Lako je i tačno početi ovaj tekst ovakvim podatkom: ovogodišnje nacionalne penzije dobili su dvojica harmonikaša i jedan guslar, od kojih je jedan harmonikaš član SNS. I još jedan muzičar i još jedna likovna umetnica, potpisnici podrške listi SNS na izborima 2023. I jedan književnik, potpisnik iste liste, i jedan pevač narodnih pesama koji deli zajedničko poreklo sa najslavnijom porodicom iz Čipuljića. Tu je i sociolog koji je bio državni sekretar u Ministarstvu kulture u vreme SNS vlasti, jedna operska diva, članica SNS…
Kada se pogleda ovogodišnji spisak od 21 umetnika i kulturnog radnika, jasno je da ministar kulture Srbije nepogrešivo sledi i prestiže svoju prethodnicu Maju Gojković na putu zbrinjavanja članova i simpatizera SNS novcem i titulom zaslužnih umetnika. Pa, ako nešto pretekne, može da se udeli. Ali nikako reditelju Egonu Savinu, glumici Tanji Bošković, dramskom piscu Siniši Kovačeviću, glumcu Miodragu Krivokapiću, scenografu Geroslavu Zariću, Dragom Jeliću iz YU grupe, ili balerini Ašhen Ataljanc, na primer. Istakao se ovim povodom ministar i u tome što je prvi koji nije saopštio ko su članovi komisije koji su odlučivali o predloženim kandidatima za ovo nacionalno priznanje, a koje je on birao.
Ako je verovati dobro obaveštenom izvoru, u sedmočlanoj komisiji po ministrovom ukusu, nalazila se i direktorka Opere Narodnog pozorišta, SNS perjanica Ljubica Vraneš, poznata po progonima blokadera u Narodnom pozorištu. Kao i uvek do sada, ovogodišnji izbor je pokazao istu praksu po kojoj svaka vlast sve strože deli umetnike na podobne i nepodobne. Na svoje i one koji nisu njeni.
Istorijat zloupotreba
Ruku na srce, to ponašanje je počelo čim je doneta odluka o ovim primanjima umetnika, 2006. godine, dakle pre tačno dvadeset godina. Sa osam godina pauze u kojima se odlukom ministra kulture Ivana Tasovca ova priznanja nisu dodeljivala. Prvu odluku je donela Vlada čiji je premijer bio Vojislav Koštunica, i koja je odmah iskoristila da ispravi nepravdu prema svojim, partijski im privrženim umetnicama – pevačici Slađani Milošević i vajarki Drinki Radovanović. One su nacionalne penzije dobile mimo odluke komisije, reklo bi se kao zahvalnost tadašnjeg DSS-a za njihov predizborni stranački doprinos.
U sledećem izvlačenju je, opet protivno odluci komisije, tadašnji ministar vojni Dragan Šutanovac agitovao kod kolega da se na Vladi izglasa nacionalna penzija pevaču narodnih pesama Miroslavu Iliću, inače njegovom tastu. I tako je počelo dokazivanje da oni koji su za života zaradili kamione i avione, moraju da budu priznati i kao nacionalne veličine. Pa su uz Ilića išli Lepa Lukić, Zorica Brunclik, Radmila Karaklajić… a od ove godine i Nedeljko Bilkić.
Da je živ, Bogdan Tirnanić, čiji je doprinos filmskoj kulturi ogroman, ne bi mogao da konkuriše za nacionalnu penziju. Ali, televizijski snimatelj koji ga je snimao i producenta kulturnog programa bi mogli
Do koje mere su predsednici komisija za dodelu ovih penzija postali nemoćni, prvi je javno pokazao glumac Miodrag Radovanović Mrgud, kao predsednik komisije, a nestranačka ličnost. Nije uspevao da se izbori sa agresijom pojedinaca, u čemu je prednjačio Živorad Ajdačić, koji će kasnije i sam postati penzijom ovenčana „nacionalna veličina“. Dotični je tada tražio da se isključe iz kandidature svi umetnici koji se živeli u inostranstvu.
Na sramotu svih koji su na to pristali, prihvaćen je taj pogubni patriotizam ovog SPS kadrovika i iz kandidature za nacionalnu penziju izbačen je Zoran Jovanović, najuspešniji srpski karikaturista i autor animiranih filmova, sa najvećim brojem domaćih i najviših inostranih nagrada. Tu nepravdu više niko nije pokušao da ispravi, da objasni kako su ljudi poput Zorana Jovanovića odlazili u inostranstvo jer su bili pozivani kao najbolji u svom poslu. Jer, ko bi ikada, igde pozvao Živorada Žiku Ajdačića kao reditelja, što je bio po obrazovanju, samo bez iole ozbiljnijih umetničkih dokaza?
Šta se desilo ove godine
Vlada Republike Srbije je krajem 2025, na predlog Ministarstva kulture, donela akt o dodeli priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina. Komisija je predložila 16 dobitnika, a mogli su da predlože 20. Sam ministar je predložio petoro zaslužnih, i svih 21 je prošlo na Vladi.
Držeći se Zakona o kulturi, pravo na priznanje koje se popularno i s pravom zove nacionalna penzija (dodeljuje se tek sa sticanjem prava na starosnu penziju), jednako može da stekne vrhunski umetnik kao i nedefinisani delatnik u kulturi teško razumljivog profila. Svi su smešteni u 22 kategorije: 1. književno stvaralaštvo, 2. književno prevodilaštvo, 3. muzičko stvaralaštvo, 4. muzička interpretacija, 5. likovna umetnost, 6. primenjena i vizuelna umetnost, dizajn i umetnička fotografija, 7. filmska umetnost i audio-vizuelno stvaralaštvo, 8. pozorišna umetnost – scensko stvaralaštvo i interpretacija, 9. opera, muzičko-scensko stvaralaštvo i interpretacija, 10. umetnička igra (klasičan balet, narodna igra i savremena igra), 11. digitalno stvaralaštvo i multimedija, 12. arhitektura, 13. prevođenje stručnih i naučnih tekstova, 14. izvođenje muzičkih, govornih, artističkih i scenskih kulturnih programa, 15. istraživanje, zaštita, korišćenje prikupljanje i predstavljanje nepokretnog kulturnog nasleđa, 16. istraživanje, zaštita, korišćenje, prikupljanje i predstavljanje pokretnog kulturnog nasleđa, 17. istraživanje, zaštita, korišćenje, prikupljanje i predstavljanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, 18. filmske i televizijske delatnosti, 19. naučnoistraživačka i edukativna delatnost u kulturi, 20. bibliotečko-informativna delatnost, 21. izdavaštvo i 22. produkcija kulturnih programa i dela.
I tu počinje nedostatak svakog vrednosnog sistema, budući da je veliki deo od te 22 tačke, osmišljen da se maksimalno umanji značaj vrhunskog umetnika. Jer, kako tumačiti tačku 14 – izvođenje muzičkih, govornih, artističkih i scenskih kulturnih programa – osim kao široko polje na kojem će se pronaći svaki mediokritet koji nije u kategoriji glumac, pevač, reditelj? Koje reprezentativno udruženje pokriva te delatnosti? Ili, šta znači tačka 18 – filmske i televizijske delatnosti – ako je pre toga već regulisana oblast filmske umetnosti? Ili, šta znači tačka 19 – naučnoistraživačka i edukativna delatnost u kulturi, tačnije kojem umetničkom udruženju pripadaju zaposleni u toj oblasti? Ili, koji su to umetnici pod tačkom 22 koji se bave produkcijom kulturnih programa i dela?
Kada se pogleda ovogodišnji spisak od 21 umetnika i kulturnog radnika, jasno je da Selaković nepogrešivo sledi i prestiže svoju prethodnicu na putu zbrinjavanja članova i simpatizera SNS novcem i titulom zaslužnih umetnika
Jednako je neodgovorno kako su se u tačkama 16, 17 i 18 smestili istraživanje, zaštita, korišćenje prikupljanje i predstavljanje nepokretnog kulturnog nasleđa, pokretnog kulturnog nasleđa i nematerijalnog kulturnog nasleđa. Kao i veština da prevodioci konkurišu po dva osnova…To je isto kao kad bi glumci konkurisali u kategorijama – glumci tragičari, glumci komičari… Da je živ, jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih novinara Bogdan Tirnanić, čiji je doprinos filmskoj kulturi ogroman, ne bi mogao ni po jednom osnovu da konkuriše za nacionalnu penziju. Ali, televizijski snimatelj koji ga je snimao dok je govorio, sigurno može. Baš kao i producent kulturnog programa i dela u kome je Tirke učestvovao.
Ovogodišnji spisak privilegovanih jasno odslikava favorizovanje estrade i odbacivanje dokazanih umetnika od ugleda i stava, što stavlja kulturu na periferiju života. Umesto da podržava talente, nagrađuje stečene i promoviše nove vrednosti, ova vlast uporno glanca prazninu koju servira kao vrednost i uništava sve što ne razume. Dramaturg i scenarista Dimitrije Vojnov ovu temu sažima u jednoj rečenici:
„Nisu ove penzije podeljene tako da neko ko je nepodoban ne dobije, već da onaj ko je nepodoban ne dobije i na osnovu onog ko je dobio bude ponižen, i da nauči lekciju.“
