U sudskim postupcima osetljivim za ovu vlast jedna od najvažnijih karika su veštačenja. Simptomatično je da se u njima pojavljuju isti veštaci koji svojim nalazima usmeravaju postupke u željene ishode. O tome za Radar govore stručnjaci iz ove oblasti, kao tužioci i advokati.
Specijalista sudske medicine i vanredna profesorka Medicinskog fakulteta u penziji Ivanka Baralić Obradović kaže da su u proteklih deset godina sva veštačenja za koja je vlast bila zainteresovana imala puno propusta i neistina. „Jedino na osnovu tačnog i preciznog veštačenja kao jednog od dokaznih postupaka sud može da donese ispravnu odluku. A takva veštačenja nisu upotrebljiva za sud. To su uslužna veštačenja“, kaže Baralić i navodi konkretne primere.
„Kolega koji je veštačio povrede nakon saobraćajne nesreće u Doljevcu u kojoj je stradala Stanika Gligorijević (31. januara 2019) prihvatio je da je vozio onaj koji je optužen, koji nije imao povrede osim jednog naprsnuća rebra. To je tek nakon nekoliko pregleda konstatovano. Zoran Babić (tadašnji direktor Koridora Srbije) imao je karakteristične povrede za vozača. I u tom automobilu su sa prednje i naročito leve vozačeve strane bila ozbiljna oštećenja. Nisu uzeti biološki tragovi iz tog vozila, nisu urađene DNK analize… Nisu uzeti DNK tragovi sa unutrašnje strane šoferšajbne ispred vozača gde se nalaze tragovi pljuvačke. Time može da se potvrdi ko je bio na mestu vozača. Nije rađen uopšte unutrašnji pregled vozila, koje je vrlo brzo uništeno posle nesreće. Čuvena dva minuta su ključna i pitanje je zašto su sklonjena“, navodi Baralić Obradović.
Neobična štamparska greška
Ona podseća i da je radila obdukciju devojčice Andree Bojanić koja je stradala u saobraćajnoj nesreći za koju je po pravosnažnoj presudi osuđen Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, na samo 11 meseci kućnog zatvora. „Veštak koji je radio prvo sudskomedicinsko veštačenje povredu sa podlaktice leve ruke devojčice prebacio je na potkolenicu da bi zaključio da je postojao raskorak. Na samom suđenju se pravdao da je to štamparska greška“, kaže Baralić Obradović.
Veštak koji je radio prvo sudskomedicinsko veštačenje, povredu sa podlaktice leve ruke Andree Bojanić prebacio je na potkolenicu, da bi zaključio da je postojao raskorak. Na suđenju se pravdao da je to štamparska greška
Ivanka Baralić Obradović
Ona je već za Radar govorila o saobraćajnoj nesreći koju je izazvao, po prvim nalazima pijan i drogiran, Nikola Petrović, kum predsednika Srbije i u kojoj su povređene dve žene, što je kasnije promenjeno. Podseća: „Osnovni propust je što nije rađen test na prisustvo psihoaktivnih supstanci u krvi. Petrović je imao metabolite kokaina u urinu, što potvrđuje da je sigurno uzimao kokain. Neverovatno je da mu u Beogradu, gde je sve dostupno, ne rade test na prisustvo psihoaktivnih supstanci u krvi, kada su već uzeli krv na analizu za alkohol. Drugi propust je što nije dva puta uzeta krv Petrovića za analizu alkohola u razmaku od pola ili najviše jednog sata, što je doktrinarni stav u svim ovakvim slučajevima. Kada bi se tako uzimali nalazi selektivno kao kod predsednikovog kuma, niko nikada ne bi bio osuđen zbog vožnje pod dejstvom alkohola i narkotika.“
Profesorka Baralić Obradović podseća na stradale u poplavama u Obrenovcu pre 10 godina i navodi da je „krajnje neobično da je za više od 20 stradalih osoba zaključeno da su umrle prirodnom srčanom smrću, a da nijedan slučaj nije obdukovan u Institutu za sudsku medicinu u Beogradu, kako bi jedino sa sigurnošću mogao da se utvrdi uzrok smrti“. Povodom istrage nestanka devojčice Danke Ilić navodi da je dobro što je tužilac zahtevao da se u Institutu za sudsku medicinu u Beogradu uradi obdukcija osumnjičenog D. D., koji je preminuo u policijskoj stanici u Boru. „Na rad našeg Instituta nije mogao da se vrši politički uticaj ni ranije ni sada. Zato je tužilac ispravno postupio što je telo D. D. uputio u Institut gde je sa sigurnošću utvrđeno da se radilo o nasilnoj smrti, odnosno ubistvu. Međutim, spisi predmeta nisu dostavljeni Institutu za sudsku medicinu u Beogradu, kako bi obavio veštačenje, što je uobičajeni sled događaja, jer onaj ko uradi obdukciju u stanju je najbolje da izveštači“, objašnjava profesorka Baralić Obradović.
Organizacija i dodeljivanje veštačenja puni problema
Profesor Oliver Stojković, šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu i veštak za biološke tragove, ukazuje na više problema u organizaciji i dodeljivanju veštačenja.
„Tužilac po zakonu ima velika ovlašćenja da određuje instituciju i veštaka kome će poveriti veštačenje. Međutim, u praksi nije uvek tako. Tako se Više tužilaštvo u Beogradu, koje je po broju predmeta najveće, oslanja na policiju da inicira veštačenje. Često i iz policije kažu tužilaštvu koju instituciju da odrede. Neki tužioci u Beogradu se bune i navode da bi trebalo da postoji tužilačka policija koja bi bila pod njihovom neposrednom nadležnošću. Tužioca obavezuje zakon da prikuplja dokaze koji i okrivljenom idu u korist, a policija nema tu obavezu. Tako, u takvim slučajevima, izostaju dokazi koji idu optuženom u korist. Policija se ne pojavljuje samo kao inicijator veštačenja, već kao i veštak“, kaže profesor Stojković.
Napominje da je poseban problem sa MUP-ovom službom za veštačenje – Nacionalnim centrom za kriminalističku forenziku, netransparentnost: „Kada u MUP rade DNK analize, za razliku od svih preostalih šest laboratorija za DNK veštačenje, oni sudu ne dostavljaju dokaz o tome kako su sproveli te analize, čak ni po naredbi suda. To bi bila ista situacija kao kada za presretnuti razgovor MUP dostavi prekucanu sadržinu i odbije da dostavi audio-snimak, da u sudu ne može da se čuje. MUP se poziva na interni pravilnik u koji ne može da se ostvari uvid. U DNK analizama postoji zapis i onda taj zapis veštak interpretira. Ukoliko nemaš uvid u taj zapis, sudu ostaje da može da veruju veštaku, koji ima u policiji čin majora, potpukovnika, pukovnika, iako su biolozi kao i ja. Ne bih kao okrivljeni imao poverenja u veštaka iz MUP koji me inače hapsi a odbija da mi dostavi dokaze.“
Dr Stojković navodi i da je problem sa policijom što joj je data mogućnost da obavlja forenzičku registraciju osoba koje često nisu ni osumnjičene. „Policija dosta neselektivno svakog koga privede forenzički registruje. Prikuplja tako uzorke biološkog materijala velikog broja građana, koji nikada nisu bili ni osumnjičeni i uopšte nisu bili u sudskom postupku. Uzima bez konkretne svrhe poređenja i čuva materijal bez ograničenja. To je neprihvatljiva praksa koju je u nekoliko slučajeva Evropski sud za ljudska prava u svojim presudama za Srbiju tako označio. Čujemo i u našim sudovima, kada okrivljeni kažu da im je više puta policija uzimala biološki materijal. Ne postoji centralni registar – ko je, kada, i koliko materijala uzeo, pa okrivljeni često iznose sumnju da im je taj materijal koji je uzet ranije podmetnut. Ne znam da su takve tvrdnje dokazane. Iako Zakon o krivičnom postupku nalaže da se napravi zapisnik, gde se konstatuje da je materijal uzet uz saglasnost ili bez saglasnosti, nisam video nijedan takav zapisnik iz policije. Takva praksa nije u redu i povećava sumnju u verodostojnost takvog sudskog postupka“, kaže profesor Stojković.
On navodi da je problem u Srbiji i što nije ujednačena praksa o referentnim vrednostima DNK nalaza. „Mi rezultate DNK analize pokazujemo kao broj koji ima oznaku LR. Ako je taj broj veći od 30 milijardi, interpretira se da je taj čovek zaista izvor tog traga. Vrednosti ispod milion se ne interpretiraju. To je na primer usvojena praksa u Nemačkoj. Veštačenja u laboratoriji Instituta u Beogradu su po nemačkoj školi. Jedina privatna laboratorija u Srbiji već sve vrednosti preko 10.000 interpretira sa sigurnošću. Većina veštaka kod nas sve vrednosti preko milion tumači kao ekstremno veliku verovatnoću. Znajući za ovakve razlike, policija može isti dokaz, koji je za neke veštake slab, a za druge jak, da distribuira po sopstvenom nahođenju tamo gde će taj dokaz biti prikazan kao siguran“, objašnjava profesor Stojković.
DNK tragovi kao opstrukcije
Za stradanje devojčice Danke Ilić, profesor Stojković kaže da je moralo da se objasni kako je tužilaštvo došlo do osumnjičenih. Navodi da je MUP saopštio da su navodno u vozilu osumnjičenih nađeni DNK tragovi devojčice, ali da to nije utvrdila ni njihova laboratorija u prvih 400 tragova.
On podseća i da je dosta sumnji izazvalo veštačenje DNK tragova za ubistvo na šinama Vlastimira Miloševića, za šta je bio optužen, pa oslobođen Veljko Belivuk . „Sudu je dostavljen nalaz na kome nema DNK Belivuka na vratima ulaza iz kojeg je izašao ubica. Pre toga je izgleda postojao drugačiji nalaz zbog koga je Belivuk uhapšen. Na suđenju sam čuo da veštakinja Milica Keckarević navodi da je taj nalaz pre hapšenja bio pogrešan i da je predstavljao grešku u komunikaciji između veštaka i policije. Da je ona policiji pogrešno rekla da jeste Belivuk, a na suđenju da nije to Belivukov trag i to se ne nalazi u spisima. Belivuk je tada oslobođen pravosnažno. To govori o lošoj praksi da neki veštaci rezultate javljaju policiji, a ne tužiocu. A to objašnjava i kako neki veštak postaje omiljen u policiji. Takav odnos može da obezbedi i povećan broj predmeta koji će se slati jednom veštaku, što ima i komercijalni momenat. Znam da su se na Biološkom fakultetu u izveštajima za naučna napredovanja hvalili da su obezbedili novac od tužilaštva, kao da su u pitanju naučni radovi, a ne veštačenja“, navodi profesor Stojković.
On kaže i da je u postupku za stradanje sedam osoba u vojnom helikopteru 2015. paradigmatično da je obdukcija stradalih obavljena na VMA , iako je postojala sumnja da su baš vojni organi umešani u nesreću. Dodaje i da su vojni veštaci radili i toksikološki nalaz.
Profesor Stojković kaže da je moralo da se objasni kako je tužilaštvo došlo do osumnjičenih za ubistvo Danke Ilić. MUP je saopštio da su u vozilu osumnjičenih nađeni DNK tragovi devojčice, ali to nije utvrdila ni njihova laboratorija u prvih 400 tragova
Advokat Ivan Ninić objašnjava da je zakonom propisano da u ime pravnog lica poslove veštačenja mogu obavljati samo lica koja su upisana u registar veštaka. „U krivičnim sudskim predmetima se često ispituju pojedinci koji učestvuju u veštačenjima, u okviru pojedinih državnih ustanova ili privatnih firmi, a koji nisu veštaci, jer nisu upisani u registar sudskih veštaka. Paradoksalno je da nekome ko nije veštak sud dopušta da praktično potpisuje i ’brani’ stručne nalaze i mišljenja, samo zbog toga što iza tog nalaza stoji pečat referentne institucije.“
On takođe ukazuje da u praksi problem stvara diskreciono odlučivanje u pogledu izbora ličnosti veštaka, jer upravo to ostavlja prostor tužiocima i sudijama da usmeravaju tok sudskog postupka ili istrage u željenom pravcu, i dodaje „da je prilično simptomatičan izbor veštaka koji se uvek ponavljaju u politički osetljivim krivičnim predmetima, gde se pojavljuju zvučna imena iz javnog ili političkog života“.
Kompromitacija nekada referentnih ustanova
On napominje da veštak ne sme dati lažan nalaz i mišljenje, kao i da u sudnici polaže zakletvu. „Pitanje je koliko često imamo situaciju da je neki veštak pozvan na krivičnu odgovornost? U našim uslovima funkcionisanja pravosuđa, najgore što veštaku može profesionalno da se dogodi jeste da njegov nalaz bude odbačen kao nestručan ili da bude drastično korigovan prilikom novog veštačenja ili usaglašavanja sa nalazom drugog veštaka. Među veštacima uglavnom postoji esnafska solidarnost‚ i ona najviše dolazi do izražaja kada se utvrđuje postojanje lekarske greške. I to je razlog zbog koga izostaje krivična odgovornost za nesavesno lečenje gde kao posledica nastupi smrtni slučaj“, kaže Ninić.
On ističe da su dolaskom SNS na vlast erodirale sve sfere društva, pa su tako kompromitovane i nekada referentne ustanove koje se bave veštačenjem. „Nedavno smo na primeru Nikole Petrovića, kuma predsednika Srbije, mogli da vidimo da je uloga veštaka, u praksi, značajnija od uloge tužioca, jer predmet do optužnice krivičnog suda nije ni stigao, već je premešten u slepu ulicu – prekršajni sud.
Dodaje i primer za prvooptuženog Predraga Koluviju, Jovanjica 2: „Tužilac tvrdi da Koluvija piše jednom od optuženih pripadnika MUP: ’Je l’ možemo platiti da zamene taj DNK koji je nađen? Čuo sam da ovi u laboratoriji to rade. U zavisnosti od dela, od 2.000 do 5.000 evra naplaćuju.’ Međutim, niko u državi se nije previše uznemirio zbog ovih tvrdnji, osim što je kompletan državni vrh stao u zaštitu Koluvije relativizacijom obe optužnice. Kada predsednik Aleksandar Vučić, bez zadrške, pred kamerama, kaže da Bratislav Gašić nije želeo da sakrije svoj kontakt sa Koluvijom, iako mu je to bilo ponuđeno iz MUP-a, onda samo sa nevericom možemo da čitamo veštačenja elektronskih uređaja koja se sprovode u Nacionalnom centru za kriminalističku forenziku pri MUP-u.“
Osvrnuo se i na suđenje Dijani Hrkalović i za ubistvo na šinama. „Tokom suđenja Hrkalovićevoj, mogli smo da čujemo prisluškivane razgovore na kojima ubijeni advokat Miša Ognjanović svome sagovorniku priča kako su brisani neki snimci posle likvidacije Vlastimira Miloševića. Ovi navodi advokata Ognjanovića nisu dokazani, ali za ubistvo Vlastimira Miloševića niko nije osuđen. U sudskom postupku za ovo ubistvo saslušan je veštak P. K., zaposlen u Nacionalnom centru za kriminalističku forenziku pri MUP-u, koji nije stalni sudski veštak. On je u svom iskazu rekao da su svi diskovi sa video-zapisima dobijeni od kolega iz Službe za specijalne istražne metode (SSIM) MUP-a, koji su prethodno risivere i video-snimke obrađivali. Kako izgleda ova ’obrada’ pre predaje na veštačenje, a u situaciji kada ubica Miloševića nije osuđen, možemo samo da naslutimo, ali i da uvežemo sa optužnicom koja je kasnije podignuta protiv načelnika SSIM-a te službe Dejana Milenkovića i bivše državne sekretarke Dijane Hrkalović.“
Stradanje u obrenovačkim poplavama, pogibija u helikopteru, stradanje Andree Bojanić, Stanike Gligorijević… nisu izazvali reakcije koje bi vratile poverenje u veštačenja. Izgleda da će tako biti do nove tragedije, ako i ona ne bude samo jedna u nizu.
