Nešto posle 16 časova,14. avgusta 1957, s Beogradske autobuske stanice u pravcu Zagreba krenuo je Lastin autobus, registarske oznake S-8540. U autobusu je bilo 35 putnika. Vozilom je auto-putem „Bratstvo-jedinstvo“ upravljao 44-godišnji Milan Šipka. Negde kod Novske, kako su propisi nalagali, zamenio ga je pomoćni vozač Petar Krajnović.
Malo je putnika išlo u Zagreb. Sezona odmora je još trajala pa su mnogi hitali ka moru, nekima je krajnje odredište bilo Ljubljana, bračni par Gondoni, Marija i Enco, vraćali su se kući u Rim. Sve to moglo se pročitati u novinskim člancima.
Trideset sedam ljudi, to je 37 sudbina, dok se Lasta kotrljala prema Zagrebu a iznenadna letnja kiša počinjala da pada. Većina putnika u autobusu je spavala.
Nešto ispred Lastinog autobusa, nedaleko od sela Ježeva jedan tegljač je veoma sporo vukao teretnu škodu u kvaru natovarenu sa 30 tona lima. Ante Vidoš, vozač tegljača, svaki čas se zaustavljao na putu da dospe vodu u hladnjak jer mu se motor pregrejavao. Svaki put kada su on i vozač škode Stevo Gračan stali na putu, propisno bi obeležili mesto zaustavljanja.
U 21.20. okupirani motorom tegljača, oni su u deliću sekunde čuli i videli crnu limuzinu koja je dolazila iz pravca Zagreba. Sekundu, dve kasnije začuli su strahovit tresak, vrisak i jauke. Lastin autobus iz Beograda udario je i potpuno prepolovio pokvarenu škodu natovarenu limom.
Istraga nakon nesreće je utvrdila da je pomoćni vozač Lastinog autobusa Petar Krajnović na kišnom drumu slabe vidljivosti bio zaslepljen dugačkim svetlima crne limuzine. U želji da izbegne direktan sudar usmerio je autobus u desnu stranu i sudario se sa teretnim vozilima. Crna limuzina je neoštećena nestala u mraku auto-puta „Bratstvo-jedinstvo“. U nesreći je poginuo glavni vozač Milan Šipka koji je sedeo na pomoćnom sedištu, devojčica od šest meseci koja mu je tada bila u krilu i otac devojčice Milenko Adamović. Dvadeset putnika Lastinog autobusa završilo je u bolnici.
Priča o nekažnjivosti postala je naš usud i o tome razmišljam dok ove nedelje hodam u masi među gnevnim, uglavnom mladim ljudima koji crvenom farbom ostavljaju „krvave ruke“
Očevici su delićem pogleda jedino upamtili početne znake registarskih tablica crne limuzine: H8. Bahati vozač koji je bio krivac za nesreću nikada nije pronađen. Ispredale su se priče i teorije ko je upravljao crnom limuzinom, više puta su stizale i glasine da je pronađen i uhapšen, ali to se nikada nije dogodilo. Tako niko nikada nije proglašen odgovornim za ovu nesreću.
Jugoslovenska javnost bila je zgrožena činjenicom da vozač crne limuzine nije zakočio, da je ugasio svetla i zauvek pobegao od odgovornosti. Ispredale su se različite teorije:
1. Bahati vozač crne limuzine bio je sin nekog nedodirljivog „budže“, kako su tada zvali partijske funkcionere.
2. Bahati vozač je vozio Miku Špiljka, visokog partijskog funkcionera.
3. Bahati vozač je bio Mika Špiljak lično.
(Uzgred, da li vas ovo podseća na jednu skorašnju nesreću na naplatnoj rampi Doljevac i nedostajućih dva minuta snimka?)
O ovoj mitskoj saobraćajnoj nesreći koja je uznemirila celu Jugoslaviju ubrzo je snimljen igrani film. Film Nikole Tanhofera H8 pre nekoliko godina proglašen je za najbolji hrvatski film svih vremena. Samo godinu dana posle nesrećnog događaja na festivalu u Puli 1958. dobio je nagrade za najbolji film, najbolju režiju i najbolju epizodnu mušku i žensku ulogu. Tanhoferov sjajno režirani film počiva na estetici Građanina Kejna (Citizen Cane, 1941) Orsona Velsa i direktno se oslanja na kameru sa širokim objektivima velike dubinske oštrine. U bioskopima širom Jugoslavije bio je apsolutni blokbaster.
Bes u vazduhu se može seći nožem jer je odricanje od odgovornosti u ovoj nesrećnoj zemlji postalo pravilo i jer je nadstrešnica koja se ljudima na novosadskoj železničkoj stanici sručila na glavu, postala metafora za bahatost, korupciju, neodgovornost i „znaš ti ko sam ja“ stvarnost
Film je motivisan nepodnošljivo lakim zaboravom prosečnog čitaoca crne hronike. Zgroženi, užasnuti i potreseni čitaoci tragičnih novinskih sadržaja za nekoliko dana zaboravljaju i događaj i nesrećne stradale ljude. U ovom filmu to su ljudi od krvi i mesa, koji imaju biografije, planove, želje i nadanja. Oni su žanrovski oblikovani kao Jugoslavija u malom s kraja pedesetih godina. Putnici u autobusu su dobro obučeni, autobus je domaće proizvodnje, potpuno ispravan. Svi na tom putu kao da osećaju prve benefite „socijalizma s ljudskim likom“. Na početku iz mockumentary reportaže saznajemo da je poginulo osmoro putnika na tačno navedenim sedištima. Ali putnici tokom putovanja iz najrazličitijih razloga menjaju svoja mesta i napetost se gradi tako što gledalac strahuje koga će iz autobusa pogoditi prst sudbine.
Novinara s obećavajućom karijerom i njegovog kolegu foto-reportera? Studentkinju s kojom novinar flertuje? Mladu majku s bebom ili predratnog malograđanina? Propalog glumca ili vojnika na odsustvu? Džeparoša koji redovno operiše na ovoj autobuskoj liniji? Uspešnog lekara koji je nedavno napravio fatalnu grešku ili njegovog sina na pragu puberteta? Možda bi i nas da smo se te večeri zatekli u Lastinom autobusu? Apsolutna identifikacija s putnicima unosi dodatnu jezu u svaku sekundu ovog filma.
Ljudi od krvi i mesa, a ne brojevi u crnoj hronici. Najbolji hrvatski film svih vremena voleo sam da gledam kao klinac. Kada slučajno na njega naletim, obavezno ga pogledam ponovo jer je napravljen tako inteligentno i ispred svog vremena. I zato je nezaobilazna tačka u istoriji, zajedničke nam, jugoslovenske kinematografije.
***
Nad sudbinama ljudi iz autobusa kao smrtonosna metafora i u filmu i u životu, zauvek će lebdeti bahati vozač crne limuzine H8 koji je bez zaustavljanja nestao u mraku i koji nikada nije odgovarao za ovu nesreću.
Priča o nekažnjivosti postala je naš usud i o tome razmišljam dok ove nedelje hodam u masi među gnevnim, uglavnom mladim ljudima koji crvenom farbom ostavljaju „krvave ruke“ na zgradi Vlade i „Vesićevog“ Ministarstva građevinarstva i infrastrukture.
Bes u vazduhu se može seći nožem jer je odricanje od odgovornosti u ovoj nesrećnoj zemlji postalo pravilo i jer je nadstrešnica koja se ljudima na novosadskoj železničkoj stanici sručila na glavu, postala metafora za bahatost, korupciju, neodgovornost i „znaš ti ko sam ja“ stvarnost. Baš kao što je to nekada bila crna limuzina registarskih tablica H8.
Zgroženi, užasnuti i potreseni čitaoci tragičnih novinskih sadržaja za nekoliko dana zaboravljaju i događaj i nesrećne stradale ljude. U ovom filmu to su ljudi od krvi i mesa, koji imaju biografije, planove, želje i nadanja
Dva dana pred nesreću imao sam čas u Novom Sadu. Bio je predivan sunčani dan. Vraćao sam se vozom za Beograd i na stanicu došao ranije. Seo sam bezbrižno na jednu od onih klupa da upijem malo sunčevih zraka pred put. Da je nadstrešnica popustila samo dva dana ranije, danas bih bio deo crne hronike i klikbejt režimskih tabloida.
Kao deda i dve unuke koji su čekali prevoz i išli na slavu kod drugog dede.
Kao žena koja je ostavila dete na toj klupi i otišla da kupi kartu.
Kao stariji gospodin koji je čitao novine čekajući autobus.
Kao mladi fudbaler i njegova devojka koji su žurili da proslave njegov 21. rođendan.
Kao vozači Lastinog autobusa koji su zamenili mesta.
Kao šestomesečna devojčica koja je iz naručja svog oca prešla u naručje čoveka na sedištu ispred.
Kao putnici koji su u autobusu promenili svoja mesta.
Kao bahati vozač crne limuzine H8 koji se nije zaustavio.
Kao nadstrešnica u jednoj zemlji okovanoj korupcijom koja je privremeno zamenila metaforu o vozaču H8 limuzine koji je zauvek ostao nekažnjen.
