Ne samo što država nikako nije odgovorila na ujedinjeni zahtev arhitektonske i srodnih struka da se obustave procesi koji vode ka rušenju kompleksa Generalštaba i Beogradskog sajma (osim ako primoravanje direktorki Gradskog i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika da podnesu ostavke ne brojimo kao „odgovor“), nego smo prošle nedelje svedočili još jednom primeru tretiranja spomenika kulture kao najobičnije robe kojom se trguje.
Uprkos upozorenjima prisutnih aktivista iz Ekološkog ustanka i Zeleno-levog fronta da je licitacija nezakonita, nepokretna imovina DP Prva srpska fabrika šećera „Dimitrije Tucović 1898“ u Radničkoj ulici, utvrđena za kulturno dobro pre 40 godina, prodata je za 690 miliona dinara, odnosno deset miliona više od procenjene vrednosti.
Spomenici kulture kao najobičnija roba
Kome, isprva nije bilo rečeno, pošto advokatica koja je zastupala pobednika nije imala „ovlašćenje za davanje izjava“. Ali dok je ta misterija ubrzo rešena (kupac je preduzeće Vrenje d. o. o. koje je već imalo vlasništvo ili pravo korišćenja na delovima kompleksa Šećerane), ceo postupak prati čitav niz nepoznanica. Za početak, kako je imovina Šećerane uopšte procenjena.
„U samom oglasu koji je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika objavila, nije stajala prateća dokumentacija u koju spada i procena. Kako se uopšte vrednuje prodaja kulturno-istorijskog dobra? To bih stvarno volela da vidim i nikada za dvadeset godina advokature nisam videla tako nešto. Međutim, iako je trebalo da bude predočena na sajtu Agencije, rečeno mi je da procenu dobija samo ponuđač koji je platio depozit, što je suludo i potpuno protivno javnom interesu“, kaže Danijela Nestorović iz Ekološkog ustanka.
Kako se uopšte vrednuje prodaja kulturno-istorijskog dobra? Nikada za dvadeset godina advokature nisam videla tako nešto. Iako je trebalo da bude predočena na sajtu Agencije, rečeno mi je da procenu dobija samo ponuđač koji je platio depozit, što je suludo i protivno javnom interesu
Danijela Nestorović
Sve i da je došlo do nesporazuma i da nije bilo neophodno uplatiti depozit od 272,3 miliona dinara, u oglasu navedena cena otkupa dokumentacije je iznosila nimalo zanemarivih 1,2 miliona. Ali novac nije predstavljao jedinu prepreku informisanju.
„Čak je i sama procedura izbora procenitelja bila netransparentna. Nigde nije bilo javnog poziva za dostavljanje ponuda za uslugu procene vrednosti nekretnine, on ne postoji na sajtu Agencije. Takođe, sajt im je pao par sati pre održavanja licitacije, tako da ko je eventualno želeo da pogleda ove stvari, nije mogao da vidi ni da postoji oglas, ni šta je priloženo od dokumentacije – a zapravo i nije ništa“, ističe Nestorović.
Tehnički problemi su potrajali sve do 17. juna, kada je Agencija objavila da je portal ponovo u funkciji, a da je u toku ažuriranje podataka i dokumentacije. I nekako se baš potrefilo da je u tom procesu oglas o prodaji imovine Šećerane iščezao sa sajta, iako se na stranici sa oglasima – osim onih koji najavljuju javna nadmetanja koja tek treba da se održe – nalaze i oni raspisani tokom 2023, koji su uveliko završeni. Ali je zato moguće naći dva poziva u kojima su traženi procenitelji za Šećeranu, oba iz 2018. i teško je poverovati da je za prodaju iskorišćena šest godina stara procena, pogotovo imajući u vidu da je pre tri godine završen stečajni postupak AD Vrenje, u kome su svojinski odnosi na kompleksu dodatno razjašnjeni.
Kad Vesić obeća
Ono što pomalo iznenađuje u celoj priči je što je država, za razliku od Generalštaba – gde daje sve od sebe da ukine svaki vid zaštite koji se ispreči nameri američkih investitora da na njegovom mestu podignu ogroman hotel – u slučaju Šećerane naprasno navodno zainteresovana za kulturu. U stvari ne naprasno, još 2021, kada je neuspešno rešavao problem iseljenih umetnika iz zgrade BIGZ-a, tada zamenik gradonačelnika, sada ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić rekao je da je Šećerana kao zamenska lokacija „na dugom štapu, jer moramo prvo da je kupimo iz stečaja i da rešimo probleme sa stečajnim upravnicima, koji očigledno misle da mogu da rade šta žele sa Šećeranom, ali to ćemo rešiti novim našim planom generalne regulacije za javne površine, gde ćemo Šećeranu proglasiti prostorom kulture u novembru“.
Najavljenim izmenama Prostornog plana Beograda na vodi, kojima će biti obuhvaćena i Šećerana i još mnogo toga, jer se taj projekat širi na novih 327 hektara, ceo taj deo grada biće istrgnut iz planskog sistema Beograda i prepušten hiru Vlade Srbije i njenih poslovnih partnera iz Ujedinjenih Arapskih Emirata
Od toga nije bilo ništa – niti je Grad kupio Šećeranu, niti je usvojio najavljeni plan, niti je plan generalne regulacije javnih površina uopšte nešto što postoji u planskom sistemu Srbije.
A nije ni bilo potrebno izmišljati novu vrstu planskog dokumenta kada je već 2016. godine usvojen plan detaljne regulacije tog prostora, u koji su ugrađene mere zaštite propisane od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika i koji je za Šećeranu predvideo kulturnu namenu (muzejski i izložbeni prostori, pozorišta, bioskopi, biblioteke…) uz eksplicitnu zabranu stanovanja i privrednih delatnosti i maksimalno 20 odsto komercijalne namene, poput suvenirnica, knjižara i ugostiteljskih objekata.
Šećerana, Beograd na vodi i zakulisni dilovi
Odnosno, Grad je već uradio sve što je mogao da taj prostor zaštiti i jedina opasnost koja mu vreba dolazi od najavljenih izmena Prostornog plana Beograda na vodi kojima će biti obuhvaćena i Šećerana (i još mnogo toga, budući da se povećava za čitavih 327 hektara), čime će ceo taj deo grada biti istrgnut iz planskog sistema Beograda i prepušten hiru Vlade i njenih poslovnih partnera iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
I dok nikako ne možemo isključiti postojanje zakulisnih dilova u kojima je nekome obećano da će ipak moći da industrijsko nasleđe „obnovi“ u vidu stambeno-poslovne kule, najlogičnije objašnjenje zašto su se, posle sedam neuspelih pokušaja prodaje nekadašnje fabrike, na licitaciji pojavila tri zainteresovana ponuđača, leži upravo u širenju Beograda na vodi. I uvođenju besplatne konverzije za koju je odgovoran Goran Vesić lično.
Još 2021. tadašnji zamenik gradonačelnika, sada ministar građevinarstva Goran Vesić rekao je da će u novembru te godine, novim planom generalne regulacije za javne površine, Šećerana biti proglašena prostorom kulture, ali od tog nije bilo ništa, niti je Grad kupio Šećeranu, niti je usvojio najavljeni plan, niti tako nešto uopšte postoji u planskom sistemu Srbije
Naime, do usvajanja izmena ima sasvim dovoljno vremena da kupac Šećerane sprovede proceduru konverzije i besplatno postane vlasnik makar 10.710 kvadratnih metara zemljišta na kome se nalaze objekti koji su se našli na licitaciji. Zatim, stupanjem na snagu proširenog Prostornog plana počinju da važe odredbe lex specialis-a za Beograd na vodi, koji je utvrdio „javni interes“ za eksproprijaciju svega što se nalazi u njegovom obuhvatu i tako kupac biva obeštećen i za vrednost objekata koju je već platio i zemljišta čiji je vlasnik postao besplatno.
Ili gotovo besplatno – jedino što su aktivisti uspeli da saznaju na licitaciji jeste da je obuhvaćeno zemljište bilo procenjeno po ceni od 45 evra po kvadratu, što je bar deset puta manje od njegove tržišne vrednosti po konverziji. Recimo Beograd na vodi d. o. o. je susedni plac kupio za 491 evro po kvadratu.
Da li će se takav scenario ostvariti prvenstveno zavisi od toga sa kime će Agencija zaključiti kupoprodajni ugovor, pošto je ostavila mogućnost da država iskoristi pravo preče kupovine i sama otkupi Šećeranu u iznosu koji je već izlicitiran. Problem je što Zakon o kulturnom nasleđu, na koji se pozivaju, uopšte ne predviđa takav postupak. Naprotiv, Agencija je bila u obavezi da o nameri da proda Šećeranu obavesti Gradski zavod za zaštitu spomenika, koji ima rok od 30 dana da se izjasni da li će iskoristiti pravo preče kupovine, a samo ako se ne izjasni može da pristupi prodaji po ceni koja ne može biti manja od ponuđene Zavodu.
Kupac Šećerane ima vremena za konverziju i da besplatno postane vlasnik makar 10.710 kvadratnih metara zemljišta na kome se nalaze objekti koji su se našli na licitaciji. Pri tome su aktivisti na licitaciji saznali da je kvadrat tog zemljišta procenjen na 45 evra, a susedni plac je prodat po ceni od 491 evra za kvadrat
Zbog kršenja procedure u postupku, Danijela Nestorović je podnela Agenciji zahtev za poništaj licitacije, ali nije optimistična: „Kakva će biti sudbina mog zahteva – pretpostavljam da mi neće odgovoriti. Ja već treću nedelju zaredom šaljem mejlove i zovem Vesićev kabinet i uporno pokušavam da zakažem javni sastanak sa njim, ili ako neće kamere nije problem, ali ja ću snimati jer želim da javnost vidi“, poručuje Nestorović.
Radar se obratio Zavodu sa pitanjima da li su bili blagovremeno obavešteni o licitaciji, da li su se unapred izjasnili o prečoj kupovini, i u slučaju da nisu, da li će pokušati da iskoriste naknadnu mogućnost o kojoj govore i Agencija i Goran Vesić. Umesto odgovora, rečeno nam je da je potrebno da se sa našim zahtevom prvo obratimo Sekretarijatu za informisanje grada Beograda. Ostaje nejasno kako bi Sekretarijat raspolagao informacijama o aktivnostima Zavoda, ali moguće je da je Zavodu u prelaznom periodu, dok se ne postavi novi, podobniji, direktor, zabranjeno da svojevoljno odgovara na novinarska pitanja. A, zašto da ne, možda se takva praksa i ustali.