alatke vlasti za kreiranje tenzije, pomenućemo samo nesrazmeru u broju Bošnjaka zaposlenih u ustanovama pod republičkom ingerencijom. Obrnutu u odnosu na demografsku statistiku.
Ko je Srbin, a ko Bošnjak, nije se brojalo na prvom zboru Novopazaraca, upriličenom u prošli petak, kako rekosmo. Održan je na letnjoj pozornici, u blizini Sinan-begove džamije. Pa dok hodža uči teravija namaz, karakterističan za ramazan, što se čuje iz zvučnika, stotinak građana se prosvećuje glede pravila organizacije zborova.
I niko nikome tu ne smeta, da bi se između ostalih donela odluka da se Vučiću ukine status počasnog građanina. Kako taj predlog ipak mora da prođe više instance, primerena je opomena Zećirovića da „krhkom dobru, na koje nismo dovoljno spremni, ipak preti osvedočeno zlo, koje ne posustaje“.
Stoga ćemo 12. aprila svi biti na ispitu, poručuju novopazarski studenti. Novi protest, zakazan za taj datum u Pazaru, pokazaće pravi stepen kohezije, koja se dala naslutiti iz gore izrečenog, ali i dočeka studentske pešadije u maršu po Srbiji, kao i prisustva ovdašnje omladine na svim velikim protestima, pa i u Beogradu. Zato, bujrum u Novi Pazar, ali ne isključivo zbog mantija i ćevapa, već i radi solidarnosti. I zajedničke želje za istinskom slobodom, kako Pazarci ističu.
