Kako omladina vidi devedesete prošlog veka, može se zaključiti po nastojanjima da se njihove posledice isprave, prisutnim u studentskim protestima. Međutim, taksativnija gledišta izneta su u okviru istraživanja „Percepcija devedesetih kod mladih u Srbiji“, sprovedenog lane kroz saradnju inicijative Muzej devedesetih i Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, čiji su rezultati nedavno predstavljeni u Kulturnom centru Grad.
Ispitanici, u rasponu od 18 do 30 godina, istorijsko razdoblje u fokusu analize listom doživljavaju kao loše, stresno, burno i komplikovano. O njemu su slušali od roditelja i starijih članova porodice, dok su ga u školi slabo obrađivali. Stoga nisu uspeli da dokuče povode konflikata i ratova, kao ni ekonomske krize, cvetanja kriminala i zamaha opšteg društvenog propadanja. Zbunjuju ih i suprotstavljene verzije istorije, i nije sasvim jasna uloga Slobodana Miloševića, ali ni Otpora, koje ipak izdvajaju iz tog novog, mračnog srednjeg veka (ne i poslednjeg).
Ono što uviđaju, uprkos ili upravo zahvaljujući oponentnim gledištima na osnovu kojih treba da izvuku zaključak, jeste kontinuitet devedesetih sa današnjicom. Mladi to nasleđe vide u tenzijama i podelama u regionu, oslonjenim na ostavštinu sukoba po etničkim osnovama. Istovremeno primećuju da sami imaju isključivo pozitivna iskustva sa „drugačijima“. Religija je za njih, opet, stvar identiteta, porodičnog bekgraunda, dok ekstremni nacionalizam zdušno odbacuju, čak i ako je onaj umereni bio deo njihovog vaspitanja. Pa, može li se manipulisati takvom omladinom, sve i ako sve činiš da je zatucaš?
