Postoji trenutak – ili možda niz neupadljivih trenutaka – kada shvatite da nije dovoljno prepoznavati nepravdu, analizirati sistemske greške i govoriti o vrednostima u koje verujete. Taj osećaj sazreva tiho, ali uporno, dok vas sopstveno znanje i iskustvo ne obavežu na akciju – na iskorak iz uloge posmatrača u poziciju učesnika u promenama.
U protekloj deceniji, često smo se, gde god smo stigli, pozivali na vrednosti. Na slobodu, solidarnost, pravdu, jednakost, javni interes, na ideju da institucije treba da rade u interesu zajednice. Promišljali smo iz ugla obrazovanja, umetnosti, nauke, javne komunikacije – uvek iz tačke koja zna da formuliše problem, da ga razloži, kontekstualizuje, da prepozna obrasce i rizike. I sve češće smo shvatali da te vrednosti postoje samo u jeziku – dok istovremeno gube snagu, prestaju da obavezuju.
Ne može se govoriti o jednom prelomnom trenutku – iza nas je niz godina u kojima su pitanja postajala dublja, a tišina sve glasnija. Posmatrali smo, analizirali, objašnjavali. I sve vreme – znali. Znali da institucije slabe, da sistemska nepravda postaje pravilo razaranja, da se javno dobro povlači pred interesima režima. Znali – i čekali. Da prođe talas. Da se promene dogode same.
Iz te tišine, iz tog kolebanja, podigli su se studenti – i pokazali da nada još uvek ima kome da se obrati. Doneli su ne teorijsku, ne deklarativnu, već stvarnu, živu energiju da poverujemo da su promene moguće – i izvan analize, izvan jezika, izvan čekanja. Podsetili su nas da niko nema pravo na izgovor. Da svako od nas treba da doprinese tamo gde misli da može, onoliko koliko može, u borbi za normalno.
Ovo vreme, dinamično i neizvesno, traži od nas više. Traži prevod – iz jezika u odgovornost, da preuzmemo rizik, umesto povlačenja pred pogrešno oblikovanim politikama i politikom
Ovo vreme, dinamično i neizvesno, traži od nas više. Traži prevod – iz jezika u odgovornost, da preuzmemo rizik, umesto povlačenja pred pogrešno oblikovanim politikama i politikom. Hana Arent je to precizno artikulisala: „Bez delanja, bez ulaska u javnu sferu, bez započinjanja nečeg novog – nema slobode.“
Svakako, to ne znači da kritičko mišljenje gubi vrednost, već da njegovo istinsko značenje dobija svoj puni oblik tek kada se pretoči u inicijativu, u odgovornost, u rizik da nešto zaista promenimo. Jer ako ostanemo u domenu posmatranja, čak i najtačnije misli postaju bezopasne. Zato više ne verujem u sigurnost pasivnih pozicija. Upravo između te dve misli – između vere u javno delovanje i poziva na političku hrabrost – pokušavam da pronađem svoje mesto. Jer, ako ostanemo u jeziku i analizi, onda sve što znamo i sve u šta verujemo ostaje bez posledice, bez promene.
U međuvremenu ono što je iščezavalo, nije bila samo nada nego i poverenje, nevidljiva nit koja održava zajednicu na okupu. Poverenje u to da jednaka pravila važe za sve, da se trud isplati, da znanje ima težinu. Da je glas pojedinca deo celine zajednice. Bauman je pisao da „poverenje ne proističe iz racionalne procene rizika. Ono je, naprotiv, ono što takve procene čini mogućim“. Zato upravo sada, možda više nego ikada, potrebna nam je hitna radikalna obnova razumevanja vrednosti. I među njima dva pojma koja se ne mogu glumiti, niti na brzinu uspostaviti: poverenje i solidarnost.
Ne ulazim u politički prostor da bih ponavljala postojeće vrednosne obrasce. To činim da bih pokušala da govorim jezikom koji podseća na smisao zajednice, u kome ponovno učenje vrednosti postaje dominantna perspektiva.
Zato sam odlučila da svoj doprinos dajem unutar Demokratske stranke – ne zato što je politička organizacija bez greške (niko i ništa nije!), već zato što je spremna da upravo te vrednosne obrasce smesti u centar društvenog dijaloga. Verujem da je političko delovanje – kada se temelji na vrednostima, a ne na interesima – i dalje jedan od retkih prostora u kojima je ideja izgradnje zajedničkog (boljeg) sveta još uvek moguća.
Jer ako ne verujemo jedni drugima, ako nismo spremni da stanemo uz druge – onda nismo izgubili politiku, nego smisao.
