Pamtim, još dok sam bio mlad radnik, prvi u redu za burek, zadnji u redu za platu (kako je znao da kaže moj prvi šef), da je u nekoj čudnoj podeli karata kolega preskočio par stepenika i naglo avanzovao. Odmah drugi čovek. Špicaste cipele koje izgledaju dva broja veće ali odlično idu na pantalone frulice i taj brzi korak kroz hodnik izgleda onako još duži. Pa ozbiljna aktovka za sastanke i ona mala torbica koja se nosi ispod pazuha tzv “toplomerka” za brze izlaske iz kancelarije. Čovek se prosto podmladio i prolepšao.
I tako bio neki ozbiljan sastanak gde ga kolega iz bivše kancelarije, s kojim je radio zajedno sto godina, pozvao po imenu. A i ime mu bilo moderno, života mi, nekako harmonikaško. Ovaj što je avanzovao pogleda s zgražavanjem ovog što nije avanzovao i kaže mu: “Nisam ja za tebe, eto na primer, Ljubiša…(to mi nekako lepo ime). Ja sam za tebe načelnik”. To je bilo toliko ozbiljno, sećam se, svi mi mlađi inspektori kao da smo sedeli na plotni i jedva čekali da se završi mučan sastanak. Ovaj nesretnik ga pogleda i krajnje ozbiljno pita: “Ma dal’ je moguće da si menjao ime”.
Sećam se i kad smo imali godišnje provere znanja. Svi smo radili neke testove ali su rukovodioci bili izuzeti jer se po difoltu smatralo da su pametniji od običnog izvršioca. Nakon što je jedan od visoko pozicioniranih starešina objasnio kako treba da radimo testove i taman hteo da napusti akademski skup pitavši pro forme dal’ nekom nešto nije jasno i da li ima neko pitanje, javio se kolega kome je malo ostalo do penzije i nikad nije bio rukovodilac. Njemu nije bilo jasno, odnosno, interesovalo ga je da li njegov šef ima tapiju na mesto šefa, s obzirom da ima “dva petka” u službi (tako se govorilo za mladog radnika) pa ne mora da radi testove. E tu se odmah naljutio taj rukovodilac koji je objašnjavao kako treba testovi da se rade, pa se onda naljutio šef kad je čuo, pa se onda naljutila druga tura onih koji rade testove jer je moglo da se desi da zbog tog nepromišljenog pitanja dobiju teže testove. Samo neki problem.
Vaspitne ćuške
A posle sam gledao i ozbiljnije slučajeve. Filmska zaljubljivanja nakon što se napreduje. I tom što napreduje nikako nije jasno kako do sad nije shvatao koliki je u stvari frajer i koliko je poželjan a to je sve ove godine sputavao i gušio u sebi. Donese odluku da živi punim plućima. Razvede se od žene koja ga je pratila i trpela ceo život a ujedno mu bila i prva devojka. Krene da nosi odela. Shvati da su godine samo broj i odluči da ostatak života provede sa 25 godina mlađom koleginicom. A onda ga smene i sve krene nizbrdo jer kao što Đole reče “Sve prave su ljubavi tužne” a ono “Računajte na nas” je očigledno prevara. Veoma lako dođe momenat da ne računaju na tebe.
Neki su zaboravili ko su, zamenili su ime funkcijom i plaše se da će u slučaju promena da ostanu bez identiteta. Menjaju se pozicije i prijateljstva i dojučerašnji „najbolji prijatelji“ počinju da se gledaju preko nišana
Sećam se i napada pameti nekog tamo privedenog koji je veoma kratko živeo u zabludi da mu neko čuva leđa pa je počeo da laže. Nekad laži nisu tako uspešno prolazile. A dobre se zna da se doktor, pop i policajac ne lažu. E sad, ništa gore nego nevešta manipulacija te je dotični tu laž završio sa: “Čoveče”, obraćajući se kolegi. Stari policajci bi sad rekli “U ono vreme kad je Bog išao po zemlji”. E u to vreme taj što laže dobije jednu vaspitno popravnu dandaru i zapamti za sva vremena mudru misao postupajućeg kolege: “Ja nisam čovek, ja sam policajac”.
Morao bih da pomenem i religijski momenat svega ovoga jer me iskreno čudi da se crkva gotovo nikako ne oglašava pa niti znam da li slušaju glas Boga ili glasa naroda – Vox populi Vox dei. Glas Naroda je glas Boga.
Možda bi pravi momenat bio da neko od crkvenih zvaničnika pomene Jevanđelje po Luki 3.14: “Pitahu ga pak I vojnici govoreći : “A mi, šta ćemo činiti? I reče im: „Nikome da ne činite sile niti koga da opadate i budite zadovoljni svojom platom”
Još od davnih vremena znalo se da su ljudi pod oružjem, oni koji su zaduženi da nas čuvaju, skloni padu, kao i svi drugi odnosno da nikad nije kasno da se čovek pokvari. Kada su vojnici – koji su u to vreme bili i ono što su danas policajci – pitali svetog Jovana Krstitelja šta da čine kako bi se spasili, on im je odgovorio da ne potkazuju i lažno osuđuju druge, da ne koriste veću silu nego što je potrebno da bi se odbranilo ono što se čuva i da se ne žale na platu – jer to je bio najčešći izgovor za činjenje zla.
Mlađi policajci će prepričavati priče starijih kolega, jer teško da nekog mogu da impresioniraju opusom o čuvanju nacrtanog srednjeg prsta i obezbeđivanju vatrometa. Svaki od njih, kad na kraju radnog vremena odbaci štit i šlem, zapita se da li je tog dana bio čovek
Poznajem puno policajaca koji su apsolutno zadovoljni svojom platom na osnovu koje su stekli brojne nekretnine na lepim lokacija u prestoniciiI za koje je organizaciona jedinica koja se bavi finansijskim istragama utvrdila da su štedeli i pametno ulagali, te da je to sve kako treba.
Služba lojalnih
Od tog vremena do dana današnjeg ništa bitno se nije promenilo. Ljudi su skloni padu, a i policajci sa njima. Samo što se sada pojavio jedan novi problem – nas nema ko da čuva od onih koji nas čuvaju.
Vezano za poslednje događaje, gde su studenti udruženi sa građanima organizovali narodni bunt zbog korupcije koja ubija, uloga policije se pokazala u jednom sasvim novom svetlu. Dok je režim iskazao nezadovoljstvo uzdržanim ponašanjem mnogobrojnih pripadnika policije, građani i studenti su, opravdano, izneli ogorčenost prekomernom upotrebom sile iste te policije. Ono što je bilo za očekivati u takvoj situaciji je, da se uključi nadležni regulatorni organ, a u konkretnom slučaju to je Sektor unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
Blagodareći internetu i socijalnim mrežama, ubrzo smo saznali da su pripadnici Službe unutrašnje kontrole i te kako aktivni na studenskim i građanskim protestima, ali, na žalost, ne zato da bi nadgledali rad policajaca koji su angažovani da suzbiju proteste, već da bi dokazali svoju lojalnost onom ko odlučuje. Uvrtanjima ruke i pravljenjem poluge na jedva punoletnim studentima i ženama pokazivali su ostalim kolegama „kako se postupa sa ruljom“.
Priča se u obaveštenim krugovima da su svi pripadnici SUK-a koji su pokazali povećani entuzijazam u nasilnom suzbijanju protesta nagrađeni višim pozicijama. Da bi im se omogućila ta radna mesta, smenjene su skoro sve starešine iz prethodnog sastava. Ti isti ljudi će sada rešavati slučaj iz Bora, gde je čovek premlaćen do smrti samo zato što je predsednik rekao javno, u direktnom prenosu iz Skupštine, da je slučaj male Danke Ilić rešen.
Gledao sam filmska zaljubljivanja nakon što se napreduje. I tom što napreduje nikako nije jasno kako do sad nije shvatao koliki je u stvari frajer. Razvede se od žene koja ga je pratila ceo život. Shvati da su godine samo broj i odluči da ostatak života provede sa 25 godina mlađom koleginicom. A onda ga smene i sve krene nizbrdo
Šta nam se to desilo ? Jesmo li se na Boga kamenjem gađali ?
Jasno je da je diktatorski režim unutar bezbednosnih institucija stvorio svoju pretorijansku gardu, sačinjenu od plaćenika, kriminalizovanih policajaca i običnih kriminalaca kao jedinica za podršku. Na čelo vrlo važnih organizacionih jedinica dovedeni su nekompetentni i neadekvatni pojedinci, koji interes Službe i građana svesno podređuju interesu posrnulog režima krećući se ubrzano ka poslednjoj stanici svog sumanutog vladanja ovenčanog terminalnim ludilom.
Pogled preko nišana
Strah očigledno menja stranu. Vele iskusni ljudi da su vladajući u poslednjoj fazi svoje vladavine, suočeni sa sve većim odsustvom straha kod svojih podanika, spremni na do tada nezamislive odluke. Istorija pamti Kaligulino uvođenja konja u Senat, ili još emotivni potez turkmenistanskog predsednika Nijazova koji je mesece u godini nazvao po sebi i svojoj majci.
Mali krug ljudi koji koji ima želju da se makar nešto po njima zove, neki praznik ili mesec u godini, ignoriše požar i mirno sluša orkestar koji tone zajedno sa brodom.
Neki su zaboravili ko su, zamenili su ime funkcijom i plaše se da će u slučaju promena da ostanu bez identiteta. Ovi drugi, zadovoljni platama, gledaju kako da siđu sa ringišpila. Menjaju se pozicije i prijateljstva i dojučerašnji „najbolji prijatelji“ počinju da se gledaju preko nišana. Lica iz kriminogene sredine u pauzama dok čuvaju Srbiju i Kosovo, ćaskaju sa načelnicima policijskih uprava dok čuvaju izlog. Čerčil je rekao “Ne postoje naši stalni prijatelji ili stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi”.
Diktatorski režim je unutar bezbednosnih institucija stvorio svoju pretorijansku gardu, sačinjenu od plaćenika, kriminalizovanih policajaca i običnih kriminalaca
Policajci u kordonu prošli su sve. Oni stariji su videli i ratišta i ispraćali svoje drugove u kovčezima pokrivenih zastavom. Patrolirali su u zoni bezbednosti pod punom ratnom opremom, čuvajući se snajpera. Kada uđu u kafanu nastajala bi tišina. Ovi mlađi će prepričavati priče starijih kolega, jer teško da nekog mogu da impresioniraju opusom o čuvanju nacrtanog srednjeg prsta i obezbeđivanja vatrometa. Svaki od njih kad na kraju radnog vremena odbaci štit i šlem zapita se da li je tog dana bio čovek. Čast i bruka žive doveka.
