Najnoviji Svetski indeks slobode medija za 2025. godinu Reportera bez granica (RSF), smešta Srbiju na 96. mesto od 180 zemalja, što je neznatno poboljšanje u odnosu na 98. mesto iz prošle godine. Međutim, RSF ovaj formalni napredak opisuju kao „obmanjujuć“, jer je ukupni rezultat Srbije, koji čini kombinacija više različitih faktora (ekonomski, politički, pravni, sociokulturni i bezbednosni), dostigao najnižu tačku u 23-godišnjoj istoriji merenja Indeksa.
U poređenju sa drugim zemljama u regionu, situacija sa slobodom medija u Srbiji je gora nego u Severnoj Makedoniji (42.), Crnoj Gori (37.), Hrvatskoj (60.), Sloveniji (33.), Bosni i Hercegovini (86.) i Albaniji (80.).
Ukupni rezultat Srbije, koji čini kombinacija više različitih faktora (ekonomski, politički, pravni, sociokulturni i bezbednosni), dostigao najnižu tačku u 23-godišnjoj istoriji merenja Indeksa
Iako Srbija prati globalne trendove urušavanja slobode medija – prosečan rezultat tržišta širom Planete pao je ispod 55 poena – specifični problemi domaćeg medijskog okruženja nastavljaju da progresiraju, narušavajući čak i elementarne uslove za kreiranje funkcionalnog informativnog ekosistema.
Ekonomska nestabilnost i neravnopravni finansijski uslovi vodeća su globalna pretnja slobodi medija, a Srbija nije izuzetak. Srpsko medijsko tržište je veoma fragmentirano, sa preko 2.000 registrovanih medija, navode RSF, ali je uticaj podeljen na tek nekoliko „igrača“. Dominiraju provladini tabloidi i nacionalni emiteri, koji u najvećoj meri doprinose širenju dezinformacija i propagandnog sadržaja. Nezavisno istraživačko novinarstvo fokusirano na ključne probleme srpskog društva, organizovani kriminal i korupciju, teško dopire do široke publike zbog ograničenih kanala distribucije i finansijskih ograničenja. Takmičenje nezavisnih medijskih organizacija sa tabloidima i provladinim medijima koji se oslanjaju na povoljne ekonomske aranžmane, kao što su dugoročni ugovori o oglašavanju, često neusklađeni sa realnim uspehom medija na tržištu, ili indirektne subvencije, u potpunosti je neravnopravno, čime se guši medijski pluralizam. Zbog visoke koncentracije vlasništva, političkog uticaja na različite izvore finansiranja, pa čak i komercijalno oglašavanje, netransparentne ili mimo propisa realizovane javne subvencije, mediji u Srbiji se suočavaju sa značajnim poslovnim izazovima. U takvim okolnostima, profesionalni mediji sa ambicijom razvijanja objektivnog i kompleksnog informativnog programa, prinuđeni su da biraju između uređivačke nezavisnosti i ekonomskog opstanka. Uklanjanje kanala poput N1 i Nove S iz ponude pojedinih operatera odražava ekonomsku moć koja se koristi za suzbijanje nezavisnih glasova, smanjujući njihov doseg publike i, posledično, prihode.
Srpsko medijsko tržište je veoma fragmentirano, sa preko 2.000 registrovanih medija, navode RSF, ali je uticaj podeljen na tek nekoliko „igrača“. Dominiraju provladini tabloidi i nacionalni emiteri, koji u najvećoj meri doprinose širenju dezinformacija i propagandnog sadržaja
Kada su u pitanju politički pritisci, Indeks je samo odraz sve snažnijeg trenda neprekidnog uznemiravanja i zastrašivanja novinara, anonimnih kampanja blaćenja na nacionalnim frekvencijama, ali i direktnih uvredljivih targetiranja sa visokih, zvaničnih pozicija.
Nosioci zvanične politike u Srbiji kontinuirano promovišu narative koji profesionalne medije označavaju kao „strane agente“ ili „neprijatelje države“,što dodatno jača u trenucima političke i društvene nestabilnosti u kojoj se društvo nalazi proteklih šest meseci. RFE, dodatno, konstatuje i da ruski propagandni TV kanal RT (ranije Russia Today), zabranjen od strane Evropske unije u okviru sankcija uvedenih zbog invazije Rusije na Ukrajinu, sada ima filijalu u Beogradu, pod nazivom RT Balkan. Propagandne sadržaje naklonjene Kremlju emituju i mediji sa nacionalnim pokrivanje, zaključuje RSF.
Ekonomsku slabost medija u Srbiji pogoršava politička kontrola nad finansiranjem i oglašavanjem. Sposobnost države da utiče na privatne medije putem ekonomskih poluga, kao što su ugovori sa Telekomom Srbija, stvara povratnu spregu gde politička lojalnost osigurava finansijski opstanak, potiskujući nezavisne glasove. Kombinovani ekonomski i politički pritisci rezultiraju medijskim pejzažom kojim dominiraju provladini tabloidi, dok se nezavisni mediji bore da dopru do vrlo ograničenog segmenta publike. Ova dinamika ograničava javni pristup raznovrsnim informacijama, umanjujući dalje kapacitete za opstanak demokratskog i odgovornog društva.
Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ne postoji od novembra 2024, ali ni tokom svog mandata nije uspelo (zapravo – ni pokušalo) da uspostavi bar neki vid medijskog pluralizma, otvoreno favorizujući provladine medije prilikom dodele frekvencija za emitovanje i nereagovanjem na očigledna kršenja zakona u oblasti elektronskih medija i javnog informisanja.
Bezbednost novinara i drugih medijskih profesionalaca ugrožena je, a izostanak efikasnih i zaokruženih procesa u slučajevima pretnji ili fizičkih napada dodatno uznemirava. Od fizičkih napada, preko oštećenja imovine, do pretnji i tužbi, repertoar ugrožavanja novinara/ki se povećava, a kultura nekažnjivosti, čak i za najdrastičnije napade, postala je standard.
Prema podacima ANEM-a i portala Bezbedni novinari, od 82 formirana predmeta u tužilaštvima u Srbiji tokom cele 2024. i u prva tri meseca 2025. godine – doneta je samo jedna osuđujuća presuda zbog pretnji ili napada na novinara. Najveći broj slučajeva završio je odbacivanjem krivične prijave ili službenim beleškama da nema mesta pokretanju krivičnog postupka. U više od polovine slučajeva (preko 40), policija nije obavila istražne radnje i nije prikupila i dostavila potrebna obaveštenja tužilaštvima. U više slučajeva fizičkih napada na novinare, uključujući i napad na Vuka Cvijića, tužilaštvo je donelo odluku da nema mesta za gonjenje po službenoj dužnosti.
Od 82 formirana predmeta u tužilaštvima u Srbiji tokom cele 2024. i u prva tri meseca 2025. godine, doneta je samo jedna osuđujuća presuda zbog pretnji ili napada na novinara
„Zloupotreba institucija koje sprovode zakon, koja ima za cilj zastrašivanje i diskreditaciju kritičara, podseća na ono što je radio autoritarni režim Slobodana Miloševića devedesetih“, kaže za Cenzolovku Šef deska Reportera bez granica za Evropsku uniju i Balkan, Pavol Salaj.
Konačno, upotreba komercijalnog špijunskog softvera protiv novinara, kako je izvestio Amnesty International u decembru 2024. godine, novi je nivo opasnosti po bezbednost i privatnost.
Paradoksalno, sve ovo odvija se u relativno čvrstom, preciznom i savremenom srpskom pravnom okviru koji garantuje slobodu izražavanja i raznovrsno medijsko tržište. Ono što izostaje je sprovođenje zakona u praksi. Pravosuđe često ne uspeva da zaštiti novinare, efikasnost je ograničena zbog zavisnosti sudstva i nedostatka institucionalne spremnosti da se otklone kršenja medijskih sloboda.
Istorijski najlošija pozicija Srbije na listi Indeksa samo je finale trenda pogoršanja slobode medija godinama. Godine 2016. smo bili na 59. mestu, ali smo se za samo 4 naredne godine survali na 93. To je pokazatelj sistemske, neprekidne, uporne instrumentalizacije i disciplinovanja medijske scene, u procesima koji su pažljivo kontrolisani i višegodišnji.
Državna preduzeća poput Telekoma Srbije dominiraju ugovorima o distribuciji i oglašavanju, marginalizujući konkurenciju, čemu doprinose i netransparentni mehanizmi dodele javnih subvencija, često usmerene ka tabloidima
Taktike svih dosadašnjih administracija u kojima je dominantnu ulogu imala Srpska napredna stranka, nepogrešivo su uključivale podsticanje lažnih vesti, tolerisanje napada na novinare i kontrolu medija putem ekonomskih i političkih poluga.
I dok digitalni rast teorijski nudi nove mogućnosti za nezavisne medije, ekonomske koristi nesrazmerno osvajaju provladini mediji. Državna preduzeća poput Telekoma Srbije dominiraju ugovorima o distribuciji i oglašavanju, marginalizujući konkurenciju, čemu doprinose i netransparentni mehanizmi dodele javnih subvencija, često usmerene ka tabloidima. Tako je u 2024. godini, šest provladinih tabloida dobilo je državne ugovore vredne 1,4 miliona evra uprkos širenju dezinformacija, ograničavajući finansijsku održivost nezavisnog novinarstva.
Kakva bi mogla da bude medijska budućnost u Srbiji?
Budućnost medija u Srbiji nastaviće da bude ključno definisana političkim i ekonomskim faktorima. Bez reformi koje bi osigurale transparentnu raspodelu javnog novca namenjenog sufinansiranju medijskih sadržaja, profesionalni mediji, posebno oni orijentisani ka istraživačkom novinarstvu, mogu se suočiti sa zatvaranjem ili ugroženim finansijskim poslovanjem, što će dalje pogoršati kvalitet i raznovrsnost srpskog medijskog ekosistema. Trend u okviru kog mediji daju prioritet privlačenju publike i hiperkomercijalnim zabavnim sadržajima u odnosu na kvalitetno izveštavanje i novinarstvo, kako primećuje RSF, verovatno će se nastaviti, dubinski potkopavajući ne samo slobodu medija, već i kapacitet građana da razumeju kompleksne društveno-političke događaje.
Sa neizvesnim ishodom tek raspisanog konkursa za nove članove/ice Saveta REM-a i neslavnim finalom prethodnog, nikad završenog konkursa, teško je očekivati značajan regulatorni nadzor koji bi obuzdao koncentraciju medija ili sankcionisao dramatična kršenja zakona u oblasti medija i javnog informisanja. Potencijalna spajanja ili akvizicije od strane državnih kompanija mogle bi dodatno ograničiti pluralizam, dok bi nezavisni mediji mogli da nastave da gube kanale distribucije i prihode. Upozorenje Indeksa za 2025. godinu o gašenju informativnih medija na globalnom nivou (registrovano u čak trećini zemalja) moglo bi se manifestovati u Srbiji ako se ekonomski pritisci pojačaju.
Sporiji ekonomski razvoj ili njegova stagnacija mogu smanjiti javne i privatne budžete namenjene finansiranju medija. Nezavisni mediji možda će se više oslanjati na međunarodne grantove (kojih je, takođe, sve manje), ali bi to moglo da podstakne vladine narative koji ih označavaju kao „strane agente“, dodatno ih finansijski izolujući. Ekonomska ograničenja direktno bi mogla uticati na zatvaranje malih nezavisnih medija, što se poklapa sa nalazom RSF-a za 2025. godinu da se 160 od 180 zemalja, uključujući Srbiju, bori sa finansijskom stabilnošću medija. Ovo bi moglo da približi Srbiju kategoriji „veoma ozbiljno“ u 2026. godini ako ne dođe do intervencija.
Građanski i studentski protesti proteklih šest meseci, kao i blokada Radio-televizije Srbije, indikator su dubokog nepoverenja javnosti u javne medijske servise. Međutim, potencijalna reorganizacija RTS-a (koja se, u ovom trenutku, ni ne najavljuje), verovatno bi dovela samo do kozmetičkih promena, dok su duboke, suštinske reforme su malo verovatne s obzirom na političku kontrolu nad REM-om i najdostupnijim i najuticajnim medijskim kanalima, ali i važnost ovog medija za plasiranje provladinih narativa.
Pritisak pojedinih institucija Evropske Unije možda će postati snažniji na Srbiju kao kandidata za ulazak, kroz povezivanje napretka u pristupanju sa medijskim reformama. Međutim, teško je zamisliti odustajanje vlasti od bilo koje poluge kontrole nad medijima, imajući u vidu njihovu ulogu u podržavanju zvanične politike. Ograničene reforme vođene od strane EU mogle bi zamrznuti postojeće stanje medija u Srbiji, ali bez rešavanja sistemskih problema, ukupan rezultat u budućnosti može samo stagnirati.
Konačno, Indeks slobode medija u Srbiji važno je posmatrati i u kontekstu drugih analiza ukupnog društveno-političkog ambijenta. Tako izveštaj Fridom Hausa za 2025. godinu ocenjuje Srbiju kao „delimično slobodnu“, naglašavajući pad političkih prava i građanskih sloboda pod vladajućim režimom. U tom smislu, erozija slobode medija deo je šireg trenda demokratskog nazadovanja, uključujući izborne nepravilnosti i ugrožavanje elementarnih ljudskih prava i sloboda. Ukratko, kakvo nam je društvo – takvi su nam i mediji. Ili je obrnuto?
