Dok sam čekala na prijem, malena čekaonica se ubrzano punila. Bilo je tu svakojakog sveta, a pojedini su došli u pratnji policije, bilo da su bili pijani ili da su nešto incidentno napravili. Uprkos gužvi, relativno brzo sam ušla u mini-ordinaciju, odmah pored šaltera.
Unutra dežurna psihijatrica. Ja joj pričam, ona sve zapisuje. Razgovor je trajao nekih desetak minuta, da bi mi doktorka prepisala jake antidepresive. Pila sam ih redovno, iako su imali nuspojave poput suicidalnih misli i želje za samopovređivanjem, čemu sam bila sklona još kao devojčica. Znala sam da lek mora da se uskladi sa hemijom mog mozga, pa sam bila strpljiva.
I zaista, već za desetak dana bilo mi je bolje, sve do nove svađe sa tad već bivšim partnerom.
Od njegove grubosti, ponovo sam „prsla“. Izgubila se. Poslednjom snagom sam ga zamolila da me odveze u „Lazu“, što je i učinio. Tako sam se opet našla u onoj istoj ordinaciji, ali sa drugom doktorkom. I opet sam joj ukratko prepričala ceo svoj život, uključujući i epizode razmišljanja o suicidu. Tada je predložila da ostanem u stacionaru, sa čim sam se, onako izbezumljena, složila, ne znajući šta me čeka.
Obratila mi se jedna žena, ljubazno, ali nekim zavereničkim tonom, da bi namah promenila ponašanje i krenula da me verbalno napada. Kako je njena agresija rasla, tehničari su je zgrabili, a kako je sve jače urlala, prvo je jedan svom snagom ošamario. Ona je pala, a on nastavio da je šutira
Medicinska sestra me je potom odvela u prostoriju za presvlačenje, takođe majušnu. Odeću sam predala tehničarima da je odnesu u sef. Mene su sproveli kroz treća vrata, nekako zastrašujuća, jer se kroz njih ulazi direktno u intenzivnu negu.
U toj ogromnoj prostoriji, punoj kreveta, nema privatnosti. Duž celog jednog zida je ogromno lažno ogledalo, kroz koje nas nadgleda osoblje, kako sam kasnije shvatila. Tada mi je jedan tehničar ubrizgao injekciju sedativa, pa sam se praktično onesvestila.
U dva navrata su me budili da bi mi dali da jedem, i opet mi dali injekcije. Ne znam koliko dugo sam bila u besvesnom stanju. Po buđenju, pomogli su mi da sednem za trpezarijski sto, u istoj prostoriji.
Za stolom su sedeli i drugi pacijenti, mahom odsutnog pogleda. Jedna žena mi se obratila, ljubazno, ali nekim zavereničkim tonom, da bi namah promenila ponašanje i krenula da me verbalno napada. Kako je njena agresija sve više rasla, tehničari su je zgrabili, a kako je sve jače urlala, prvo je jedan svom snagom ošamario. Ona je pala, a on nastavio da je šutira, posebno u stomak.
„Nikad se nisam osećala toliko poniženo“
Na kraju su je vezali kaiševima za krevet, dali joj sedativ, ali bez ikakvog efekta. Žena je celu noć vrištala „boli me“, dok nije ostala bez glasa.
Htela sam da joj pomognem, ali sam bila uplašena, i od nje i od tehničara, listom nabildovanih. Razmišljala sam u tom jezivom polumraku, gotovo paralisana, da ti njihovi mišići imaju smisla ako treba da se savlada kakav krupan muškarac. Udarati ženu, sitnu, bolesnu, bilo je em surovo, em krajnje nepotrebno. Jedva sam dočekala jutro uz njenu kuknjavu. Ostali su spavali, mrtvi drogirani.
Tog dana je na intenzivnu negu primljeno još par osoba, nesnađenih i nesvesnih gde su zapravo došli. Mene su prebacili na „L“ odeljenje, na gornjem spratu, predviđeno za lakše pacijente. Ovde su sobe odvojene na muške i ženske, i to je jedino dostojanstveno. Jer, već odlazak u toalet lišava te svakog samopoštovanja: WC-i su čučavci, vrata na njima poluraspala, lavabo začepljen, dok iz tuševa teče hladna voda, mlaka samo na momente.
Kad tim neprijatnostima dodaš ono čime smo se hranile – uglavnom hlebom, s obzirom na to da su obroci bili mahom bljutavi ili bazirani na mesnom naresku, kao i grickalicama koje su donosili posetioci, logično je da nismo često odlazile u toalet.
Jedne noći sam bila toliko ošamućena, da nisam osetila impuls za mokrenjem, pa sam se upiškila u krevet. Dovukla sam se do sobe za medicinske sestre i zamolila da mi da presvlaku. Odbila je, rekavši da je orman zaključan i da se javim ujutru. Nikad se u životu nisam osećala tako poniženom
Stomak mi je bio naduven, tvrd kao kamen, na šta su se žalile i moje cimerke. Uz neodržavanje higijene, a usled neadekvatnih uslova, sebi smo delovale sve jadnije.
Nije pomagalo ni grupno gledanje neke glupe TV serije, u trajanju od jednog sata, po pravilu. Poželjno odmaranje, u mom slučaju se svodilo na izbegavanje federa što je virio iz kreveta. Pribor za jelo – limeni tanjirić i šolja, kao i izostanak noža – vraćao me je u predškolsko doba, uskraćujući mi dodatno dignitet odrasle osobe.
Stoga sam priliku za razgovor sa meni određenom psihijatricom doživela spasonosno. Međutim, u tom kratkom predstavljanju, usput pomenem da mi je kao vrlo mladoj umrla majka. Tada se doktorka, ujedno i načelnica, koju je još pratio glas da je kupila diplomu na Kosovu, na mene ustremila rečima – šta ti misliš da si jedina, da si žrtva.., e, šta se ljudima sve događa… Zapravo, ona me je osuđivala što sam sebi dozvolila da dospem u psihijatrijsku bolnicu.
Umesto konstruktivnog dijaloga, dobila sam punu šaku lekova dnevno, koje sam gutala pod budnim okom medicinske sestre. Tako su mi prvi dani na „L“ odeljenju prošli u bunilu.
Jedne noći sam bila toliko ošamućena da nisam osetila impuls za mokrenjem, pa sam se upiškila u krevet. Dovukla sam se do sobe za medicinske sestre, i dežurnu zamolila da mi da presvlaku. Ona je to odbila, rekavši da je orman zaključan i da se javim ujutru. Nikad se u životu nisam osećala tako poniženom, niti ću to osećanje ikad zaboraviti.
Srećom, u tim „zatvorskim“ uslovima, lakše se zbližiš sa sapatnicama. Posebno pamtim jednu Tamaru, meni sličnih godina, ali i uzroka hospitalizacije, kakve su uostalom bile i mnoge druge pacijentkinje. Tamara me je naučila kako da izlažiram gutanje tableta, od kojih smo gubile i ono malo razuma.
Ona mi je otkrila i da se iz „Laze“ brže izlazi ako zatražiš zasedanje komisije za otpust. Oba sam njena saveta poslušala. Vreme sam skraćivala pletenjem pletenica bolesnicama, što je i njih opuštalo.
Vizite su bile posebna priča. Sestre nas posade na ivicu kreveta, gde dočekujemo buljuk lekara i pomoćnog osoblja. Neko od doktora „rendom“ upita, recimo: „Vera, kako si? Je l’ se bolje osećaš?“ Onda mi to jedna po jedna potvrdimo, kao automati, jer ne smemo da kažemo da nam je užasno. Delegacija ode zadovoljna, a mi se vratimo svom danu mrmota.
„Kao majmuni u zoološkom vrtu“
Možda mi je ipak najteže padao termin za posete. Verovatno zbog epidemije kovida, tada u punom jeku, vladala je zabrana direktnog kontakta sa posetiocima. Oni su dovođeni u unutrašnje dvorište, mi s njima komunicirale dovikujući se, i pritiskajući lice uz prozorske rešetke. Kao majmuni u zoološkom vrtu.
Ali, bilo je tu nekoliko devojaka koje niko nije posećivao, a one su se svakog dana nadale, iznova i iznova. Tužno, da ne može biti tužnije.
Međutim, tek kad izađeš iz tog pakla, uspevaš da shvatiš onog s druge strane. Jer, ma kako da sam se vezala za te žene, i obećala da ću im dostavljati sve potrebno kad izađem, nikad u krug „Laze“ više nisam ponovo kročila. Isuviše me je ta zgrada podsećala na proživljeno.
Možda su mi, ipak, najteže padale posete. Verovatno zbog epidemije kovida, tada u punom jeku, vladala je zabrana direktnog kontakta sa posetiocima. Oni su dovođeni u unutrašnje dvorište, mi s njima komunicirale dovikujući se i pritiskajući lice uz prozorske rešetke. Kao majmuni u zoološkom vrtu
Komisija se konačno sastala, nakon nekoliko odlaganja. Ja sam se dobro pripremila i uspela da uverim doktore da sam spremna za spoljašnji svet. Otpustili su me uz dijagnozu F60, koja upućuje na specifične poremećaje ličnosti, i dali recepte za punu kesu lekova, uz preporuku da mesec dana nigde ne mrdam bez pratnje, ali i da se javim psihijatru.
Na rastanku mi se obratila jedna doktorka, naglasivši da sa tačke „dna života“, gde se trenutno nalazim, postoje dva puta. Prvi je da se uskoro vratim u „Lazu“, i da nikad ne izađem iz tog začaranog kruga, a drugi, kome se ona sama nadala, kako je istakla, da se više nikad ne vidimo, kada boravak u bolnici postaje samo ružno sećanje.
Posle sam se pitala da li je ona u meni prepoznala snagu koje lično nisam bila svesna u tom momentu. Ili je htela da me prene, ili je pak njena primedba poslovična i upućuje se svakom na izlasku sa psihijatrije.
Ružno sećanje
Ni ulazak u svet „normalnih“ nije nimalo gladak. Meni je pomogao odlazak na more, usredsređivanje na profesionalne obaveze i rad na doktoratu, u kombinaciji sa odlascima kod privatnog psihijatra i psihoterapeuta. Moram da naglasim da sam imala sreću, jer iz iskustva znam da možeš debelo da pogrešiš u izboru, i da samo bacaš nizašta i vreme i novac.
Moj psihijatar, onu punu kesu lekova zamenio je jednim medikamentom, rekavši da bi doza propisana u „Lazi“ komirala i slona, a svakako poremetila ravnotežu mladog organizma koji se još razvija. Obučen i za psihoterapiju, on je insistirao na razgovoru, koji jedini istinski isceljuje, dok lekovi pomažu da budeš operativan, iako si iznutra i dalje truo.
Kako prolaze dani, osećam se sve snažnijom, i spremnijom da sa drugima podelim to što me je snašlo. Sad imam hrabrosti da uđem u krug Kliničkog centra, mada se prilično iznerviram kad vidim koliko je novca „ulupano“ u najmoderniju garažu, dok oni mučenici u „Lazi“ vrše nuždu u čučavcu.
Dozvoljavam mogućnost da se ponešto i promenilo u toj ustanovi, od 2021, kad sam ja tamo boravila. Ali, sistem je ostao isti, nesumnjivo, građen i održavan zbog ispunjavanja nekakvih kvota, naloženih s vrha, a praktično nauštrb dobrobiti pacijenata.
Sasvim sam svesna da mi mnogi od vaših čitalaca neće verovati, budući da sve što sam rekla liči na film. Međutim, ja sam taj film živela pune tri nedelje, koje su delovale kao večnost. A sada su stvarno samo ružno sećanje, baš kao što je ona doktorka i rekla.
Iza ove ispovesti stoji dvadesetsedmogodišnja D. S., svestrana i visokoobrazovana. Ta mlada žena, sa sličnim krugom prijatelja, ne bi nipošto svoj identitet otkrila široj javnosti, uverena da uz stigmu psihijatrijskog pacijenta nigde ne bi mogla da se zaposli, kao i da bi je svuda pratila „etiketa ludače“. Njeno ime i adresa poznati su redakciji Radara.
*U nastavku našeg mini-istraživanja, možete čitati o statistici brige o javnom mentalnom zdravlju u Srbiji i zakonima koji ga prate, ali i sagledati šta bi moglo da se učini za boljitak pacijenta, ali i sistema i društva uopšte, a voleli bismo da nam pišete i o svojim iskustvima. Vaša iskustva možete nam slati na imejl adresu: [email protected].
