Kada je pre dve godine Grad Beograd odlučio da svim đacima na svojoj teritoriji obezbedi besplatne udžbenike, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković ukazala je da nije u redu da isto ne bude slučaj i u mestima gde roditelji imaju manje sredstava za život, poput Crne Trave ili Gadžinog Hana. „Ne polazimo svi u prvi razred sa neke vile na Savskom vencu, neko polazi iz malih kućica, neko iz jednosobnih stanova sa višečlanim porodicama, neko polazi iz kućice od kartona“, izjavila je predstavljajući preporuku upućenu Vladi da se postara da sva deca u državi dobiju besplatne udžbenike, za šta je već postojao pravni osnov, i izrazila nadu da to sledeće godine više neće biti tema.
I zaista nije bila, ali ne zato što je Vlada uvažila povereničinu pravnu argumentaciju, već zato što je suočena sa masovnom obustavom rada prosvetnih radnika zaključila da nastava uopšte ne mora da se održava, a umesto dodatnih izdataka rešila i da ne isplaćuje plate prosvetarima. Ali nakon što je početkom godine Aleksandar Vučić dopunio spisak neispunjenih obećanja tvrdnjom da će „dati sve od sebe da već od septembra imamo besplatne udžbenike u Srbiji“ (nenadležnost na stranu, prstom nije mrdnuo), vlast je konačno našla nešto što joj drži pažnju u celoj toj neatraktivnoj priči sa obrazovanjem – štampanje nacionalnih udžbenika.
Kako stoji u predloženim izmenama Zakona o udžbenicima, koje su prošle nedelje dobile podršku skupštinskog Odbora za obrazovanje, udžbenici za predmete srpski jezik i književnost, svet oko nas, priroda i društvo, istorija, geografija, muzička kultura i likovna kultura smatraće se udžbenicima od nacionalnog značaja. A to znači da će prenositi „vrednosti, tradiciju, jezik i kulturu“, zbog čega predstavljaju „osnovno sredstvo izgradnje i očuvanja identiteta i nacionalne kohezije, stabilnosti i otpornosti Republike Srbije na spoljne uticaje i jedan od stubova nacionalne bezbednosti“.
Izgleda da se država na tom polju više ne može oslanjati samo na BIA koja na graničnim prelazima presreće inostrane umetnike i naučnike, ako nije reč i o gotovo blasfemičnom planu za budućnost u kojoj Vučić više neće biti tu da na nedeljnoj bazi pobeđuje obojene revolucije iznutra i odbija strahovite pritiske naših spoljnih prijatelja i partnera. Bilo kako bilo, država čija su deca o tome ko je bio Mokranjac učila iz nacionalnog, a ne iz nekog stranog udžbenika, ne mora da brine za svoju sigurnost. I nema veze što su ti strani udžbenici postojali isključivo u teorijama zavera (sve su pisali domaći autori, prateći nastavne programe koje je usvojila država), novi zakon ne prepušta ništa slučaju – za autora nacionalnog udžbenika može biti izabrano lice koje je državljanin Srbije i koje je „svojim naučnim, umetničkim, odnosno stručnim radom i profesionalnim zalaganjem pružilo značajan doprinos zaštiti i očuvanju nacionalnog identiteta, a naročito razvijanju svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji“.
Otadžbina se brani monopolom
Ali to ne znači da će sve ostati manje-više isto, samo sa dodatnom dozom srbovanja (čak je i prilikom rangiranja potencijalnih autora predviđena rubrika „učešće u aktivnostima koje doprinose očuvanju ugleda i promociji Republike Srbije“), pošto je ključna izmena – ekonomska. Ne samo što to zamišljeno osnovno sredstvo nacionalne stabilnosti i otpornosti neće biti deljeno učenicima, već je planirano da država i jedino država zarađuje na njemu. Uprkos tome što je u obrazloženju izmena kao jedan od prepoznatih izazova navedena „dominacija pojedinih izdavača“, rešenje koje je predstavljeno podrazumeva zakonsko uspostavljanje monopola Zavoda za udžbenike nad izdavanjem „nacionalnih“ udžbenika. Istovremeno je propisano da Zavod ubuduće neće moći da svoja izdanja štampa u privatnim štamparijama, a do sada je neopaženo prošla suptilna zamena odredbe „javno preduzeće“ rečima „pravno lice“, koja sugeriše da će i Zavod krenuti putem Srbijašuma i transformisati se u d.o.o.
Fokusirani na floskule o političkom, kulturnom, pa i duhovnom identitetu naroda (Đuro Macut je čak o izmenama zakona razgovarao sa patrijarhom Porfirijem), formalno najnadležniji zvaničnici ili nisu razumeli pomenute pravno-komercijalne aspekte ili su odlučili da javnost svesno obmanjuju. Pošto je u proteklih mesec dana prvo resorni ministar Dejan Vuk Stanković izjavio da će nacionalne udžbenike praviti „različiti izdavači“, iako će to biti dozvoljeno samo Zavodu, da bi potom premijer Macut branio osnaživanje Zavoda kroz štampanje „ove, relativno skromne, grupe predmeta“ uz opasku da je zabluda de će se time urušiti postojeći sistem jer će nacionalni udžbenici činiti tek oko 10-15 ukupnih školskih knjiga. Međutim, u samom obrazloženju zakona je navedena potpuno drugačija vrednost – trenutni udeo Zavoda na tržištu udžbenika za osnove škole iznosi sedam procenata, dok se za 2029. godinu (do kada će biti spremni nacionalni udžbenici za sve razrede) projektuje udeo od čak 64 odsto.
Nacionalni predznak dobiće udžbenici za predmete: srpski jezik i književnost, svet oko nas, priroda i društvo, istorija, geografija, muzička kultura i likovna kultura
Kako će se tako drastično zakidanje glavnog izvora prihoda privatnih izdavača odraziti na kvalitet i širinu njihove ponude, autori zakona su propustili da obrade. A nisu ni objasnili o kakvoj „korekciji tržišnih nedostataka“ govorimo, kada se guši konkurencija tamo gde je postojala, dok se baš ništa ne radi za prepoznat problem zastarelih i nedostupnih udžbenika za srednje stručne škole.
Niti su uopšte bili zainteresovani za kritike, pošto je javna rasprava trajala samo tri nedelje, učesnici nisu dobili odgovore na upućene komentare, izveštaj o sprovedenoj raspravi je kasnio mesec i po dana, a kada je konačno objavljen u ponedeljak, u njemu ni za jednu primedbu nije navedeno da li je ili nije prihvaćena, već je samo na kraju dokumenta konstatovano da je Ministarstvo sve razmotrilo, a nešto je i usvojilo. Uostalom govorimo o nacionalnoj bezbednosti, a takvi podaci se uvek vode kao tajni.
